Разговор угодни/Писма од женитбе краља Болгарскога

Извор: Викизворник


Писма од женитбе краља Болгарскога

    Кад се жени краљу Бугарине,
На далеко просио дивојку,
Липу кћерцу Урошић Стипана.
Просио је, и дадоше му је.

    Поведе ју к' двору биелому,
И держа ју годиницу данах.
А кад му је чедо породила,
Посла љубу старој мајци својој.

    Кад то види Урошић Стипане,
То је њему верло мучно било.
Силену је војску сакприо,
Тер је шаље у земљу Болгарску,

    Прид њом шаље Стипу дите младо,
Тер је њему тихо бесидио:
„Појди синко у земљу Болгарску,
Погуби ми краља Бугарина.

    И пороби његово краљество,
Све изсици мало и велико,
И освети драгу кћерцу моју,
Кћерцу моју, а сестрицу твоју.

    Која цвили кано љута змија,
Тер проклиње данке и године,
И старицу милу мајку своју,
Која ју је за Бугара дала.

    Болгарин је глава поносита,
Не познае Бога, ни закона,
Ни у Риму Папу великога,
Већ се клања сунцу и мисецу."

    Кад је Стипе бабу разумио,
Појде с' војском у земљу Болгарску,
Липо га је зете дочекао,
Силном војском на срид Булгарие.

    Ту удари коњиник на коњника,
Све по избор јунак на јунака,
Љути змаји на меркога вука,
Баш на зета Урошић Стипана.

    Ту се с' бојним копјем ударише;
Али Стипи добра сритја бише,
Болгарина копјем ударио,
С' церном га је земљом саставио.

    Сву његову војску изсикоше,
Болгариу равну поробише,
Осветише кћерцу Стипанову,
И здраво се натраг повратише.

    Кад су били на поље Трибињско,
Онде Стипе диван учинио,
Господу је на диван сазвао,
Тер је њима тихо бесидио:

    Знате ли ви моји витезови!
Генерали, бани и кнезови!
Капитани и млади сердари!
И остала по избор господо!

    Да је мени бабо остарио,
Од старости војеват' не може,
Нудер! мога бабу погубите,
И за Краља мене окруните.

    Ја погубих Змаја огњенога,
Зета мога краља Болгарскога,
На ћорди се мени сритја каже,
Погубит' ћу краља Унгарскога.

    Придобит' ћу силнога цесара,
Од источних странах господара,
Вирујте ми Словинска господо!
Десница је моја од мејдана.

    Кад господа њега разумише,
Бабајка му старца ухватише.
У тамници њега задавише,
Еј невиро нигди те не било!

    Пуцало би дервље и камење,
Слушајући љубу Стипанову,
Како цвили и сузе пролива?
Љуто цвили Стипана дозива?

    Еј Стипане! љуте ранне моје,
Кои многе главе одсицаше,
Твоје главе не одсиче нико,
Него Стипе драго дите твоје.

    Кои но ти десно крило бише,
У за' час га породила мајка!
Кога није, да круха не јиде
А ми дружбо здраво и весело.



Извор[уреди]

Андрија Качић Миошић: Разговор угодни народа словинскога