Риста кријумчар/Приповетка

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Риста кријумчар
Друга глава
◄   Насловна страна приповетка   ►

Лактом о сто, ногама о под, као да се приковао, тако сео на столицу. Само да се мрдне, покрене, срозао би се, тако је укочено, укрућено седео. Слободном десном руком шара оканицом по прљавом столу и, не гледајући у свираче, заповеда им:

- Свирајте!

А све јаче, круће продужава да шара по столу, по просутом вину, по мрвама од хлеба и оглоданим костима.

- Шта, газда? - почели Цигани да га питају удешавајући ћеманета.

Он их и не погледа, већ поче јаче да се грчи, увлачи у себе, час гурајући руку дубоко у чакшире, цас намештајући белу мараму, обвијену око главе, набијајући је све више на оштро, обријано чело. Па опет и даље шара по прљавом столу дном оканице коју је држао по среди чврсто, грчевито.

- Што не свираш?

Окрену се, одједном, и лупи оканицом тако силно да се разбила, пресекла напола. Горња пола одскочила, а доња оста забадајући му се у руку. Крв потекла, а он не само да не диже руку, већ као да је још више притискује, да би стакло јаче, дубље улазило у месо, те му више, што више, текла крв. Нек истекне сва!

Цигани уплашено почели да се измичу и спремају се да беже.

Он их заустави.

- Овамо! - викну им тупо. - Свирај!

- Ама шта, газда?

- Свирај! Свирај како кум кума на суд води.

Један од њих, као најслободнији, издвојио се од осталих, пришао му с врата:

- Друго, ако хоћеш, да ти свирамо. Да ти свирамо нешто мекамлијски. Да свирамо оно што председнику свирамо...

И почну крештећи, јако, да свирају и промуклим, раздераним гласовима да певају.

Он подигао руку да их као заустави, прекине, али брзо махну, остави их да свирају, а он, као и пре, седи укочено, гледа тупо испред себе, гледа равнодушно како му келнер, слушче, чисти крваву руку од стакла, умеће у њу дуван, да би крв застала, да му је после увије прљавим чаршавом, скинутим са стола.

Било је доцкан, дубоко у ноћ. По чаршији већ је ретко ко пролазио. А ноћ била топла, мрачна, тешка. Овамо, у "сали" где је он седео, сем њега и свирача никога није било. А ни тамо напред, у механи, где је келнерај и још више астала и столица, није било никога да седи. Столови дигнути и наслоњени уза зид, столице, преокренуте и насађене једна на другу, издизале се у редовима. Спроћу келнераја, тамо у дну, по поду и по клупама, уза зид, спавали сељаци који нису могли тога дана одмах с пазара отићи кућама, јер су им села била удаљена. И, онако поређани један уз другога са торбама и бисагама око глава, увијени у колије и поњаве, ознојени, прашњави, у опанцима неизуваним по неколико недеља, с чарапама и обојцима давно непресвученим, црнили су се отуда ширећи тежак, прашљив, знојав задах, и јако, уморно ркали и шикали...

Једна једина прљава лампа, обешена у средини механе, близу велике плехане пећи, тупо и мутно осветљавала све то: и њега у "сали" са свирачима, и келнерај, уз који је дремао дечко, момак механски, Цинцарче неко, ситно, пљаво, бледо, подбухло. Више је личило на женско неголи на мушко. Прљавом мокром крпом дремљиво је брисало стакла, чаше, и сваки час плашљиво погледало сад у Цигане, сад у газда-Ристу. Једва чекало кад ће се и он дићи и отићи. Али кад год би га тако погледао, увек би се и тупо, понизно смешкало. Бојало се да Риста не примети како једва чека да он иде из механе, јер мада га је, откако је оно у овој механи, сад први пут видело у њој, ипак слушало је за њега.

Био је то тај чувени и страшни кријумчар. Истина, сељак отуда са саме границе, али и трговац. Поред шверца куповао је по граничним и планинским селима козе и јарчеве за турску војску. Бојали су га се чак и Арнаути. Међутим, био је то мали и ситан сељак. Само су му очи биле остре, уста танка. Одело му просте чакшире, опанци, дугачки сури гуњ. Бела марама обавијала му кратко ошишану и обријану главу. За пасом, у силаву, један једини мали ножић.

Цигани су свирали. Он је једнако гледао онако тупо и мутно испред себе у сто, у своју крваву руку, испружену по столу.

Цигани почели да певају:


Море, проклет да си, мајчице,

ох, проклет да си!

Море, што ме не да за Џелепа,

ох, за Џелепа!

Море, у Џелепа кућа голема,

ох, кућа голема!

Море, у Џелепа пушка мартинка,

ох, пушка мартинка!


- А! - тргао се Риста и подигао оштро, обријано лице своје. - Овамо! - викну им.

