Регентска прокламација од 29. јула 1914.

Мојим драгим и јуначким Србима!

На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустро-Угарска нам је објавила рат. Сад сви имамо да будемо сложни и јунаци.

Невоље наше Краљевине и нашега народа са Аустријом нису почеле од јуче. Кад је год Бечу требало, давана су најсвечанија обећања да ће се са Србима и Хрватима праведно поступати, па је ипак све то остало неиспуњено. Залуду су српски и хрватски граничари и толики други наши јунаци лили крв по целој Европи и за славу и корист бечког двора, залуду су биле жртве које је Србија за владе Мога деде поподневла кад је помагла да се спасава царски престо од незадовољних и побуњенх његових народа, залуду је Србија увек радила све што је могла да живи у пријатељству са суседном царевином, — све то није ништа помогло.

И Србија као држава и наш народ, где год био, свакад и свуда су сумњичени, и зато су увек запостављени другим народима. Пре 36 година заузела је Аустрија српску Босну и Херцеговину, које су устале биле да се ослободе, а пре шест година коначно их присвојила бесправно, убећавши им уставне слободе које, онакве какве су дане, нису ни у колико народ задовољиле. Све је то створило дубоко незадовољство у народа, нарочито у бујне и неразмишљене омладине, па је напослетку изазвало отпоре, па и сарајевски атентат.

Србија је тај кобни догађај искрено ожалила, осудила и изјавила готовост да ће предати суду сваког саучесника: али је брзо са запрепашћењем видела да Аустријанци за њ бацају одговорност не на своју рђаву управу или на поједине кривце самог дела, него на Краљевину Србију. Без обзира што је оно убијство извршио само један човек, њен поданик, уз припомоћ неколико другова, и то у њиховој земљи, пред очима свих њених власти, Аустрија је зато окривила наше чиновнике и официре, спрску Владу, и напослетку целу Краљевину Србију и све Србе где год их има. Такво оптуживање једне независне државе за туђе кривице, јединствено је у историји Европе, где онака злочина дела на жалост нису ретка. У смислу окривљења поднела је аустроугарска влада 10. овог месеца Мојој Влади необичну представку с тешким оптужбама и захтевима, тражећи од Србије задовољење и остављајући јој рок од 48. сати за одговор. Моја је Влада, одговарајући жељама народа и потреби мира, коју осећа не само Србија, већ и цела Европа, хтела избећи по сваку цену сукоб, и зато је изашла у сусрет аустро-угарској влади до крајњих граница попустиљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава.

Кад је о томе извештен аустро-угарски посланик, изјавио је одмах, да његова влада није задовољна одговором и прекинуо је дипломатске односе са Мојом владом. Тада су све пријатељске нам државе — на челу им братска нам Русија — покушале склонити аустро-угарску владу да пристане на мирно решење спора. На жалост, бечки државници осташе глухи према саветима мудрости и интересима човечанства. Они нам објавише јуче рат, не презајући да тиме изазову и недогледне последице једног заплета.

И ако тешка срца и свестан свих тешкоћа и опасности, баш у часу кад су се српски ратници спремали да прибрају довреле плодове свога труда, Ја сам принуђен позвати све Моје драге и храбре Србе под српску тробојку с уверењем да ће се они и у овој прилици показати достојни својих славних предака, онакви какви су били лане и преклане. С вером у Свевишњега Господа Бога, с надом у симпатије просвећеног света и у коначну победу наше правде, с поверењем у помоћ својих великих сродника и поузданих пријатеља, примамо, заједно са нашом јуначком браћом Србима, Црне Горе, борбу која нам је обесно наметнута. У нашој славној прошлости, старијој и новијој, има доста сведочанства да Србин, кад је сложен, може победити и много већег противника. Посведочимо још једанпут да се Србин уме жртвовати за своју Отаџбину и обилићским пожртвовањем одбранити је пред монгобројним, охолим непријатељем.

Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе.

16.(29.) јула 1914. год.
у Нишу.

Александар с. р.

Извори

Политика, бр. 3.774 од уторка 22. јула 1914, насловна страна, страна 2.
Политика, бр. 8.349 од суботе 8. августа 1931, страна 5.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Александар I Карађорђевић, умро 1934, пре 90 година.