Писма од Радослава и Бодина
Кукала је царна кукавица
усрид зиме, кад јој није вриме:
није оно царна кукавица,
већ је оно Јацинта госпоја,
Вирна љуба краља булгарскога, 5
кога биху Гарци уфатили,
у тамницу тамну поставили,
тер га море и жеђом и гладом.
Сузе рони, билу књигу пише,
не пише је гарцки ни латински, 10
већ је пише сербски и словински,
тер је шаље краљу Радославу:
»Радославе, мили господаре,
оли не знаш, ол не хајеш за ме?
Синовца ти Грци уфатише, 15
у тамницу тамну поставише.
Трикрат сам га златом измирила,
не би ли га јадна изкупила,
ал га цесар не да на одкупе,
већ га мори и гладом и жеђом. 20
А јутрос ми била књига дође,
да ће њега брзо погубити,
мене јадну љубу разцвилити,
којано сам скоро доведена.
Већ те молим, свитла круно моја, 25
напиши ми листак књиге биле
тер је шаљи грчкому цесару,
од источни страна господару,
нека пусти сужња из тамнице,
друга мога, а синовца твога; 30
даћу њему благо небројено,
ситни бисер и драго камење.«
Када краљу била књига дође,
књигу штије, а сузе пролива,
пак написа листак књиге биле 35
тер је шаље круни цесаревој:
»Еј цесаре, свитла круно моја,
пошаљи ми синовца Бодина,
кога држиш у тамници тамној
тер га мориш и жеђом и гладом. 40
Даћу теби благо небројено
и још к тому алем-камен драги,
који ваља града Цариграда
и по равне земље Романије.«
Њему цесар књигу одписује: 45
»Не будали, краљу Радославе!
Не би твога пустио синовца
ни за три била града Цариграда,
ни за свитлу круну Моголову,
која ваља мојега цесарства, 50
ни за ћорду краља Александра,
која сјаје кано сунце жарко.
Виче земља грчка и латинска
на Бодина, синовца твојега,
јер не оста села ни вароша, 55
кога није Бодин поробио.
Тијаше се јадан окрунити
усрид била града Цариграда;
тијаше ми круну уграбити,
на главу је своју поставити. 60
Ал ово ти тврду виру дајем,
још и јамца Бога великога,
да ћу прија главу изгубити
него жива Бодина пустити.«
Штије књигу старче Радославе, 65
књигу штије, а сузе пролива;
по имену слуге дозиваше
тер овако њимам говораше:
»Који би се од вас јунак наша,
да отиђе прико грчке земље 70
до тамнице синовца мојега,
несрићнога краља булгарскога,
тер отвори врата од тамнице
и изведе сужња невољнога,
дао би му ћерцу за љубовцу 75
и још к тому благо небројено.«
Сви јунаци г земљи погледаше,
погледаше и поклонише се,
али не кти дите Тратомире,
већ је краљу тихо говорио: 80
»Ја ћу поћи прико грчке земље
и довешћу синовца твојега.«
Пак покроји до земље мантије
тер се чини црним калуђером.
И отиђе од града до града: 85
изповида, грчки приповида,
Бога моли, поји летурђију,
траву јиђе, ладну воду пије.
Кад је доша тамници на врата,
пита њега стража од тамнице: 90
»Одкуда си, свече духовниче,
одкуда ли, од које ли земље?«
А он њему тихо одговара:
»Ја сам родом од Стамбула града.
Ево има девет годин' дана, 95
одкада сам у гори зеленој.
Траву јидем, ладну воду пијем,
тежким бичим моје тило бијем,
сузе роним од јутра до мрака
и од мрака до бијела данка. 100
А сад има недиљица дана,
одкада сам чудан санак снио,
санак снио, у санку видио,
да умире краљу Бугарине
у невољи у тамници тамној: 105
он умире од глад' и од жеђе
и брез слуге и брез свеченика,
и брез брата и брез пријатеља.
Већ те молим, драги пријатељу,
пусти мене у тамницу тамну, 110
да покрипим сужња невољнога,
који ће се ноћас преставити.«
Привари се стража од тамнице,
привари се, ујиде га змија,
отвори му врата од тамнице, 115
да покрипи сужња до зорице.
Кад улизе у тамницу тамну,
Божју му је помоћ називао,
биле му је руке опростио,
биле руке и бијеле ноге. 120
Изведе га из тамнице тамне
пак подиже од земље мантије,
бритке се је ћорде добавио,
од тамнице стражу погубио.
Побигоше горицом зеленом 125
прико земље грчке и словинске
пивајући и попивајући,
утекоше, весела јим мајка!
Весели се мало и велико,
а највеће краљу Радославе 130
и Јацинта, љуба Бодинова,
која бише скоро доведена.
Липо га је стрико даровао:
дарова му два града бијела
близу равне земље Романије. 135
Али се је брзо покајао,
Јер не прође ни година дана,
ол година оли половина,
скупи војску Бодин, дите младо,
тер отимље стричеве државе. 140
Радослав му билу књигу пише,
овако је њему бесидио:
»Што сам теби, синко, сагришио,
тер ти иштеш русу главу моју?
Еј Бодине, драго дите моје, 145
камо вира, камо л' душа твоја,
камо сузе, камо љубав моја?
У за час те стрико причекао!«
За то Бодин и не хаје ништа,
већ му оте круну и краљество, 150
погуби му два синка малена
у Трибињу, граду бијелому.
Еј невиро, нигди те не било,
врло ти си свуда уродила!