Циганин приђе, погнут, свирајући му. Риста извадио здравом руком из чакшира прљаву, масну банку и лепи му је на чело. Циганин, зарадован, почео да улепшава, и утом покварио оно што је пре свирао.

Риста се тргао љутито:

- Не то! Оно свирај! - викну му он.

Циганин уплашено почео силно да свира. А Ристи као да се допало баш то подерано, крештаво, свирање, јако притискивање по жици.

- То, само то!

Нагао се ка ћеманету и жељно слуша ту свирку која је била тако оштра, испрекидана, тако тешко падала.

Утом се врата механска, која се у чаршији, осветљена фењером, високо и четвртасто оцртавала у мраку, отворише широм, и на њима се појави господин Станко, истерани учитељ, чувени зеленаш и пискарало. Ситна, бобичава лица са јаким истакнутим вилицама, ретких риђих бркова. На њему герок и панталоне старога кроја, толико старе, опшивене ширитом по крајевима, да се боја оделу није познавала, само видело се да је старо али чисто, неговано, сваки дан чишћено.

Као и увек ишао је он широким кораком забадајући испред себе штапом. Чим угледао Ристу, зарадован, упути се к њему, и поче још с врата гласно, отегнуто развлачећи:

- А, газда-Ристо, јесмо ли ту, а? Јесмо ли ту?

Слуга брзо пришао Станку и, да га не би чуо Риста, тихо, уплашено почео да га моли:

- Господине Станко, молим те, немој. Немој да га задржаваш. Не смем ја... Откада већ седи. Ноћ је. Које је доба!...

Станко презриво, не слушајући га, прилази право Ристи забадајући штапом, лупајући високим потпетицама и по с два прста дебелим ђоновима на ципелама које су, спекнуте, штрчале испод кратких му и широких панталона. Настављао почети говор исто онако отегнуто и развлачећи:

- А тако теби данас твој кум? Тако теби твој кум, а? Него ништа. Не бој се ти. Сутра, сутра ћемо ми њега, па у суд. Не може он теби ништа. Нема написмено. А и да има, застарело је. У суд ћемо ми њега!

Риста га згрануто, уплашено гледао како се, подвлачећи столицу под себе, намештао до њега, за сто, широко, раскомоћујући се. Па кад му опет поче о куму, о данашњици, он га преплашено прекиде:

- Хоћеш да пијеш, господине?

- А, пићемо, пићемо. Све ћемо ми то на његов рачун. Показаћемо ми њему. Нема он право. Он ти то није дао, а ни ти то ниси примио. Отац његов твом оцу дао. А и нема написмено. Не дугујеш ти њему ништа...

- Дугујем! - викну мукло Риста, и сетивши се свега што је било тога дана, оног вучења с кумом по општини и кумовог бледог, гневног лица, он поче да забада прсте друге, здраве руке у месо, само да не би скочио на Станка што му то говори, спомиње.

- Дугујем! - тврдио је загушено. - Хоћеш да пијеш, господине? - нудио га је, а једва се придржавао за столицу да не скочи.

Срећом баш тад уђосе још двојица. Били другови Станкови, тако исто пискарала, некадашњи практиканти и писари из општине. И, зачудо, сви обучени једнако, по истој, старој моди, само ови лепше, богатије. И на њиховим црвеним поднадулим лицима познавало се пиће, лумповање.

Чим ушли и опазили Станка и газда-Ристу, упуте се к њима. Виде како се Риста једва придржава за столицу и, нагнут ка Станку, укочено, притискујући руком банку, вуче је по столу, даје је Станку, да је прекине, да му не говори о догађају с кумом, и једнако га, промукло шиштећи, нуди:

- Пиј, господине!

Брзо приђоше Станку и гурнуше га:

- Станко, узми и ћути!

Станко их и не погледа. Мислио је да то говоре из злобе, како би га после они узели, они му водили парницу, писали тужбе, али кад им виде уплашена лица, па кад после спази какав је газда Риста, трже се и сам. Брзо узе ону банку и ућута.

Риста одахну. Дигао се. Баци им још једну банку.

- Нека пију! - једва што промуца момку. И грчећи се, увијајући се у свој дугачки гуњ, намештајући белу мараму око главе, готово побегао из механе.

Прешао преко чаршије. Дошао на турско гробље. Упутио се навише, ка Собини, где је било његово село, граница, планине, дрхтећи једнако и увијајући се. И све му се чинило да чује како сада у механи Станко и они други седе, пију и причају о њему и његовом куму.

