Разболе се Грче Манојличе,
девет годин оно болно лежи,
ни умира ни му има боље,
тиће њему све горе буђује:
вита му се ребра разнизала, 5
проз уши му мује прозучале,
а проз косће травће проникнуле,
у траву се змије запатиле,
месо ију, по траву се крију;
свуд по њега ране усмрделе, 10
по ране се црви узмрдали...
Кад започе година десета,
пита њега остарела нана:
"Сине Мано, моја жива рано,
чији, лале, греове испашташ 15
те ти нема суђенога дана?"
Једва Грче мајће одговара:
“Моји, мале, големи греове!
Кадно бео с чичу у ајдукство
на проклету Јанину планину, 20
пресретомо ћитени сватове
па убимо младог младожењу,
а невесту од коња стуримо
и прајимо какво сас њу темо
па јо нисће од грло сћинумо, 25
по жлтицу у џеп си туримо
па ју тегај за буку врзамо
и главу јо, мале, одрезамо.
Мртва глава, језик проговара:
О, Бога ти, Грче Манојличе, 30
ја сам си се за овој надала:
ти ме проси, ја за другог појдо!
Њега сам си дететом волела.
Примакни ме до мог ђувеглију
да га млада мртвога пољубим 35
кад га нес'м живог пољубила,
па нека ти Богом буде просто’.
Ја јо, мале, бога не привати.
Т’г сам млого душу огрешио,
затој, мале, Бог ми душу нече." 40
