Разговор угодни/Поскочица

Извор: Викизворник


Поскочница, која се може у колу пјевати

        Особиту народ сваки
крипост има, с ком се дичи,
коју даје Бог пријаки.
Мудри кажу ове ричи.

        А краљује сва рабреност
у народу словинскому,
снага, јакост и срченост
у војнику рватскому.

        Александро то свидочи,
краљ велики свега свита,
сваком носећ он прид очи
диловања племенита,

        која вазда указаше
Словињани витезови;
и зато се зовијаше
славни јаки народ ови.

        При нег умри, њим остави
допушћења благодарна,
узноси ји, фали, слави
рад јунаштва веле харна.

        Кара, прити и проклиње,
ко б' опсова народ ови,
и свакога још заклиње,
да за њима зло не слови.

        Оставља јим бановине
све од мора латинскога
и државе јоштер ине
од Балтика леденога,

        да њиово има бити,
од старине како бише,
и нико се нејма прити;
Александро то хотише.

        Сва велика Сармација
од старине њиова је,
славна Босна, Далмација
илиричка држава је.

        Московија, Полонија,
Бохемија, Унгарија,
сва богата Славонија
и витежка Булгарија,

        словинске су те државе,
давно које освојише,
и пуно се они славе,
јер народе придобише.

        Лигонија, Аланија,
равна Лика и Крбава,
још и липа Арбанија
илиричка јест држава.

        Плодна земља Померанска
и Горија још сувише,
бановина а и Крањска
славног пука вазда бише.

        Њиова је дидовина
Србска земља и Русија,
у истину још старина
Татарија и Прусија.

        У билому граду свому,
Александрија ки се зазва,
свему пуку словинскому
љубезниву поздрав назва.

        Благослов јим још остави
Марте, Јова и Плутона,
своји богов', које слави,
да јим даду свака она,

        која од њи просит буду
и у дневу и у ноћи,
да јим није труд залуду,
биће њима у помоћи.

        Једанајест свитли бана
с азнадаром ту бијаше,
од источни када страна
њи монарка поздрављаше.

        За свидочит биху звани
свему свиту, славни пуче,
уписани гори бани,
како мудри то нас уче,

        да т' је ова оставио
Александро, син Филипа,
тер је тебе прославио
благодарства дилећ липа.

        Рад јунаштва и вирности
твоји стари, земљо славна,
имала си части дости
у истину још одавна.

        Весели се, мајко јака
илирички витезова,
да си пуна ти јунака,
свитли бана и кнезова.

        Липу срићу тер не куни,
јер племића и господе
градови су твоји пуни,
у поштењу сваком оде,

        брез којизи ти би била
ка и брез душе мртво тило,
тамна, мрачна и немила;
то би ти се догодило.

        Пространо се небо гизда,
јер је свитло и пристало,
ал да није на њем звизда,
у тамности све б' остало.

        Тако ни ти нигда не би
часна била ни угодна,
да господе нејм' у теби,
јер б' остала сва неплодна.

        За обичај у теби је,
да свак једнак оће бити;
неприлично у себи је
још о тому помислити.

        Александро умирући,
знам очито, не кти тога:
своје царство њим дајући
именова достојнога.

        Ни у рају, ди су свети,
сви једнаци могу бити;
ни у паклу још проклети
исту сржбу буду пити.

        Апостоли јер су већи
него свети мученици,
сву истину ваља рећи,
од свитовњи свеченици.

        А Луцифер жешћу има
од остали муку доли,
особиту сржбу прима,
јер се зове краљ охоли.

        К ведру небу ну погледај
тер крипости види сваке,
свитле звизде тер разгледај,
видићеш ји неједнаке.

        По свој земљи прошетај се,
слишај моја говорења,
у разуму не сметај се,
већ промисли сва створења,

        и лизућа и плазућа,
свита звири свакојаке,
сва летућа и пловућа,
угледаћеш свуда таке.

        Врста свака љути змија
старешине своје штује,
до земље се свака свија,
звиздук краља када чује.

        Бог је тако поставио,
да разликост има бити;
од вика је оставио,
ти се зато нејмаш прити.



Извор[уреди]

Андрија Качић Миошић: Разговор угодни народа словинскога