Радослав Раденковић, народна песма — наше непресушно трајање
Живот се не може сам себе одрећи
(Сен Џон ПЕРС)
Поезија коју доносимо у овом броју, сакупљена је на једном релативно уском простору, али она ни у ком случају не представља само индивидуалне црте тога поднебља, већ се, по неком неписаном правилу које важи за лирску поезију уопште то индивидуално спаја са универзалним, пролазно са вечним. Тако се и овде оно што је на неки начин припадало једном крају, једној одређеној друштвеној и производној структури, стапа у органску, складну и свеопшту људску творевину, јер, све што се догађало у свету људи има у овим стиховима видове и цветног и звезданог — и оног другог, мукотрпног живота.
Мада Арнолд ван Гепен истиче да свако ко се жели бавити фолклором, „треба да напусти становишта историчара и археолога и да се прихвати посла једног природњака који изучава животиње и биљке и то у средини где оне живе, јер и песме имају ембрионални стадијум, развитак, рашћење, распростарењење, мењање борбу за живот, опадање и смрт”[1], ми се само делимично можемо сложити с њим, јер сматрамо да је песма нераздвојни део живота, његове нутрине, да се она ван њега нити може сагледати, нити пак има било какве вредности. Ово из разлога што је она била и остала „велики сапутник човека кроз сребрну маглу историје"[2].
Многе од ових песама носе некакву неодређену чежњу за недоживљеним, бол од неистрошене снаге, лепоту наслућену у сновима. И што је временска дистанца даља од нас, што се више осећа присуство старине као белег неког далеког времена, утолико нам је дража и вреднија. Дража због тога што нам васкрсава животну лозу, вреднија што је тако дуго била у памћењу.
Нема сумње, и ова поезија, као и уметност уопште, превазилази своје ствараоце и казује много више од онога што оу и сами имали намере да кажу. Ту су човек и песма изменили улоге: он је постао пролазна сенка, а песма његово непресушно трајање. Тако се остварила исконска амбиицја песме да буде саставни део свакодневног живота, његов саморазговор. У томе и налазимо интереса за враћање изгубљеним и закоровљеним изворима поетског и животног.
Изражени морал у овој поезији, као и њена тематика у целости, говори да је нису стварали сви слојеви друштва „у свим временима и приликама”, већ управо један одређени слој, углавном сеоске девојке и младићи; радно становништво села уопште, што није ни чудо, јер је у време настанка ове поезије, структура нашег становништва, била углавном сеоска. Та поезија, којој се до данашњих дана није пришло са дужним поштовањем јер је превагу над њом однела епска песма карактеристична за „херојска времена”, на једној страни разбија старе мотиве о далеком златном добу, добу уздисаја и меланхолије, и — окреће се животу; различитим начинима врши индентификацију естетских и социјалних вредности и истиче се поетском енергијом која садржај изједначује са суштином. Нема сумње, народном песнику је било тесно у животу и он је ту своју тескобу тихим исповестима својих сањарија ширио у песми и кроз песму. Она је лебдела изнад њега и у њему; простирала се изнад људске правде, зарад љубави, зарад тога да знамо какви смо били, какви јесмо и какви бисмо могли и морали да будемо. Скоро у свакој песми сачувао се по који дрхтај, по који одблесак истине и старине. Неке од њих изгубиле су слоговну ритмичност и свеле се на обично приповедање. Што се тиче историјских пресека, присутно је хајдучко и турско време. Верна својој дужности, која је само прадужење људске тајне, ова поезија се упушта у подухват чије се извршење односи на потпуну интеграцију човека и времена. У њој нема ничег пихтијастог, а исто тако ничег чисто естетског. Она није ни уметност која „кади" и украшава; она не тугује с идолима и гробовима, она се удружује са својим путевима, са животом као својом највишом везом. Љубав је њено огњиште — непокорност закон. То је нешто што само себе правда. Из такве тесне везе, као једне велике живе строфе, она обухвата у садашњости сву прошлост и указује на будућност. Мало је у њој необуздане снаге и снаге стихије; сва је привита уз човека, приземљена и заземљена. Саткана од наочиглед ситних ствари, поједностављена и самотворна, она ће огласити и такве догађаје који нису дорасли за песму.
