Распис
| Распис Писац: Милован Глишић |
Један дан око Петровадне, а баш у сам први сумрачак, почеше зврктати насипом белошевачким мале, прљаве таљиге неког Симице Шушкала из Меонице. Прозвали су га Симица, што је био мален и хитар као петлић; Шушкало су га прозвали што је шушкао кад говори. Његове таљиге и мршаво, мрко кљусе, сви су дизали на подсмех - иако су то била једина кола у којима се вожаху путници из Меонице и из неколико још села, кад путују у Ваљево и натраг.
Симица је био веома наиван, али је ипак увиђао шта вреди његово кљусе и таљиге у његовој околини, па није ни марио што му се подсмевају, него је сасвим поносито говорио о својим таљигама и мркову и звао их "моје кочије".
Међутим, ко се год возио у тим његовим "кочијама", тај већ и без календара може знати кад ће се време променити: јер не да се ни замислити да се такав путник није барем једном стрмоглавио у какав јарак или рупчагу крај пута. А већ што се труцкања тиче, сељаци су препоручивали сваком од струне, као најстарији лек, Симичине кочије.
Еле, кочије су Симичине зврктале насипом белошевачким, а у њима је седио Никола учитељ и Сава, општински писар из Меонице.
Сава је био живи ђаво - и весељак, и говорљив, и шаљивчина, а Никола више озбиљан и ћуталица. Обојица младићи око својих 25-26 година, на најбољој снази. Обојицу су сви у оној околини волели и хвалили се с њима.
Сад су њих два путници Симичини. Симица весео, боже, весео што вози тако ваљане људе, измахне некаким патрљком, за који је привезао мало узице те начинио бајаги бич, ошине свог мркова, па затегне што игда може: "Болан, Јулка, зар си још девојка?" Кљусе се мало закаса, а његове кочије а на једну а на другу страну, а с обе стране пута зија доста подубљих опасности, па још неке и каљаве. Сава и Никола држ' рукама за лотре, па се узверају на коју ће страну поискакати. јер су часом могли да се начине лепи као они ћерпичари што поваздан месе блато и суше ћерпич крај Колубаре.
- Е е, лакше, море! Шта то радиш? - подвикнуће Сава, кад кочије труцнуше преко једне прилично дубоке и опасне опасности насред пута, те путници одскочише за читаву педаљ с оно мало кровине на којој сеђаху.
- Ништа, ништа, не бојте се! - куражи их Симица, и скочив хитро на земљу, стаде завиривати да му није што спало с кочија.
- Стани да сиђемо - биће сигурније а и тако не може ти коњ извући уз то брдо.
Симица устави кочије, те Сава и Никола сиђоше па оде напред шибајући сваки час свог мркова, који је једва вукао и празне таљиге уз брдо поред Беле стене.
Сава и Никола пођоше најлак пешке за њим.
- O, брате, ала ме онај данас наљути - јеси видео само! - рећи ће Сава.
- А што се ти, опет, кидаш? - примети му Никола. - Пусти га, нек говори!... Добро те није гори, а онаки се којекако могу трпити.
- Оно и тако је, али га баш не могу слушати. Где год стане и седне и с ким се год састане, све се хвали како је он најтачнији, најувиђавнији и највештији у свом послу.
- Та то је његова слабост.
- Слабост, али већ ми досади та његова слабост.
- Па шта ћеш му кад је таки... Ево, има две године како је капетан у овом нашем срезу, па га већ и деца знаду какав је и смеју се хвалисању његову. - Напослетку, ја не знам каки си ти то! Ја се никад не бих ни упуштао с њим у таке разговоре... Знаш добро да он не мисли као ја и ти, нити га можеш обрнути да мисли, па што тек за прабога просипати речи?!
- Али ја се нисам толико ни упуштао...
- Е, ниси ја!... Узео си му доказивати како нас наше канцеларије и оно одуговлачење и пискарање по њима скупо стаје. То ти њему не можеш никад доказати...
