Ропство краља Вукашина
Сан уснио Обилић Милоше,
Ђе се жарко затворило сунце,
Више двора кральа Вукашина,
Господара од земље Србије,
Састали се густи облакови, 5
Из њих киша ударила плаха,
По отоци потекли потоци,
Све ваљају дрвље и камење,
На Калдаку врело избијаше,
То је врело мутно и крваво,
На н> се млога 'тица савијаше,
Не би ли се вода избистрила,
АгГ се вода избистрят не може.
До те воде Милош долазаше,
На њој б'јело лице умиваше,
Док је мутну воду разбистрио,
Кад је мутну воду избистрио,
Од санка се јунак пробудио,
Те с' умио и Богу молио,
Кад с' умио и Богу молио,
До њег сједе посестрима мила,
Посестрима нагоркиња вила,
На крилу јој два сива сокола,
Тадај рече Обилић Милоше:
»Посестримо, нагоркињо вило,
Ноћас сам ти чудан сан уснио,
Ђе се жарко затворило сунце,
Више двора краља Вукашина,
Господара од земље Србије,
Састали се густи облакови,
Из облака киша ударила,
По отоци потекли потоци,
Те ваљају дрвље и камење,
На Калдаку врело избијаше,
Врело мутно и крваво бјеше,
Ту се млога 'тица савијаше,
Те на води лице умиваше,
Не би ли се вода избистрила,
Ал' се вода избистрит не може,
Ту ја свога доћера ждралина,
Те се уми студеном водицом,
И напојих себе и ждралина,
Док се мутна вода избистрила,
Опет грану од истока сунце,
Те краљево огријало лице.«
Кад то зачу вила посестрима,
Том се санку радо насмијала,
И Милошу тихо бесједила:
»О Милоше, мој брате милосни,
Нерођени кајно и рођени!
Ја ти санак могу толковати,
Што си, брате, так'и сан уснио,
Да се жарко затворило сунце
Више двора краља Вукашина,
То ће му се мајка порушити;
Што л' се густи облак натиснуо,
То ће н>ега Турци ухватити;
Што ли паде киша из облака,
Вукашину заплакаће мајка;
Што ј' избило врело на Калдаку,
Онђе ће га ухватити Турци,
Кад он пође у лов у планину ;
Што се бистро врело замутило,
По отоци потекли потоци,
Те ваљају дрвље и камење,
Тешка ће се крвца прољевати,
Чини ми се, српскијех јунака;
Што л' си дошо на ждралину своме,
Те с' умио у врелу студену,
Напојио себе и ждралина,
И тадај се врело избистрило,
Од истока обасјало сунце,
И краљево огријало лице,
То ћеш, брате, њега избавити,
Милосну му насмијати мајку,
Насмијати и обрадовати;
Већ мој брате, Обилић Милоше!
Хитро свога опреми ждралина,
Па ти хајде на Калдак планину,
Вукашину српском господару,
Када њему до невоље дође,
Да се њему у невољи нађеш.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Хитро Милош на ноге скочио,
До ждралина коња доскочио,
За готова коња закрочио,
Оћера га уз Калдак планину,
Кад је био на врх од планине,
Ту он нађе до двије механе,
А механе крчмарице Јање,
једна десно, а друга лијево,
Ђе јунаци хладно пију вино,
Пију вино и бистру ракију,
А мезете овнујскијем месом.
Кад ту дође војвода Милоше,
А ту сједи Јања крчмарица,
Објема се рукам' поднимила,
А расплела ситне плетенице,
Сузе рони низ бијело лице,
Њојзи Милош божју помоћ даје,
Крчмарица прихвати му здравље,
Испред њега на ноге скочила,
Поклони се, пољуби му руку,
А вели јој Обилић Милоше:
»А вјере ти, млада крчмарице.
Што ти радиш, што л' сузе прољеваш?
Каква ти је голема невоља?«
А вели му млада крчмарица:
Јадан брате, Обилић Милоше,
Што ме питаш, кад помоћ не мореш?
Ако ридам и сузе прољевам,
То је мени за невољу љуту,
Скоро ми је овђе долазио
Господине кралье Вукашине,
Са његово дванајест војвода,
И са њиме стотину коњика,
Лов ловили за неђељу дана,
Пили винце на јуначко лице.
Наловили лова свакојака,
А јутрос га ухватише Турци,
Ухватише, па га савезаше,
Одведоше у земљу арапску,
Исјекоше стотину коњика,
Повезаше дванајест војвода,
Повезаше, па их одведоше,
120
Ако ми се томе не вјерујеш,
Ти удари стрмо низ планину,
Ту ћеш наћи јелу суховрху,
А на њојзи кука кукавица,
А око ње рањеници јече, 130
Ту су млоге исјечене главе.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Удари се руком по кољену,
А завика грлом бијелијем:
»Крчмарице, замукнула муком, 135
Донеси ми једну купу вина,
Да напојим себе и ждралина?«
Крчмарица на ноге скочила,
Донесе му једну купу вина,
Која држи седамнајест ока, 140
Полу пије, полу ждралу даје:
»Напој ми се, мој добар ждралине,
Данас ћу ти љуто притужити,
Притужити и теби и себи.«
Кад је ждрала коња напојио,
Хитро свога проћера ждралина,
Оћера га стрмо низ планину.
