Та не тражи друге крчме,
Овде ти је, велим, слава:
Пиј, а плати сад ил’ никад, —
Тако рећи забадава.
Крчмарица што је лепа,
Не знам, има л’ гдегод така:
На чађ мири, гарава је
Као шунка из оџака.
Разнежиш се од ракије,
Љубио би, — ко ти крати?
Љуби лепу крчмарицу
Забадава, још ти пла̂ти.
А музика има красна,
Чути би се лепо дало,
Ал’ кад пођеш, метни у џеп
Треће уво, два је мало.
Карту хоћеш? Ето друштво,
Међу њима нема хуља;
Не треба ти ни новчића,
Доста ти је и кошуља;
Седи само, па се коцкај,
Правило је овде, — туби, —
Да добије сваки, само
Ако, то јест, не изгуби.
Отешташ ли од ракије,
А останеш го и бос,
Избаце те с драге воље,
Паднеш згодно, баш на нос,
Па се чудиш: је л’ то јава?
— Гле, мај, и то забадава...

Извор

1896. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година II, број 18, стр. 545–546.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.