- Али молим те. Нико, како нећу?... Ето, узми само један прост распис шта стаје. На пример, нађе се у нашем селу какво мангуп прасе; не вреди највише двадесет гроша. Шта буде? Општински суд јави актом среској власти и моли је да се тражи прасету госа. Среска власт потражи прво по срезу, па ако нигде нема, онда јави окружном начелству и умоли га да распише. Док се то све распише куд треба, утроши се, које за састав а које за препис, близу четири стотине гроша саме артије!
- Смањи мало, смањи! - примети му Нико смешећи се.
- Шта смањи? Израчуни сам, па ћеш видети! Нико се замисли и стаде рачунати у себи. Мало после махну главом и рече:
- Готово, право велиш; одиста, оде близу толико.
- А куд је још поштарина и рад око тога. Дакле, видиш, једно шугаво прасе стане толико трошка, а колики би рачун био кад би узели рачунати неку парницу која се тера по пет-шест година?! Истроше људи и црно испод ноката док дође до неког свог права.
- Све је тако, ама нема ни смисла ни вајде показивати тако што капетану Паји.
Капетан Паја био је од оних старих капетана, којих данас ретко има, и који су у своје време изучили само два-три разреда основне школе, па после дугом службом дотерали до чина капетанског.
Капетан Паја био је у својој дужности доста добар, готово бољи од многих његових колега. Судио је и извиђао разне спорове у својој капетанији више по свом сопственом нахођењу него по прописима. Обично се старао да лепим реч'ма и саветом измири парничаре. Зато га је народ врло заволео, поштовао и слушао. Ако кога мало оштрије и покара - нико му не замера; стар је човек, а кара не што је пакостан, већ што је рад да сваког обавести.
Што се тиче његовог разумевања разних прописа, о томе неки ђаволани причају овакав случај: Једном се запали у оближњем селу неко сено, шта ли. Дође пандур и јави то капетану Паји. "Чекај", вели му капетан, па узме неки зборник и стане прелиставати, заинтачивши уза сваки лист: "Пожар, пожар, пожар!" Пандур у нестрпљењу жури га: "Господине, шта ћемо - гори тамо!" "Чекај, море, чекај", па листа даље и понавља: "Пожар, пожар!" "Изгоре све, господине, шта ћемо?" рече жустро и други пандур утрчавши у канцеларију. "Па нека гори, шта ћу му ја; овде нема никаква прописа!" одговори капетан чисто срдито и баци зборник украј.
А прича се још и ово о капетану Паји: Једном дође распис од начелства да сви срески капетани поднесу извештаје има ли у њиховим срезовима какве индустрије. После неког времена Паја одговори начелству: "По наредби начелства тражио сам у мом домашају дотичну индустрију и нигде је нисам могао наћи."
Капетан Паја имао је, као што се већ и Сава жали, поред својих добрих страна и једну слабост - да се хвали, ма за што било. Сава се нашао с њим у Ваљеву и ту, реч по реч, готово су хтели да се сваде зато што се капетан, по свом обичају, хвалио како је он увиђаван и како, никад не ради ништа узалуд. Напослетку, у оном инату, опкладили су се у позамашну опкладу да ће Сава капетану подвалити да напише макар један распис узалуд.
- O, не могу ја њему остати дужан никако! Рећи ми, молим те, пред оноликим људма да лажем и да не знам ништа!... Вала, доскочиће њему Сава и добити опкладу, већ ако не буде жив! - готово љутито прети Сава.
- Ајде де, Саво, видећу - како ћеш му доскочити - рече Никола смешећи се.
Утом изиђоше већ на врх брда, где их Симица чекаше с кочијама. Опоменуше Симицу да добро отвори очи низа страну, па поседаше. Ту се већ видело да могу мало и Симичине кочије јурити.
Било је већ неко доба ноћи кад стигоше пред меоничку механу. Сава и Никола узеше своје завежљаје па одоше навише у село.
Симица испреже мркова, тури му једну руковет сена, па уђе у механу да попије она два гроша што су му учитељ и писар на ракију дали; а већ - ако затреба, моћи ће се још који грош и од кирије открњити.