Док он нађе јелу суховрху,
А на њојзи кука кукавица,
А око ње рањеници јече,
Туда Милош проћера ждралина,
Оћера га низ тијесне кланце,
Док изиђе на једну пољану,
Сву пољану коњи притиснули,
Млоги коњи и*млоги јунаци, 155
Једренлија пет стотин' делија,
Код њих стоје два мрка џелата,
Два џелата, два црна Арапа,
Голе сабље држе у рукама,
Међу њима краље Вукашине,
На плећим' му руке савезане,
А до њега дванајест војвода,
У свакога савезане руке,
Кад то виђе Обилић Милоше,
Добро своме притужи ждралину:
»Стан'те мало, баше Једренице,
Да ја видим краља Вукашина,
Тог старога мога душманина,
Кад му па'не посјечена глава.«
А Арапи сабље заставише,
На јунака очим' погледаше,
Познаваху, познат не могоше,
како паде Милош на ждралину,
Бритка сабља из корица сијну,
Посијече два мрка џелата,
Два џелата два црна Арапа,
Па поврати на чарку ждралина,
Те разгони баше Једренлије,
Кајно вуче по планини овце,
На петеро и на деветеро,
Све прескаче коње и јунаке,
А обара са коња јунаке,
И јуначке одсијеца главе,
Исијече пет стотин' делија,
Пак поврати дебела ждралина,
Док он дође господару своме,
Поклони се, пољуби му руку,
Бијеле му опростио руке,
И његово дванајест војвода,
Пак сједоше, те се одморише,
И рујна се винца напојише,
Кад се браћа винца напојише,
Од земљице на ноге скочише,
Ту велики шићар задобише,
Пак дебеле коње посједоше,
Оћераше стрмо низ планину,
Док запјева Обилић Милоше:
»Весели се, орле и гавране,
Чудан сам вам ловак уловио,
Уловио од јунака меса,
Бит' вам море по године дана,
Све делије црне Арапије,
Што не пије вина ни ракије.«
Пак отален коње оћераше,
Кад дођоше на врх од планине,
Ђено бјеху четири механе,
Двије здесна, а двије слијева,
Све четири једне крчмарице,
Пред н>им сједи млада крчмарица,
А расплела ситне плетенице,
Сузе рони низ бијело лице,
Кад опази господара свога,
Господара краља Вукашина,
Според њега Обилић Милоша,
Све им коњи гриве мијешају,
А јунаци брке и солуфе,
Кад то виђе млада крчмарица,
Хитро млада на ноге скочила,
Пак полеће њему у сретање,
Поклони се до земљице црне,
Вукашину пољубила руку,
Пољубила руку и кољено,
Проли сузе низ бијело лице,
Од радости кајно од жалости,
А Милоша рукам' загрлила,
Пољуби га у бијело лице.
Ту јунаци коње разјахаше,
Пак сједоше хладно пити винце,
Кад се рујна напојише винца,
Те им винце угријало лице,
Тадај рече Обилић Милоше:
»Господине, краље Вукашине,
Како тебе преварише -Турци,
Мудру главу и твоје јунаштво?«
А вели му краље Вукашине:
О војвода, Обилић Милоше,
Ни од шта се не ваља затећи,
Ни у сили ријеч препорећи,
Ја сам јунак у себи мислио,
И овако јесам говорио,
Да ја заспем у вишој планини,
Не би.на ме смјело ударити,
Под барјаком пет стотин' јунака,
Нит' би могло мене савезати,
А синоћ ме, брате, преварише,
У санку ми руке савезаше,
Пошто моје руке савезаше,
Исјекоше стотину коњика.«
А Милош му стаде бесједити:
»Господине, краље Вукашине,
Ни томе се немој зачудити,
У јунака дугачка је мука,
некад мука, а некад невоља,
Некад туга жалостива друга,
Чини ми се, мио господаре,
Колико је у години дана,
Толико сам видио мејдана,
И видио, па их задобио,
У томе сам пак и тавновао,
По годину бијелијех дана,
Ја сам био у једној тавници,
Нит' видио сунца ни мјесеца,
Слава Богу и Богородици!
Опет сам се јунак избавио,
Некад благом, а некад јунаштвом.«
Кад се Срби напојише винца,
Од земљице на ноге скочише,
Пак одоше до краљева двора,
Глас допаде мајци Вукашина,
Да је њојзи краље погинуо,
ЈБуто цвили кајно кукавица,
Док опази дванајест војвода,
и пред њима сина Вукашина,
Според њега Обилић Милоша,
Ниско Милош објесио ћорду,
До балчака крви обојена,
Кад то виђе велика госпоја,
На млађе је срклет учинила,
Те на граду пукоше топови,
Седамдесет један за другијем,
Крсташ барјак на граду развише,
Ту велику радост учинише,
И Милоша добро дароваше,
Дадоше му сабљу заковану,
Све по њојзи драги каменови,
А низ њу мави пламенови,
Што сијеку шипке од челика,
А ждралина коња накитише,
Прекрише га златном абајијом,
С обје стране до зелене траве,
Све по њојзи сјајни мјесецови,
Оде Милош завичају своме,
Већ.не знамо шта је даље било,
Од Бога нам добро здравље било.
