Ја полазим, а ви мили остајете друзи!
О, зашто су тако њежни љубови сојузи!
Једа не би лучше било да љубезни живе,
Да се грле, док је в’јека, и друг другу диве? 5
Или (кад је таква судба) да љубови нема,
Да нам срце, ах, не пуца, кад се на пут спрема?
Дружество је гобза лоза, а розге јој друзи!
Плоди, слатка љубов в злим, гди не могу прузи.
Је л’ икада раставити можн’ од стабла грану, 10
Да не свене у најбољу пресађена страну?
Чезне млада и мучно се гди прима нејака,
Изумире пренешена у невреме злака.
Но надлежи да се драги растаје од драге,
Пријатељи на раздвижне постављају ваге; 15
Да одлазе у предјеле једва ли познате,
Ту се баве, и другда се већ натраг не врате.
Ил’ је вражбом на то дошо или видом Луне,
Б’једни приклад с коловратне ил’ уз’о Фортуне,
Ко је први колесницу смислио да нађе, 20
Ил’ од глупе гуске учен, да сострио лађе.
Орудија о растанку сугуб’ окајана!
Скоробјегла, погибељно човеку создана,
Да њи није, нигда људи не би ишли далко,
Свак у своме уживао лону своје малко; 25
Ако би се и растао, то би близу било,
Докле брижно пријатељства за њим стиже крило.
Која мене б’једа гони од вашије груди,
Судба ли је пропадати моја измеђ људи?
Каква земља, на што ли ме далека позива, 30
Зар и мени рало дати своји пусти њива?
Работа је ова тешка, тврдо опште рало,
Одвећ меко, да ми даде господства држало,
За имена почестеј срце ми не мари,
Мрзи свагда на богатство, јер се њиме квари: 35
А шта ми зна друго дати, ил’ од мене пита,
Кадзактева да ми од вас нога се поскита?
Ево срећа, која вара, каде добро д’јели,
Што ми блажа спрва бјаше, то сад већма цв’јели!
Пророчество (на што вјера) мојеј дато глави, 40
Што је његда на сну било, није сад на јави.
Још‘ у дјетству сан је био да ме Тријест мами,
Пред очима живи образ, ко град стајо сами;
У послетку све је нешто тајно ми шаптало,
Да је небо на том мјесту мени жребиј дало. 45
Дошао сам и прошао, вратио се паки,
Срце моје осјетио у окови јаки:
Окови су, слатка дружбо, љубов ваша права!
Усердије, које к мени никада не спава.
Ви сте мене гостољубно обимали блази, 50
И у дому и вње дома с искрености трази;
Све сте дали, најтајнија отверзли ми дверца,
Да је штогод, дали би ми још ћење од серца!
Уста ваша често би се налаз’ла у труду,
Да искажу, што желите, да није залуду; 55
Од нас није никог гризо ни порок ни мана,
У бесједи другда дужој, него часи дана.
Уљудбом су украшени ваши љупки дари,
Које њежни, као другди, јоште пол не квари.
Тебје, поле, срце моје премного је дужно, 60
Нит’ је перу моме овдје то признати ружно;
Ја сам од вас искусио шчастије племена,
У вас љубов и милошћу славни нам о жена;
Љубезне сте без продерства, л’јепе без огледа,
Украшене без гордости, богатебез вреда, 65
Добре кћери и супруге, матере дјечица,
Добре редом у званију домувладичица.
Излишно је да имена у стих ваш се слажу,
Ако срца, кад читате, вами ино кажу;
Не, не тако, ви сте себи довољно познати, 70
Скромност ваша мени овдје вам имјарек крати.
О, пређе ће Истријану жеђу гасит Дрина,
Серб у Банат прек’ Адријски пливати пучина,
Пређе небо стрме горе, црна земља сунце,
Вода птице, суша рибу, воздух нос’ти јунце: 75
Него ће се штедрост ваша из моје памети,
Гди годбудем, с именама икада изнети.
Сербија је, камо идем, мати наша драга,
Која њедра отворила, одагнавше врага,
Пак синовом на све стране сву бојазан снима, 80
Милостиво њи призивље и радо иј прима.
У дому ће њеном сватко за се посла наћи,
Већа плаћа дјејатељем него они плаћи.
Ја полазим, а ви, мили, шта мислите друзи!
Прољеће је, све весело, зелене се лузи; 85
Ход’те са мном, да заједно утјешимо мајку,
Наћи ћемо на Дунаву и на Сави шајку:
Ако ли је невозможно, остан’те у даљи,
Гди сте бити на послугу отчизни избрали;
И хран’те бар име моје (љубов се том нада) 90
У спомену, кад ја будем далк’ од вашег града.