У механи сеђаше неколико Меоничана и међу њима дућанџија Ђоша и поп Стеван. Мора да су нешто важно говорили, кад се ућуташе за часак - док виде ко је. Но кад видеше да је Симица - свој човек - наставише опет диванити, али прилично озбиљно.
Симица им назва бога, рече попу: "Благослови, оче", па седе крај њих и поче пунити лулу, а међутим је и механџија, по дужности својој, већ метнуо полић преда њ.
- Ама ја вам рекох - поче поп Стеван мало потише - видећете да нећемо добро проћи, а иде Свети Илија!
- Нећемо ја! - прихвати неки Јован травар из горњег краја. - Није то, болан, шала, закопати нахоче у сеоски потес!... Ено преклане, памтиш и ти Марјане, и ти, Манојло, а и ти, оче Стево, где по Драчићу поби све туча... Држи људи, зови чак проту из Ваљева те носи литију, и удри чини молитву - аја!... Док једва, у зло доба, сети се онај спржени Перица. "Бог с вама", вели, "људи! Зар не видите, да се ово пропаде? Није нама вајде ни од проте ни од литије, него де да ископамо, ми оно нахоче из нашег села!..." Одмах ти, болан, гракну село, те ко будак, ка мотику, ко пијук, ископаше га и однеше, те укопаше чак негде крај Граца под обалу и, хвала богу, више ни градљике!
- Ја шта мислите ви, море људи - прихвати опет поп - осакатило је то народ да не може горе бити!... Ето, сви знате како је и Златарић страдао што се у потес сеоски закопао утопљеник, а камоли нећемо ми...
- Јес' попо, имате право - тврди Ђошо улагујући се - равним начином, знате ли и ја сам слушао како су та два села страдала... Летос сам, знате, излазио у вересију, па стра'ота божија - само да сте ондак видели.
- Ама ко ли то нареди да се баш у наш потес укопа? - упита Манојло.
- Нареди капетан - ето ко! - одговори Јован готово љутито. - "Нашло се", вели, "у нашем атару..." А није, закона ми! Ено, сутра нек изиђу људи... Ето и ти си, Марјане, био онде кад смо га нашли. Казаће сви да није у нашем атару, него у паштрићком.
- Вала, људи, мени се чини - поче Марјан тако важно као да казује неку бог те пита каку тајну - да је то само капетанов инат... Још откако се терасмо оно лане око синора, од онда се он на нас нешто изузе и стаде дувати. И ево овде сам најтањи (ту Марјан показа прстом свој замашан врат), ако није само упркос наредио да се то дете у наш потес закопа!
- Јес', господин-попо, душе ми! - прихвати сад Ђоша, метнув руку на прси и унесе се попу у очи. - Ја сам се, знате, ондак равним начином нашао у среској кући - знате, да покупим оно мало вересије. И верујете ли, господин-попо, приметио сам равним начином да ради у инат. Јес', тако ми свега на свету - баш сам лепо познао да је то његово масла...
- Чије му драго, тек није по нас добро - рече поп као забринут. - Него дела, људи, да како отарасимо ту беду из нашег потеса.
- Јес', богами, попо - прихватише сви попову мисао - то ће најбоље бити, да отарасимо белаја од наше куће. Само како би?
- Ласно, брате - упаде у реч Јован - ископати га, па однети у атар паштрићки, те укопати где се и нашло.
- Оно, лако је то казати - прихвати Манојло - ама ка ће га копати?... Дању се не може, видеће когод, а ноћу, ја бога ми, не копах га, па макар ми град одбио оба ува!...
- Ако нећеш ти, има ко ће - рече Јован. - Ето Марјан, он га је и укопао.
- Та оно, јес'... ама ја, газда Јово... - узе Марјан да извија, јер баш није волео да ноћу барата око мртваца и гробова. - Оно, знаш... није баш ни лако!
- Па нећеш ти сам, не бој се! - куражи га поп Стеван. - Ето ти и Симице. Вас два моћи ћете зар? Симица ионако копа кашто раке, није му првина. 'Оћеш, Симо, а?
- Та могло би се, оче Стево, него знаш - поче и Симица да извија - некако, што вели Марјан...
