Раставља нас судбина
| Раставља нас судбина (1894) Писац: Саво Ст. Рачета |
Зар баш тако?
Па нека буде нека... кад већ другаче није,
Престајем да се надам, нит’ срце ће да бије
Са вјером у љепши час...
И даље неће оно
Пратити своју срч... те љубави кристалном сузом
Пролазећ’ и ноћ и дан,
У дружби са својом музом
Преклињат азуран свод: да се оствари сан
Куцња му најслађег.
Ал’ опет не!
Трпјети ће оно још, срч своју пратити — хој!...
Без вјере и без нада шчекати посљедњи бој —
Одсудан шчекати трен!
И тек ће оно да мре...
Строшено љубављу том... без срчи, створна живота јест,
Ко̂ станац доломљен кам
Ил’ досушен у гори бријест...
Силом последње искре — лизнув’ љубаван план...
Куцња му последњег! —
Извор[уреди]
1894. Босанска вила. Година девета, број 19, стр. 202.
|