Разговор угодни/Писма од краља Владимира

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Писма од краља Владимира

Горко цвили сужањ Владимире
у тамници краља булгарскога,
горко цвили, данак проклинаше,
у који се на свит породио.

Цини јадан, да не чује нико, 5
ал то чује Косара дивојка,
липа ћерца краља булгарскога,
који бише рода словинскога.

Пита њега Косара дивојка:
»Што је теби, мој сужњу невољни? 10
Али ти је мајка омилила,
али ти је жао завичаја?

Али ти је гладак додијао
ал тамница, јадна кућа твоја,
ал на ногу негве до колина, 15
ал на руку тежке лисичине?

Ал си чуо, мој сужњу невољни,
да с' удаје вирна љуба твоја,
тер проклиње данке и године
и старицу јадну мајку твоју?« 20

Говори јој сужањ Владимире:
»Прођи ме се, Булгарко дивојко!
Није мени жао завичаја,
нити ми је омилила мајка.

Нит је мени гладак додијао, 25
ни тамница, јадна кућа моја,
ни на ногу негве до колина,
ни на руку тежке лисичине.

Ни с' удаје вирна љуба моја,
јер се до сад нисам оженио, 30
нити ћу се јадан оженити,
јер 'во ћу ти брзо погинути

у тамници краља булгарскога
Самуела, да га Бог убио!
На вири је мене приварио, 35
у тамницу тамну поставио.« 

Још му вели Косара дивојка:
»Да реци ми, мој сужњу невољни,
одкуда си, од које ли земље,
од кога ли рода и племена.« 40

Говори јој дите Владимире:
»Ја сам сужањ од Херцеговине;
дворио сам краља словинскога
у Трибињу, граду бијелому.

Што ме питаш за род и за племе, 45
и то ћу ти повидити право:
ја сам, секо, рода госпоскога,
ал сам сужањ краља булгарскога.

У мене је благо небројено,
моја би ме изкупила мајка, 50
ал ме краљу не да на одкупе,
него иште русу главу моју.« 

Тишила га Косара дивојка:
»Немој цвилит, мој сужњу невољни!
Ја сам ћерца краља булгарскога 55
Самуела, господара твога.

Расплитаћу жуте косе моје,
љубићу му скута и колина,
ноге ћу му сузам поливати,
живим ћу га Богом заклињати, 60

да те пусти из тамнице тамне
и пошаље старој мајци твојој,
нек се твоја обесели мајка,
кад угледа Владимира синка.« 

Пак одшета билу двору свому 65
тер се сама собом разговара:
»Што сам годир видила јунака
словинскога рода и племена,

ја не види липшега јунака,
ни липшега, ни присталијега, 70
нит га може породити мајка,
од младога сужња Владимира.« 

Пак улизе у дворе бијеле,
љуби баби скута и колина,
ноге му је сузам обливала, 75
овако је баби говорила:

»Даруј мени сужња Владимира
за мојега вирна заручника,
а тако ти свитле круне твоје
и тако ти синка Радомира! 80

Чини ми се, мој мили бабајко,
да ће бити рода госпоскога:
дворио је краља словинскога,
липо збори, понизно говори.

Опрости га из тамнице, бабо, 85
а тако ти шарца коња твога
и тако ти бритке ћорде твоје,
јер је липо момче Херцеговче!« 

На то се је краљу насмијао,
Косари је тихо говорио: 90
»Није оно момче Херцеговче,
већ је оно краљу Владимире.

Ја не могу друго учинити,
ваља ми га теби даровати,
сва је твоја слика и прилика, 95
слави њега Крбава и Лика.« 

Кад разуми Косара дивојка,
да ће бити краљица словинска,
од драгости сузе проливаше,
своме баби руке целиваше. 100

Од тамнице кључе узимала,
тамници је врата отворала;
Владимира сужња дозиваше,
тер овако њему говораше:

»Устани се, краљу Владимире, 105
тер отари горке сузе твоје,
ево тебе заручница зове,
липа ћерца краља булгарскога!« 

Кад је сужањ ричи разумио,
низ образ је сузам оборио, 110
благосивље Косару дивојку
веће него своју милу мајку.

Пак изађе из тамнице тамне
и отиђе г двору дивојчину.
Липо га је тасте дочекао, 115
за здравље се ш њиме упитао.

Зове к себи булгарске терзије,
да му кроје са златом аљине;
облачи га у скерлет и злато,
сину сужањ кано сунце жарко. 120

Племенит је собет учинио,
господу је на собет сазвао,
винча њега с Косаром дивојком,
поврати му круну и краљество.

Ту весеље велико бијаше, 125
не може се, побре, рећи више:
у двору су бубњи и свирале,
а прид двором дивно коло игра.

У колу су Булгарке дивојке,
коло води сека Косарина, 130
липе она писме изводила,
сваку писму секи припивала.

Да је кому погледати било
Самуела, краља булгарскога,
како свога зета целиваше, 135
целиваше и благосливљаше:

»Оди з Богом, драго дите моје,
на путу ти добра срића била!
Пуно сам ти, синко, сагришио
и старицу мајку разцвилио 140

држећи те у тамници тамној,
морећи те и жеђом и гладом.
Узми, синко, заручницу твоју,
поведи је г билу двору твому.

Поздрави ми словинску господу 145
и старицу милу мајку твоју,
којуно сам врло увридио,
бреззакоње свако учинио.« 

Свим делијам писма на поштење,
Бог нам дао здравље и весеље!150



Извор[уреди]

Андрија Качић Миошић: Разговор угодни народа словинскога