Распопу Мирашу Дедеићу

Распопу Мирашу Дедеићу Писац: Славко Перошевић

 РАСПОПУ МИРАШУ ДЕДЕИЋУ

Ево јутрос од невоље
Узех перо и мастило,
Да ти кажем ријеч-двије
Дедеићу Михаило!

Натјера ме сила нека,
Па се латих оштра пера,
Јер епска ме дужност зове,
Ђе се брани српска вјера.

Видим да си ангажово’
Присталица својих шаку,
И да хоћеш српске цркве,
Да отимаш по Дробњаку.

Али прије но ти име
Ставих на тас епског суда,
Подуго сам размишљао,
Да л’ вриједиш мога труда.

Да ли епско перо које
Служи за част и за дику,
Смијем прљат’ пишућ’ писмо,
Једном српском издајнику.

Од кад сузе и крв српска
Топе ову часну груду,
Ја мним није Думиторка
Још рађала таквог Јуду.

Да је ђедо стари мого
Злу овоме да се сјети,
Својом би те снажном руком
Удавио у коћети.

Или би те штапом стук’о,
Ко чобанин шарку змију,
Да не брукаш и срамотиш
Своју часну фамилију.

Твоје срце покварено
Мржњом, вражје силе хране,
Ти си слуга провјерени
Луцифера и Сатане!

Кано гавран око себе
Скупио си чавки јато.
Срце ти се слакомило
На богатство и на злато.

Ти од људи стида немаш,
А од Бога немаш страха.
На теби је анатема,
Цариградског Патријарха.

У Риму си био жењен,
Развео се ради блуда,
Вршио си проневјере,
И свакаква друга чуда.

Врлине су твоје р’јетке,
А стотину имаш мана,
У теби су скутоношу,
Нашли ђаво и Сатана.

Мислиш да ћеш једног дана,
Сјест’ на престо славног Рада?
А не видиш да си пастир,
Што својега нема стада.

Скупио си шаку јада,
Са конопца и са коца,
И тој групи „ЕВИВАША“
Духовнога глумиш оца.

И кроз Дробњак почеле су
Вршљат’ твоје присталице,
Мисле да је прош’о земан
Мирка, Шуја и Новице?!

Можда данас и нијесмо,
Што су наши стари били,
Ал’ вазда смо спремни на пут
Нечастивој стати сили.

Зато слушај проклетниче
Шта ти збори пјесма ова:
Даље руке од Дробњака!
Не прелази про’ Крнова!

Ође страха нико нема,
Од твоијех „Евиваша“.
Ми смо ради српске вјере,
Погубили девет паша.

Девет паша царевине,
И десетог Смаил-агу.
Јер нијесмо хтјели душу
Да продамо црном врагу.

Силни Султан, на Дробњак је
Слао војску и везире.
Ми гинули чувајући
Старе српске манастире.

Горјело је ПОДМАЛИНСКО,
Горјела је и БИЈЕЛА,
Али смо их подизали,
Из гарежи и пепела.

Преко леђа протурили,
Сваку силу и армаду.
Силног паша Миљевину,
Смаил-агу и Пијаду.

Издржали турски зулум,
И тортуру комуниста,
Ал и поред свијех мука,
Остали смо дјеца Христа.

Па ти вако поручујем,
Слуго врага и шејтана,
Није Дробњак шака зоби,
Да га свака кљуца врана.

Још у њему има доста,
Часних људи и горштака,
Па због тога руке своје,
Држи даље од Дробњака.

Не треба нам секта твоја,
Слуго клетог Луцифера,
Јер Дробњак је кроз вјекове,
Одржала СРПСКА ВЈЕРА.

Од Косовског светог боја,
Неко с пером, неко с мачем,
Крваве смо битке били
Са многијем освајачем.

Ал српска је вјера вазда
Била дио нашег бића,
Ми смо војска православна,
СВЕТОГ САВЕ НЕМАЊИЋА.

(март 2019.)