- 'Оће, 'оће Симица - знам ја! - навали Јован. - А сутра му не гине напојница - сви ћемо дати...
- 'Оћемо, 'оћемо! Шта, зар ми нашем Сими да не дамо?! - гракнуше сви.
- Али то треба још ноћас, док није капетан докучио па нам може смести - вели поп. - Ноћас је баш као што ваља; људи уморни, одмарају се - нико неће опазити...
И тако Симица и Марјан присташе. Сад се тек отвори жив разговор и шала. Њих два попише унапред поприлично напојнице; а већ сутра, кад се све сврши - биће још.
Било је већ превалило по ноћи. Учитељ Никола уморан, спава увелико. Док стаде лупа на вратима школским. Лупа - рекао би, сад ће врата иставити. Скочи Никола онако бунован и викну.
- Ко је то?
- Наши смо! - одговори неко споља, а једнако гура у врата.
- Који наши? - упита учитељ, промолив се кроз прозор.
- Ја, учитељу - одговори Марјан и приђе прозору, а из њега заудари као из ракијске мешине.
- А ти си то, Марјане! Откуд ноћас у ово доба?
- Имаш будак, учитељу?
- Будак?... А шта ће ти будак? - упита Никола чудећи се шта је томе ноћас наспело.
- Будак... треба ми. Имаш ли?...
- Окани се ти, Марјане, ноћас будака... Иди те спавај, боље ће бити. Не дам ти ја сад ништа!...
- Ама молим те, учитељу, дај ми! Богами чуваћу ко своје.
- Не дам, Марјане, не дам. Иди - 'оћу да спавам! - рече Никола одсечно и затвори прозор.
Марјан промрмља нешто, па се упути право Савиној кући - према школи на један добар пушкомет. Стаде лупати и њему на врата. Сава заркао, па баш ни у уво. Марјан лупа још жешће.
- Е, е, - ко је? а! - дрекну Сава иза сна, па скочи те отвори врата.
Марјан, како беше навалио, умало не паде на нос преко прага.
- O, о! Држ' се!... А шта ћеш ти сад? - упита Сава разбирајући се.
- Имаш, ћато, будак?
- Шта?!
- Имаш будак - будак треба ми?
- Будак?! - понови Сава у чуду. - Хи - будак... А што ће ти ноћас будак?... Имам ја - те још какав будак!... Много паметнији од тебе... А што ће ти?
- Та треба ми. Ако имаш дај - немам кад чекати!
- Не дам док ми не кажеш што ће ти.
Марјан, нема се куд, исприча Сави све - и што ће му и куд се спрема ноћас са Симицом.
- Аха, баш ти тек сад не дам!
- Па шта ме онда вараш?... Дела, богати, дај ми.
- Иди, иди кући те спавај! Окани се ћорава посла... Гле ти њега - напао ноћас бунити људе! Иди, не дам будак?... - рече Сава и затвори врата.
Марјан опет нешто промрмља, па се врати. Док се тек Сава присети, па брже за њим:
- Марјане!
-Ој!
- Оди, оди да ти дам.
Узе иза врата будак и изнесе, те му даде рекав:
- Али сутра зором да си донео - чујеш?
- Немај бриге, ћато, и пре зоре... - обећа се Марјан, затури будак на раме, па убрза Симичиној кући.
Сава се брже боље обуче, па потеци школи. Сад, опет, он узе лупати на врата школска. Никола таман беше свео очи, трже се кад чу опет лупу; промрмља онако бунован: "Та каква је ово напаст ноћас!"... па устане и извири на прозор.
- Ко је?
- Ја, Нико! Отвори да уђем - одговори Сава пришав прозору.
- Ето ти сад опет - ти! - зачуди се Никола... - Чек да отворим! - и отвори врата. - а који је бес теби ноћас? Да нећеш и ту будак?
- Зар је и од тебе искао? - упита Сава смејући се. - Ја мислим само је мене будио.
- И јамачно дао си му?
- Дабоме.
- А ако учини како чудо ноћас?...
- Не бој се... Знам ја шта ће му. Него дела, облачи се.
