Писма од Котромановића
Три су бора упореда ресла,
међу њимам јела танковита:
нису оно три бора зелена,
нит је оно јела танковита,
већ су оно три мила брајена,
три брајена Котромановића,
и Даница, њиова сестрица,
усрид Јајца града одгојена.
Три се браца липо миловаше
и заједно складно прибиваше:
гледале ји из горице виле,
гледале су тер су бесидиле:
“Ко би ону братју завадио,
завадио оли погубио,
његова би била бановина
од Дунаја до сињега мора.“
То је чула вила Словинкиња
тер је њимам тихо бесидила:
„Дајте мени липу бановину
од Дунаја до сињега мора.
Ја ћу ону братју завадити,
завадити оли погубити.“
Пак полети к Јајцу бијелому
тер находи три мила брајена.
Меће на ње тешке мађинлуке,
не би ли ји вила завадила:
мађинлуци крипост изгубише,
три се браца нигда не свадише.
Кад видила вила Словинкиња,
да не може братје завадити,
лети она гори на планину
пак завика с високи планина.
Виче танко, али гласовито,
тер дозивље по Босни господу:
„Зло вам јутро, босанска господо!
Ал не знате, али не хајете?
Виће чине три мила брајена,
три брајена Котромановића,
усрид Јајца, града бијелога,
често зборе, овако говоре:
“Удаћемо Даницу дивојку
за младога краља унгарскога,
крунићемо брата Владислава
усрид Јајца, града бијелога.
Скупићемо унгарске катане,
исићемо босанску господу;
отећемо поља и ливаде
и госпоска села и вароше.“
Када они вилу разумише,
све се скаче мало и велико,
своје брзе коње посидоше,
к Јајцу граду хитро полетише,
да погубе три мила брајена,
три брајена Котромановића,
и Даницу, Босанку дивојку,
која бише скоро изпрошена.
Али њимам Бог и срића даде,
доказа јим Богом побратиме,
побигоше Котромановићи,
утекоше, весела јим мајка!
Два одоше к бану од Карловца,
Стипе дите граду Дубровнику,
а Даница к Риму бијелому
тек походи цркве и отаре.
Ал је мало вриме постајало,
разболи се Даница дивојка
од грознице, бола великога,
од болести приболит не може.
Латини је липо укопаше
и на гребу писмо учинише:
„Овде лежи Даница Босанка,
од славнога народа дивојка.“
Кога није, да крува не јиде,
а ми, побре, да се веселимо
све у страху Бога великога!
