Роска, росо, кошутице,
Где си скуте уросила,
„У вистину, ђулистану,
Где но често зумбул расте,
У зумбулу златна грана; 5
Маших руком да откинем
Дуну ветар недаде ми,
Грану сунце откиде је,
Па однесе код златара,
Те позлати троје кључе, 10
И отвори згради врата...
Кад у згради девет брата
Међу њима мила сеја —
Сунце проси милу сеју,
Не дају је девет брата; 15
Сунце тражи многе даре:
Свакој звезди по кошуљу,
А Даници марамицу,
Нити ткану, нит предену,
Већ од злата саливену." 20