- Да се облачим? - упита Никола узбезекнув се. - А што сад да се облачим?
- Де, де - обуци се ти само, па ћеш видети што...
- Ја, богами, не могу. 'Оћу да спавам.
- Али молим те обуци се!... Зар ти мени не би учинио толику љубав?
Почешка се Никола иза врата - шта ће сад? Ту се апелује на љубав, не може му одрећи. Најпосле, хајде да се види и та комедија, па макар се сутра мало и одспавало - ионако је празник. Обуче се и Никола.
- Е сад, Нико, понеси вериге - рече Сава - па 'ајдемо!
- Вериге!? - узвикну Никола зачуђеније него да му је заискао три будака одједанпут.
- Вериге, вериге - ја! Понеси само... - потврђује Сава смејући се.
- Ја, богами, готово нећу да идем! - поче Никола да се устеже. - Ово је ноћас да бог сачува!... Један лупа, "дај будак"; други, "обуци се и понеси вериге..." Хм, будак - вериге - ићи у ово доба... нису чиста посла!
- Та шта се заносиш ваздан! - осече се Сава озбиљно, па откачи изнад огњишта вериге. - Ето, ја ћу их понети ако се бојиш... 'Ајде ти само! Никола слеже раменима и пође за њим. Ударише све јаругом, док избише под Симичину кућу. Пред кућом таљиге и за њих привезан мрков, који токорсе мало фркну и нарогуши уши осетивши да иде неко. Сава и Никола прилегоше за један кош и ућуташе се.
Мало постаја, а шкринуше врата. Изиђе Симица, затурио некаку врећетину и мотику на раме, а за њим Марјан са Савиним будаком. Сава и Никола још више прилегоше да их како не опазе.
- Сима, море, куда ћеш ти ноћас у ово доба? - виче полугласно Јулка Симичина с кућњег прага за њима.
- Спавај ти тамо - спавај! Шта зијаш ноћас? - осече се на њу Симица.
- Ама, не иди, море!... Јеси л' пијан - манит ли си? Како те копање снашло ноћас уочи празника!?
- 'Оћеш ти ћутати једном - ил' да ти дођем тамо?! - продера се Симица још оштрије.
Јулка тек учини: "О, бог с нама - луда човека!" па притвори врата и нешто још прогунђа...
Они замакоше низ воћњак и нестаде их у помрчини.
Сава и Никола поћуташе још мало, док се све утаја.
- Дед сад! - шану Сава и гурну лактом Николу - вериге за крај, па вуци и трчи око куће - али брзо!..
Никола зинуо од чуда, па га само гледа.
- Та дела - шта ти је сад! - рече Сава, а напрегао се већ од смеха. - И још укћи онако страшно, дебело, знаш... Но де, шта си зинуо, да се не дангуби!...
- Ајде да и то чудо буде - рече Никола нисам не знајући шта ће. - O, напасти ноћас!.. Узе вериге за крај, па јуриш око куће.
Стаде звека верига, а Никола тутњи што игда може и укће. Док ти истом узе боботати у кући престрављена Јулка. И мрков се поплаши, поче се трзати и помаче кола. Сава се већ заценио од смеха. Притрча колима те одреши мркова, па учини Николи: "шш!" да иде за њим - и обојица с мрковом отутњише низ јаругу наниже...
Сутрадан већ по оближњим кућама почеше се жене и бабе сашаптавати:
- А знаш, јадна, шта је ноћас било?
- Шта, јадо?!
- И не питај, боме!... Овај несретни Симица и онај пијани Марјан, узео их ђаво у своју руку, отишли да ископају нахоче. Весела Јулка остала сама самцита - док, вели, ништа ти бог не даде... стаде звека, тутањ, рика, рзање, лавеж, кукурекање... ама, све што је у бога, аваза, завришта око куће! Јадна Јулка умало није пресвисла од страха!
- А шта ли ће то бити, друго моја?
- Ништа друго, него онај - у камен ударио!
- O, бог с нама и анђели божији!... И тако жене и бабе крсте се и сашаптавају, а сиромах Симица покуњио се, па хита среској кући.