А све то било је око неког давнашњег малог дуга. Свега педесет гроша, што је стари кум, отац кумов, његовом јошоцу био узајмио. Риста - не што није хтео то да плати, или што није имао, или није знао за то - него увек некако заборављао, није имао прилике, а највише због тога што куму никада није одлазио, још мање код куће да је био. Још измалена, као дечко, био се одметнуо од своје браће, куће, целог села. Почео тај шверц и бављење по граници, купујући, доцније и препродавајући стоку Арнаутима, за турску војску. Није се женио, није имао деце, зато није ни имао потребе да одлази куму, састаје се с њим и виђа. Па и после, кад су му отац, браћа, сви помрли, кућа на њему остала, он се опет с кумом није виђао. А и да је баш хтео, све се некако стидео. Бојао се да, кад му оде, не буде нешто као што треба пред кумом: да није добро обучен, чист, обријан, уљудан. А он је због тога свог вечитог лутања увек и био аљкаво, просто, сељачки обучен. Заударао је на масноћу и задах од коза, оваца и њихових кожа и вуне...

И зато, кад год би у месец дана дошао у варош, кад год би кроз турско гробље почео да улази у чаршију и помешао се међостале сељаке, вукући и он свог коња с товаром, па у гомили, ларми закрчујући целу чаршију, почели да иду навише, ка пијаци, пазару, он би се навек још издаље сагињао, грчио, угуравао у гомилу, да би био што мањи, ситнији. Чувао се да га, кад пролазе спроћу кумова дућана, кум случајно не би могао спазити отуда из дућана свог, где се видео на тезги како шије опкољен еспапом, леп, пуна, због седења и шивења, бледа лица, у модрим чакширама и закопчаном минтану који му је стезао широка, пуна, гојна прса и рамена.

Тако се то годинама протезало. Можда би их тако и смрт раставила, да јутрос, кад се опет са гомилом сељака приближавао кумовом дућану и почео да се крије, а тек што да га прођу, да тада, као да га неко ножем пресече, не виде како га кум отуда, из дућана, са тезге, кроз толики обешен и поређан еспап, спазио, како скочи и у трен, одгурнув остале сељаке, створио се у среди гомиле пред њим.

- Тако ли ти? - чу његов бесан глас и виде како му дохватио коња за узду.

Више ништа није знао, ништа, ни како су на кумову вику дотрчали пандури, и сви у гунгули, водећи у средини коња му са товаром, пошли ка општини, узбунили целу чаршију, а с обе стране по дућанима почели да се скупљају, гледају. Није знао ни како су га одвели у општину, ни како је све признавао. Што год је кум рекао, навео у своју корист о том дугу: колико је, од које године, како му га је он толико пута тражио, а овај не само да није хтео платити, већ никако и не долазио, нити му се јављао, бежао, крио се, - све је то Риста унапред признавао, све.

Само је знао како је преплашен, унезверен, једнако гледао у кума, у његово гневно, широко подбухло лице, у његову руку, пуну, издигнуту, савијену у лакту, закопчану минтаном и као у сваког терзије, од многог шивења обојених клашња, са прстима модрим, избоцканим од игле, па како се та рука гневно дизала, спуштала на сто у суду, застрт зеленом чохом, са јеванђељем, крстом, свећама усађеним у чираке ради заклетве, а око њих били пандури, полицаји, кметови, председник. Даље ништа није знао, ни како је кум, када се нашло, проценило да је товар, пшеница што је био донео да прода, довољан и за дуг и за интерес, пристао да место новца узме пшеницу и њему казао да сада може ићи; ни како је, грчећи се, увијајући се, пазећи да у ходу не додирне никога, најмање кога од пандура, да га не би опет вратили, и он морао и даље да је ту, да гледа у кума, па чак и коња био заборавио да узме и поведе, него полицаја истрчао за њим и подвикнуо му:

- Еј, коња узми! Куда ћеш без коња?

А он се окренуо, завукао руку у џеп, извукао прегршт ситна новца и бацајући га полицаји чисто плачно почео да муца:

- Молим ти се, брате... Ево, дај коме пандуру и нека ми коња изведе у Арсину механу.


Риста, мада је откада пошао, ушао у турско гробље, да би из вароши изашао; мада је одавно грабио по њему, ипак једнако се спотицао. Испред њега црнело се то турско гробље, поклопљено мртвим, непомичним небом које се тамо око планина склапало. Није гледао куда иде. Само кад би запео о који камен, изломљен натпис турског гроба, као освешћујући се, јаче би се скупљао, грчио. Испред њега једнако се црнело и продужавало то гробље широко, пусто, пуно камења, осушене траве и балега, протежући се чак на крај вароши и губећи се у Ћошку. А и она се црнела и потамнела својим зеленилом. Са Пљачкавице видео се поруб неба. По билу штрчали редови сума. А овамо, иза њега једнако му била варош. Као да никако није могао из ње да изиђе, као да му је било "писано" да гледа у њу и једнако да слуша како отуда из механе сада Станко и они други причају о њему, о куму, о данашњици.

