Пјесна пјесни
Шта би она тица мала у тавноме сјену круга,
У сплетеној мрежи жица без слободе горског луга?
Шта би онај поток мали што долином вијуга се
Сваке зоре, сваког дана, да не прати твоје гласе?
Зар би тако слатко снивô испод дрвља пастир млади,
Да му звуком божанскијем пјесма душу не заслади?
Шта би она дивна мома кад залива мирис цвијеће,
Кад јој око жарке душе слатка нада облијеће?
Шта ли момче кад угледа запламтјело око њено,
Бујне груди, мирис-косу, бијело лице и румено?
Зар би могô винути се сури орô више свега?
Ти му силом кријепиш крила, ти висини дижеш њега!
Шта би онај слијепац тужни у вјечитом мраку ноћи,
Да му срце не загрле божанствене твоје моћи?
А роб шта би кад га душман туче ланцем и ханџаром,
Да му срце не згријеваш твоје ријечи светим жаром?
Шта би онај што у тами тужи, чами петсто љета, -
Шта би Србин с тол'ко јада, да те нема, пјесмо света?
У Мостару, 5.маја 1890.