Капетан Паја уранио па седи у ходнику пред канцеларијом на хладовини, а Симица те преда њ.
- Добро јутро, господине! - поздрави капетана, па стаде гологлав и снужден.
- Бог помого, Симо!... А које добро? Што ти се окуњио, болан?
- Зло, господине! - утањи Симица.
- Како зло - наопако!
- Нестало ми ноћас мркова.
- Јес' ја?
- Јес', богами, господине! Нигде га нема... Ево од јутроске га једнако тражим; обиграо сам сву Меоницу; трчао сам чак и у Паштрић, већ с ногу спадох, па - нема, господине, баш га нигде нема!...
- Па шта ћу ти ја сад? - рече капетан и слеже раменима.
- Ама молим те, господине - утањи опет Симица - ако бога знаш, нареди да ми се потражи... Сиромах сам, господине, штета - ако пропадне, не знам куда ћу.
- 'Оћеш ваљда да распишем да се тражи? - упита капетан.
- Јес', јес', господине - убрза Симица - запиши тако ти бога, како знаш, само нек се потражи! Молим те, господине, тако ти среће све му запиши, ама све, што год знаш...
- А што ти то ниси јавио најпре општини? - рече капетан. - Зар не знаш како иде ред? Општина би после мени јавила...
- А шта ја знам, господине, прост човек. Молим те, моћи ће зар и без општине... Свуд сам, богами, тражио, па нигде!
- 'Оди амо! - рече капетан па устаде и уведе Симицу у канцеларију; отвори једна врата од друге собе, где сеђаше за столом један дежурни практикант, дугачак, као притка, па му рече: "Деде, ћато, узми овог човека на протокол!"
Симица оста с практикантом, а капетан затвори врата за собом.
Докле је трајало то узимање на протокол - ваљда ће знати сам капетан, а знаће и Симица, који се већ беше ознојио причајући по неколико пута своју недаћу ноћашњу, а знаће најпосле и дугачки практикант капетанов, који је читав сат утрошио и неколико табака искварио - док му је једва за руком испало да којекако попише све белеге и доброте Симичиног мркова.
Међутим, док се сиромах Симица узимао на протокол, дође капетану дућанџија Ђоша. Потпуном учтивошћу и оданошћу, каку већ може показати и један дућанџија сеоски, поздрави капетана.
Одмах ти ту они затурише разговор. Капетан се жали: како је тешка служба, како, се мучно живи, како га неће да унапреде. Ђоша се, опет, жали: како рђаво иде радња, новац не пада, муштерије нема. Уздише капетан, уздише Ђоша. Један се тешка како се мора трпети, други се тешка како се из своје коже не може никуд... Еле, мало-помало окрете се разговор некако случајно - те капетан сазна од Ђоше ко је синоћ био у меоничкој механи, шта се говорило и ко је ископао нахоче. Капетан само врти главом, па се чуди: "О, гледај ти њих, молим те!... Чекај ти, научићу ја њих памети!... Е, е - баш не можеш с тим људма изићи накрај!" У том чуђењу капетан и заборави упитати Ђошу, кад пође, којим је послом дошао. Но може бити, ни он му не би умео то казати начисто.
Капетан је још вртио главом, док ето ти из собе Симице и дугачког практиканта. Дугачки практикант чита протокол, а Симица заинтачио: "Јес', јес', господине! Све је тако! Ама баш све како сам казао... Молим те... Еј, моје невоље!... Молим те, господине, нек се свуд добра потражи!"
- Добро, добро! - рече капетан, па заповеди ћати: одмах начини акт начелству да се распише свуд за овога коња.
Практикант замаче у своју собу, а капетан се окрете Симици па врло озбиљно и готово љутито упита:
- А је ли ти, море?! Ко теби рече да ти копаш ноћас оно дете?
Симицу чисто као да неко посу врелом водом, па у оној забуни поче муцати:
- Ја, ја, господине, богами, ето... нисам ја, него они... Здравља ми, никад ни помислио... Иди, вели, те ископај... а ја шта ћу?...
