Писма од Кобилића и Вука Бранковића
(Писма од Милоша Обилића и Вука Бранковића)
Липе ти су румене ружице
у бијелу двору Лазарову,
нико не зна, која бише липша,
која виша, која л' руменија.
Нису оно ружице румене, 5
већ су оно ћерце Лазарове,
од Сервије равне господара,
од старине витеза и бана.
Лазар ћерце за господу даје:
Вукосаву Милош Кобилићу, 10
Мару даје Вуку Бранковићу,
а Милицу цару Бајазету.
На далеко Јелину удаје
за племића и господичића,
по имену Црнојевић Јурја, 15
који бише од Зенте војвода.
Мало вриме постојало бише,
три сестрице мајку походише;
не походи Милица царица,
јер јој не да царе Бајазете. 20
Сестрице се липо поздрављале,
ал се оне брзо завадише
фалећ свака свога заручника
у бијелу двору Лазареву.
Вели љуба Црнојевић Јурја, 25
по имену Јелина госпоја:
„Није мајка родила витеза,
што је мајка Црнојевић Јурја.“
Говорила љуба Бранковића:
„Није мајка родила племића 30
ни јунака ни господичића,
што је мајка Вука Бранковића.“
Смијала се љуба Милошева,
по имену млада Вукосава,
смијала се тер је бесидила: 35
„Не лудујте, јадне секе моје!
Не фал'те ми Вука Бранковића,
који није на гласу делија,
нит ми фал'те Црнојевић Јурја,
јунак није нит је од јунака. 40
Већ фалите Милош Кобилића,
од Пазара Новога племића,
којино је јунак од јунака,
породи га Херцеговка мајка.“
Расрди се љуба Бранковића, 45
Вукосаву руком удараше;
како је је лако ударила,
из носа јој крвца извирала.
Скочила се млада Вукосава,
оде цвилећ г двору бијелому, 50
Милоша је плачућ дозивала
тер је њему тихо говорила:
“Да ти знадеш, мили господаре,
што говори љуба Бранковића:
да ти ниси племић од племића, 55
него хрђа од хрђаковића!
Још се фали љуба Бранковића,
да ти не смиш на мејдан изаћи
Бранковићу, свому господару,
зашто ниси десном руком јунак.“ 60
То Милошу пуно мучно бише,
тер се скаче на ноге јуначке
и посиде коња од мејдана
пак дозивље Вука Бранковића:
“Пријатељу Вуче Бранковићу, 65
ако те је породила мајка,
изађи ми на мејдан јуначки,
да видимо, ко је бољи јунак!“
Инако се Вуку не могаше,
већ посида коња од мејдана 70
пак изађе на то поље равно,
гди бијаше мисто од мејдана.
Ту се з бојним копјим ударише,
ал се бојна копја поломише;
од бедрице ћорде повадише, 75
и ћорде се бритке изломише.
Удрише се тешким буздоханим,
буздоханом перје политаше,
Милошу је срића прискочила,
баци с коња Вука Бранковића. 80
Говори му Милош Кобилићу:
„Сад се фали, Вуче Бранковићу,
пофали се вирној љуби твојој,
да ти не смим на мејдан изаћи!
Могу ли те, Вуче, погубити, 85
твоју љубу у црно завити?
Али не ћу, јер смо пријатељи,
пођи с Богом, не фали се више.“
Мало вриме постојало бише,
на Лазара Турци ударише, 90
прид њима је Мурат Сулемане,
роби, пали села и градове.
Лазару се ино не могаше,
него купи војску на све стране,
зове к себи Вука Бранковића 95
и делију Милош Кобилића.
Госпоски је собет учинио,
господу је на собет сазвао,
а када се винца понапише,
господи је својој бесидио: 100
“Послушајте, моји витезови,
ви по избор бани и кнезови!
Сјутра ћемо удрити на Турке,
слушаћемо Милош Кобилића,
јер је Милош на гласу делија, 105
боје га се Турци и крстјани:
он ће бити прид војском војвода,
а за њиме Бранковићу Вуче.“
То је Вуку врло мучно било,
јер Милоша видит не могаше, 110
Лазара је надвор изводио,
скровито је њему говорио:
“А не знаш ли, мили господаре,
залуду си војску сакупио,
издаће је Милош Кобилићу, 115
Турке брани, о невири ради.“
Мучи Лазар, не говори ништа,
а када је за вечером било,
златном чашом Лазар напијаше,
сузе рони, тихо бесиђаше: 120
“Ни у здравље цара ни цесара,
већ у мога зета Кобилића,
који ме је издат намислио
кано Јуда свога Створитеља.“
Заклиње се Милош Кобилићу, 125
заклиње се Богом господаром,
да издаје не ће учинити,
о невири нигда помислити.
Пак се скаче на ноге јуначке
тер улизе под чадоре биле, 130
до поноћи сузе проливаше,
од поноћи Бога вапијаше.
Када ли је зора забилила
и даница лице помолила,
он посиде добра коња свога 135
пак отиђе у војску цареву.
Моли Милош цареве делије:
„Пустите ме к цару под чадоре,
издаћу му војску Лазарову,
а Лазара жива уфатити.“ 140
Кобилићу Турци вироваше
тер прид цара њега доведоше.
Клече Милош на земљицу црну,
љуби цару скута и колина.
Свога се је ножа добавио, 145
Мурата је у срце удрио,
пак повади сабљу од бедрице,
сиче Милош паше и везире.
Ал и њему лоша срића бише,
јер га Турци на сабље разнише. 150
Сто учини, Вуче Бранковићу,
што учини, да од Бога нађеш!
