Робље

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Робље  (1870) 
Писац: Огњеслав Утјешеновић Острожински
К дивној слици Јарослава Чрмака: „Робље, Херцеговина 1863” — у краљ. музеју у Бруксели[1]


Јесте л’ вољни гледат’ наше јаде,
Веље јаде на простору малом:
Приступите овој слици дивној.
Сузам је она насликана,
Сузама ћу вам је тумачити
И она ће сама бесједити
О голему рода мога јаду,
И вама је ронит’ сузе горке;
Никада вам с ума саћи неће.

Шта то виде мутне очи моје? —
Гле, на гори пустој, каменитој,
На све стране развалине саме,
А по њима процвјетало цвјеће.
Та како би по камењу растло? —
Није ондје процвјетало цвјеће,
Већ је кита на развале пала.
Кита цвјећа недавно убрана,
Драгомиљем неком намјењена.
Тек убрана, веће изгубљена,
И скоро је њојзи увенути.

Чије цвјеће, чије драгомиље?
По чијим ли рудинама растло?
Чије ли га одгојиле руке,
У мирисну дивну киту виле?
Кому ли га од милоште дале?
С чих њедара опануло ондје?

Очи моје да л’ ме не варате?
Чини ми се наше горе лишће!
Наше цвјеће, наше драгомиље!
По србкијем рудинама растло!
И србске га одгојиле руке!

Ал’ ми нешто јадно срце слути:
Н’јесу л’ туђе убрале га руке,
У мирисну дивну киту виле
На разбоју, за росе крваве?
С’ мог ли рода срца опануло?

Очи моје, јасно погледајте!
Шта се вије око ките цвјећа?
Гле, змија се око њег’ савила!
Мрки вуцу вребају са стране!
Шта ће вуци с дивном китом цвјећа?

Очи моје, јасно погледајте!
Очи моје, сузе прол’јевајте!
То је наша грдна рана стара!

Није оно једна кита цвјећа,
Нити змија око ње савита,
Већ конопци око ките дивне,
Ките дивне србских дјевојака;
Зла коб робства њих ми укобила.

То мог рода цвјеће одабрано
Из мајчина крила потргано,
Конопцима круто повезано.
То су Турци, а не мрки вуци!
Мили Боже, камо твоје стрјеле!?

Робље моје, грдна рано моја!
Робље моје, шта си Богу криво? —
„Ја сам криво Богу, да сам живо.”

Робље моје, шта је теби жао? —
„Жао ми је живу у гроб поћи.”

Робље моје, кога ћеш да љубиш? —
„Бритку сабљу желим да пољубим.”

Аман Турци, ако Бога знате!
Тужном робљу раздрјешите руке,
Не мучите дјевојачког тјела,
Е на муке не роди га мајка.
Ено крвца коноп обалила,
За конопце н’јесу оне руке.
Пустите нам робље драгоцјено,
Ми ћемо га измјенити златом. —

„Вала, море, робља вам не дамо,
Док је наше на рамену главе.
Ова роба за турске пазаре,
Е нам ваља да нам Турке рађа.”

Аман турци, ако Бога знате!
Међ вукове не гоните јањце.
Пустите нам робље драгоцјено,
На пазаре гон’те нашу стоку;
Траж’те, аге, што је вама драго. —

„Цуки, болан, ту није пазара! —
Азурала, кићене дјевојке!
Далеко је до Једрене града.
Чекају нас многе муштерије
Да купују робе драгокупе.
Азурала, кићене дјевојке!”

Робље красно, давор рано моја!
Красота је сва кривица твоја —
Дарак неба и паклена жртва! —
С красоте је теби погинути.
Ти одлазиш, освета остаје,
Сустигнут’ ће злобне отмичаре,
Ако Бог да и срећа јуначка.

Одагнаше робље у сужањство
Ка бијеле на месницу овце.
Чујте, чујте гдје нариче тужно:
„Ој давори, тужна срећо наша!
Мили Боже, големе невоље,
Мили Боже, големе срамоте,
Под насиље бити турском љубом,
Робињицом у земљи незнаној,
Покрај многе браће своје живе.”

Чуј, помагај! Ено одведоше
Дивно робље у земљу незнану!
Шта стојите, браћо моја драга,
Шта стојите, а не отимате
Чисте жртве из нечисте руке?
У потјеру злобним отмичаром!
Крв нек лије, ком’ до Бога није! —
Стан’те Турци! Тако л’ се пазари
Крвљу нашом, крсту на срамоту?

На разбоју ево вам пазара!
Чик на мејдан! Тако л’ се пазари?
Чик на мејдан, женски отмичари!
Да сабљама земљу дијелимо
И по земљи гиздаве дјевојке;
Па шта Бог да и срећа јуначка!

Тко је витез, тко ли добар јунак,
Нека паше бритку сабљу своју.
Наста ора, ваља војевати
За крст частни, и слободу златну.

Напомене[уреди]

  1. Шест дјевојака србскијех повезанијех конопцима, заробљене по Башибозуцима, који их воде у Одрин (Једрену) на пазар за турске хареме.

Извор[уреди]

1870. Матица, лист за књижевност и забаву. Година 5: стр 49-51.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Огњеслав Утјешеновић Острожински, умро 1890, пре 129 година.