- Одмах да си ишао с ким си и копао - да вратите дете на своје место, где је и било!... Јес' чуо! сад одмах, или не, ноћас мораш! Кад си га ноћу већ једном копао, копај га ноћу и опет - јес' чуо!... Да се ниси главом шалио! Ако сутра не осване где је закопано било, одераћу те... Гле ти њих сад!... Па још бенетате којешта по механи с оним вашим лудим попом!...
Капетан је прилично мрзио Поп Стевана, те се тако и сад изрече о њему.
- 'Оћу, богами, господине!... Одмах ноћас - и пре зоре, господине, здравља ми!... Ја ћу то све с Марјаном... Шта ћу, господине, сиромах човек... Еј, бог их убио, куд и то да ми још натоваре на врат! Мало ми је зар моје нужде и невоље!... - окупи Симица јадиковати.
Капетан зазвони и Симица изиђе из канцеларије, бришући зној као грашак крупан, па стиште као опарен кући.
Сутрадан освануло је нахоче опет на свом првашњем месту. Већ свуда по селу говоре како је прексиноћ био тутањ, звека и рзање око Симичине куће, и како је нешто одвело његова мркова.
Симица отарасио једном бригу с врата, па не бојећи се да ће га капетан одерати - успавао се, а сунце већ прилично одскочило. Би још дуго спавао да се Јулка над њим не разраколи: "Еј, Симо, Симице! Устај, море, дижи се!" Он се само окрене на другу страну, прогунђа: "Не дирај се!" па зашиче опет.
Зва она, зва, аја, неће да устане! Повуче га најпосле за ногу. Ђипи он као бесан, збаци са себе поњаву, те јој смакну конђу и рашчупери је сву - колико је лупи оном поњавчином, па се продера:
- Јеси ли ти полудела јутрос?! Она, смејући се весело, одговори:
- Та шта ти је, болан, што не устајеш? Ево нам мркова!
- Где је? Откуд? - кликну Симица и стаде зверати где ће да угледа свог мркова.
- Ено га у воћњаку, пасе. Пробудим се јутрос, а он везан за кола ту - исто онако као што си га ти оно вече везао.
Симица немаде кад више питати, него полети наниже у воћњак...
Прошло је скоро пет месеци. По селу се слабо говори о звеци и тутњави око Симичине куће; кашто само на какој пијанци увече, поред осталих прича о вампирима, поменуће се и то. Нахоче је на месту. Капетан није одерао Симицу. Град није ником ништа побио; готово га није ни било тога лета... Сељаци почеше увиђати да и поп покашто може млатити глогиње. Симица опет вози на својим "кочијама" путнике и другу кирију. Све ствари иду својим редом. Једино што се десило за то време необично - онај дугајлија практикант, што је пре узимао на протокол Симицу због његова мркова, добио је сад за писара и премешта се у други срез, а на његово место послали некаквог дечака: изгледа као метиљава овца - јадно, суво, непокретно, не уме честито ни говорити...
Тек беше капетан ушао у канцеларију и сео за свој сто, а пандур унесе једно писмо. Капетан отвори, прочита и полугласно рече:
- Е, сиромах Симица - ништа од његова мркова! Надао, сам се од овог последњег акта да ће бити што, па бадава!... Баш ми га жао! Носи тамо нек се сајузи!
То је био последњи акт од окружног начелства; јавља како су сва начелства и сви срески начелници већ одговорили да "траженог мркова" нигде нема...
Капетан претури још нека акта преко руку, док ето ти опет пандура, пријавио новог званичника:
- Једно момче чека.
- Пусти га.
Отвори пандур врата и уђе плашљиво нови званичник с писмом у руци. Капетан узе писмо и прочитав стаде мерити новог званичника од главе до пете.
- Јеси, море, још где био у служби?
- Нисам - одговори нови званичник.
- Па шта си до сад радио?
- Учио сам.
- Занат?
- Нисам, него школу.
- Па што ниси још учио? Нови званичник обори главу и онако збуњен протуњка готова кроз нос:
- Не може се...