Једва, спотичући се, поче да наилази ка средини, где је била "кула", бела окречена зграда, озидана малтером и цигљама, где је први пут дочекиван владалац, а сада у њој пазарним данима општина мери стоку наплаћујући таксе, аренде.

Прође и њу. Од ње наступао "парк", ново, тек сада засађено шеталиште. Багремови, скоро засађени, у редовима, једва одскочили од земље, алеје и не познају се, а клупе, просте даске на кочевима, већ се извалиле, распале и беле се. Прескочио јендек и ушао у парк. Али му алеје сметале. Преко њих милио. Гацао у ровиту, тек ископану земљу, или би изненада, међ алејама, у ком заклону, наишао на ког пијаног сељака: легао, заспао и рче. Код њега пуна торба пазарене соли, шећера, кафе. Варошки пси искупили се обилазећи око њега, не смеју да приђу. А сељак, како пошао из механе, пијан, срећан, као да је једва чекао да наиђе на земљу по алејама, ишчишћену, меку, набубрену, да што пре, одмах, слатко, срећно се пружи, лежи, спава... Да, да! И Риста, кад год је досада долазио у варош, исто је овако, не гледајући где ће лећи, где ће осванути, срећан што је био у вароши, јео што год је хтео, гледао дућане, чаршију, слушао свирке, песме, пио по механама, даривао чочеке, лепе Циганке, - исто је овако, не знајући ништа за себе, на по пута пијан, срећан, падао, спавао...

А сада све оде. Кум пресече све. Не само што више неће бити јела, пића, механе, већ ни у хатар варошки његова нога неће приступити. Бар преко границе, тамо у Турској, да је близу каква варош, али нигде никаква! Све сама планина и у њима његова кућа са још неколико раштрканих колиба, куда месецима не долази, осем када га пут нанесе, да се пресвуче; али одмах се опет изгуби на граници, по висовима, Арнаутлуку, по селима кријумчарским. Вуче се с Арнаутима по пустим, прљавим хановима, кулама и колибама, купујући и препродавајући стоку, а највише барут, дуван и кафу.

Већ је био прешао гробље и ушао у крајње, сниске и развучене махале. Погдегде, из гдекоје кућице видела би се утрнута и изломљена светлост. Из једне механице, чак тамо иза ових махала, на друму, чула се песма и свирка. Њему то дође грубо, тешко. Чисто би ушао и све их побио.

Грчио се једнако, а снага му, месо, одурно дрхтало као од неке мрше, човечјег мртвог тела. Поче пролазити густе редове топола које су биле на крају вароши. Сиђе у долину, изађе из ње и поче се пети путем чувене Чуке, која се онако кречњава, гола, испуцала, сваке ноћи белела и одударала од целе планине и других брегова, покривених зеленилом и тамом.

Пео се брзо, ужурбано. Кад се испео чак на врх, осети испред себе планину, границу, стаде и окрену се вароши.

Огрнут, мали, поклопљен иза себе тамом и мртвилом планинским које се чак и на небу осећало, црнео се он на Чуки. Испред њега је била варош, топла, обвијена мекотом и маглом, а средином испресецана и ишарана фењерима.

Риста је чисто осећао ту топлоту, мирис њен, мирис калдрме јој, сниских, поређаних, увучених кровова, осветљених механа, ашчиница, јела, пића, чочека, Цигана, свирача.

Чисто као да види како сад у својој кући што је била до Сахат-куле, која се навек видела како се четвртасто и тамно издиже изнад вароши, у својој соби, осветљеној, намештеној, кум после вечере, изваљен, задовољно лежи и одмара се. Задовољан што је данас, једва ето откада већ, наплатио и тај дуг од њега. Риста само што принесе руке устима, лицу и загрцну се:

- Ох, куме!

Али то беше све. Брзо се окрену, сиђе и нестаде га иза Чуке, од које је настајало пењање по гудурама, проломима, губећи се у свежини и дивљини планинској.

И за годину дана зби се све.

Једног пролетњег дана, за време окопавања и чишћења винограда (а кумов виноград био изнад свију, готово у самој планини), чу се отуда пуцањ. Нико испрва није обраћао пажњу. Зар једаред бива пуцањ, и зар се и један тамо нађе мртав? Али се ускоро цела варош узбунила. Одозго кроз исти парк, кроз исто турско гробље, силазила су тандрчући и одскачући од камења једна отворена кола, праћена писком деце и жена са разбацаним и развученим шамијама. У колима, кроз лотре, видело сечовечје мртво тело. Био је то кум му. Познавале се његове модре чакшире и оклембешена му она обла рука, затегнута минтаном, са обојеним, од игле избоцканим прстима. Лице му се није видело. Било је покривено пешкиром, како од мува, да не би на њ падале и пљувале га, тако и од радознала света.

1905.