[Роди мајка нејака Стевана]
Роди мајка нејака Стевана
У зло доба у годину гладну.
Тешко га је мати одранила,
Све с’ преслице и руке деснице.
Кад је дошо до женидбе Стева, 5
Стева оће Атлагу девојку,
Стева оће, а мајка му неће:
„Шта ће мени Атлага девојка!
„Атлага је курва опадница,
„Па ће мене опасти код Стеве“. 10
Ал’ то Стева и не слуша мајку,
Већ узима три товара блага:
Један товар потрошио Стева
Док је дошо до водице ладне;
Други товар потрошио Стева 15
Док је прешо преко воде ладне;
Трећи товар потрошио Стева
Док довео Атлагу девојку. —
Кад ујутру јутро освануло,
Сви у двору шелни[1] и весели, 20
Невесела Стеванова љуба.
Питао је нејаки Стеване:
„Ој Атлаго, моја верна љубо,
„Сви по двору шелни и весели,
„А што си ми невесела, љубо? 25
„Је л’ ти нису по вољи дворови,
„Је л’ ти нисам ја у вољи, љубо,
„Ил’ је теби мало мога блага,
„Ил’ ти није по вољи свекреа?“
Ал’ говори Стеван својој мајки: 30
„Одевај се, опремај се, мајко,
„Да те водим насред горе чарне,
„Насред горе, код зелене јеле“.
Ту је Стева оставио мајку.
Кад се Стева двору повратио, 35
Колико га љуба угледала,
Толико је пред њег’ ишетала.
„Благо мени, ево мога Стеве,
„И он носи срце од матере“.
Ал’ то Стева и не слуша љубу, 40
Већ се враћа насред горе чарне.
Кол’ко ј’ мати Стеву угледала,
Толико је пред њег’ ишетала:
„Благо мени, ево мога Стеве“.
Ал’ то Стева и не слуша мајку, 45
Већ се маша доле у џепове,
Па он вади свилене мараме,
Па извија сребрне ножеве,
Па удара мајку међу пуца,
Међу пуца ди јој срце куца: 50
Тако ју је лако ударио,
На ножу јој срце извадио.
Кад се Стева двору повратио,
Коњиц клеца, црној земљи паде,
А мајкино срце проговара:
„Чедо моје, уби ли се, Стево?“ 55
То се Стеви нажао надало.
Кол’ко ј’ Стеву љуба угледала,
Толико је пред њег’ ишетала:
„Благо мени, ево мога Стеве,
„И он носи срце од матере“. 60
Ал’ то Стева и не слуша љубу,
Већ се маша доле у џепове,
Па он вади свилене мараме,
Па извија сребрне ножеве,
Па удара љубу међу пуца, 65
Међу пуца ди јој срце куца:
Тако ју је лако ударио,
На ножу јој срце извадио. —
„Кад ми нема моје старе мајке,
„Нека нема ни њена крвника. 70
„Ја ћу ићи у гору зелену,
„Траву гристи, с листа воду пити,
„Не би ли се опростио греха“.
Јован Лазић из Бешеиова
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