- Ви'ш, брајко - узе капетан по свом обичају да му мало очита - кад ниси могао учити школу, боље би било да си учио занат. Док се овде унапредиш, тамо би могао бити свој госа... Није баш ни ово лак 'леб - немој мислити!...
Нови се још више застиди и поцрвени до ушију.
- А колико си школе изучио?
- Две гимназије... - одговори нови готово шапћући и кријући очи.
Капетан га мало промотри и премери, па зазвони и рече:
- 'Ајд, иди тамо на своју дужност - показаће ти пандур. - Али пази да се добро владаш!... Немој се свађати са практикантима. Немојте тамо сипати песак један другоме на главу ни привезивати којекакве репове на капут кад излазите из канцеларије, јер не могу више трпети да вас исмевају они геаци по механи... јес' чуо, није ово лудачка кућа!... Па, онда, немојте се згађати лењирима ни брљати астале мастилом. Немојте ми дрљати по дувару којекаке куке, као онај дугачки што се сад торња одавде; јер кога у'ватим, уши ћу му ишчупати!... Сад иди, па ради чисто што ти се да, немој празнословити; владај се добро, па можеш временом бити и унапређен!... 'Ајд сад на посао!...
Нови званичник, слушајући тако лекцију, збунио се да не може горе бити; похита на врата и умало не удари носом о учитеља Николу, који баш у тај мах уђе са својим Савом. Они су увратили по плату и да се јаве капетану, па да иду послом неким у Ваљево.
- А 'оћете ли на колима? - упита капетан.
- Дакако... Ишли би и пешке - лепо је време, али нам ваља петљати и носити много којекаких ствари.
- Па 'ајд понесите и једно буренце мајстор Стојану, нека га оправи. Иде благдан - требаће ми.
- Драге воље, понећемо, - рече Никола. Капетан их испрати с буренцетом чак до кола.
Кад угледа Симицу с његовим "кочијама", насмехну се па рече:
- Е, Симо, 'оћеш још да копаш нахочад?
- Никад, господине, далеко им лепа кућа! - одговори Симица, а намешта нешто по колима.
- Не да ти ђаво седети с миром... Него, штета, Симо, твог мркова нигде! Сад баш добих последњи одговор од начелства!...
Сава и Никола прснуше у смех. Сава само што није легао да се ваља од тешка смеха. А и Симица се заценио, па само цепти.
Капетан у чуду избечио се, па не зна шта да рекне:
- Но шта вам де сад?...
- Па ето му мркова - рече учитељ показав руком кљусе упрегнуто у таљиге, пред самим носом капетановим. Капетан се тек само узбезекну.
- O, да си ти жив и здрав, господине - поче Симица повратив се мало од смеха - ја сам га нашао још оно јутро кад сам вратио нахоче на место.
- Још оно јутро! - узвикну капетан и пљесне се руком. - Их, ја грдне бруке писати толико!...
- Аха, господин капетане! - прискочи Сава, повратив се од смеха, чисто заједљиво - ко оно не пише никад ништа у ветар? Моја је опклада! То је жао за срамоту - сећаш се!?...
Капетан само што сподби оно буренце, па с њим за плот у авлију. "Дај, понећемо!" вичу они. Аја - он оде као опарен у канцеларију; само тек треснуше врата за њим.
Сава и Никола поседаше, Симица ошину мркова, и опет се откотрљаше насипом Симичине кочије, а у њима путници готово оплакали од смеха.
- Шта си, вере ти, дао за тог мркова? - упита Сава Симицу кад одмакоше.
- Две рубље насред ваљевског вашара. Има од онда равно три године. И бог да поможе, добро ме послужи!
- Ето, Нико, јевтин распис - рече Сава. - Симичин мрков две рубље, а распис више и од десет рубаља!...
За кратко време пуче по целом срезу брука о мркову и распису капетанову. Сељаци то окитише, наместише и удесише још згодније. Кад стану причати где на сабору, све се живо изврће од смеха.
Капетан није неколико дана излазио у срез, него слао свог писара. И после, кад год изиђе, гледа час пре да измакне, некако му није било ни да разговора ни до хвале.
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Глишић, умро 1908, пре 116 година.
|