Љубавна поезија, коју управо овде доносимо[3], не пева о великим страстима и неугасивом пламену чула, не пренемаже се; она изражава оно што је осећао и што осећа просечан човек. Најчешћи мотиви ових песама су садржани у кратким позивима на љубавни састанак. Односи између младих су удаљени и растрзани, дати у бекствима. Ако дође до сусрета, он је кратак и стидљив, скривен од спољног света: „Девојка кроз рукав пружа јабуку”, пољубац је у „веђу", али зато се осећа и мирис земље по којој је шетала девојка и сл. То би важило за већину песама. Међутим, има и неколико песама са много источањачке врелине и излива чулне енергије. Оне много више изражавају индивидуална осећања, него колективна што није случај с народном поезијом. Таква је песма на почетку овог избора. Она пева о усамљеној девојци, управо, пева је усамљена девојка. Стога је она у првом лицу и пуна је младалачке страсти. У њој се осећа мирис дивљине и снага јача од онога што је држи. Све је ту дато у контрасту, у судару иза кога варничи нешто недостижно:
„Трава мека — тврда ладовина;
млеко варно — воде престудене,
ноћи суве — моје груди влажне”.
То су прве констатације усамљене девојке. Она ће се истог часа запитати зашто је, и поред свега тога, сама кад јој време самовању није, зашто нема бар неког од мушкога рода: —
„Нигде вука, а нигде 'ајдука” — да би се на крају распукла као заборављена диња, да би озлојеђено, али искрено јекнула „Препрсе ми јелек и учкури."
У оваквим складним целинама, блистају изванредне појединости одмерене и уобличене сочношћу и сажетошћу речи, која — како је то рекао Тагора — И ПЕВАЈУ И СЛИКАЈУ И МИСЛЕ. Али, оваквих песама, које стоје на граници измећу љубавне исповести и чисте еротике, заиста има мало и оне су, пре свега више заоденуте личним осећањем казивача, него колективним. Сличне су још: „Девојче, пиле ћурђевско”, „Момче шета низ поље”, „Мори, лепо цвеће", „Што те боли, бело Дуде"[4] и још, можда, понека. Остале су у устаљеним оквирима.
Нарочито је присутна елегична поезија која опева скровите унутрашње кризе, младалачки немир и трагичну усамљеност. У суштини, њена појава престављала је неминовни производ једног напетог друштвеног расположења. Рађала се у тренуцима унутрашњих сукоба добра и зла, чежње и стварности и као таква се уткала у токове времена; преламала се преко наснежених плавина и дизала се ло неслућених висина. Ко зна колико пута нас тргле непорециве истине, густина израза, громадност слике, чедност и искреност, да смо се, не ретко, питали: је ли могуће да је то дело неписмених, сршских сељака?! Међутим, ооновно је за њих било да казују истину, а та истана се као сама од себе претварала у нешто још светлије.
На крају, надајмо се на правом почетку, још увек претиче пар речи. И поред овог броја песама, и не само броја, извесно је да још увек није ни приближно сакупљено и обелодањено све оно „суво злато", које је овај народ носио и који носи у памћењу. Ваљало би и остало прибрати. Можда треба да будемо поносни што је та дужност припала баш нашој генерацији. Јер, од нашег разумевања и нешто напора, зависиће у којој мери смо у стању да сачувамо те немерљиве вредности народног духа, које су сада на путу губљења.
То, што ће ови стихови, у време бетона и асфалта, моћи да унесу одјек питомих долина пуних мириса и зеленила, што ће, надајмо се, моћи да потврде уверење о дубини и чистоти народних изворишта, ваља захвалити Редакдији Градине, која је, мада финансијски ограничена, одувек показивала дужно поштовање и према овој врсти стваралаштва као интегралном делу свукупне мисаоне снаге ове средине.
Референце[уреди]
- ↑ Van Gennep, La Folklore, Paris, 1927, стр. 33-37.
- ↑ Др Војислав Ђурић, „Говор поезије”, Просвета, Бгд., 1966. 306.
- ↑ Из доста обимног сакупљеног материјала, ми смо за ову прилику издвојили само љубавне песме под заједничким насловом „Младо лице у пламен заоди".
- ↑ Као називи узети су почетни стихови песама.
Извор[уреди]
- Из народног стваралаштва, "Градина" Ниш, 3/1974., стр. 79-81.