Пјесма о погибији браће Морића
Ферман дође из Стамбола
бујрунтија из Травника,
баш у шехер-Сарајево,
а на руке Диздар-аги,
да хватају два Морића,
два Морића, два пашића,
Морић Ибру, Морић Пашу;
да хватају, да хи вежу,
да их вежу и осуде. (а)
Султану су додијали,
по тужбама из Травника,
из Травриика од везира,
да Морићи, одметници
не кабуле ни султана,
ни султана, ни везира,
нит икаки' господара
веће сами господаре,
господаре како хоће. (б)
Кад видио Диздар-ага
што му каже бујрунтија,
хршум чини хаскерији,
да хватају два Морића,
да хватају, да их вежу,
да их вежу, да их воде
право граду у тавницу,
гдјено Диздар брзо кроји —
ко омркне, не осване. (ц)
Ухватише два Морића,
ухватише, савезаше,
савезаше, поведоше,
баш кад мајка питу суче.
У руци јој оклагија,
а у другој златан ибрик;
хабер дође старој мајци,
да Мориће ухватише,
у тавницу поведоше. (д)
Кад то чула стара мајка,
све је јадна побацала,
по авлији, по калдрми,
оклагију преломила,
златан ибрик улупила,
па полетје из авлије,
босонога, гологлава.
Фигањ чини, косе чупа,
вас Хат-мејдан расплакала. (е)
а ето је у Сараче:
„Јазук вама сви сарачи!
Што пустисте два Морића?
Што ми једног не отесте,
или како измолисте?
Ко ће мене утјешити?
Ко ли стару пригледати?"
Пишћи стара као гуја.
И сарачи заплакаше. (ф)
Отлен пође у Коваче.
Руке ломи, а говори:
„Јазук вама сви ковачи!
Што пустисте два Морића?
Што ми једног не отесте,
или како измолисте?
Ко ће мене утјешити?
Ко ли стару пригледати?
Тешко мени јадној мајци!” (г)
Опет лети стара мајка
право брду уз Коваче,
док је стигла Диздар-агу,
ди јој води оба сдна,
оба сина савезана
синђирима дебелијем.
Бир их стиже јадна мајка,
бир их стиже, пред њих паде,
пред њих паде — молит стаде. (х)
Лијепо моли стара мајка:
„Богом брате Диздар-ага,
пусти мени једног сина,
пусти мени јали Ибру,
јали Ибру, јали Пашу.
Ишћи мала колико ћеш
ил’ чифлука, или кмета?
или волиш суха злата?
Само једног дај ми сина! (и)
Ако ли ми пустит нећеш,
кунем ти се дином мојим,
а и постом рамазаном
заклињаћу небо, земљу —
учинићу тешку дову,
никад мира бити неће
ни султану, ни везиру,
док над Босном они буду,
а ни теби добра није!" (ј)
Кад то чуо Диздар-ага,
проговара старој мајци:
„Врат' се натраг стара мајко,
пустићу ти оба сина,
оба сина без динара."
Превари се стара мајка,
превари се, па се врати.
Циче халке у синђира —
поведоше два Морића. (к)
Кад су били на Јековцу,
проговара Морић Ибро:
„А борати Диздар-ага,
застави дер нубечије,
опрости ми б'јеле руке,
и додај ми тамбурицу,
да погледам по Сарај'ву,
не би ли ми лакше било!" (л)
Кад то чуо Диздар-ага,
заустави јасакчије,
наоколо нубечије,
опрости му б'јеле руке,
додаде му тамбурицу.
Ја да видиш Морић Ибре,
кад се лати тамбурице —
притегну јој танке жице,
па закуца и запјева.
Ситно куца Морић Ибро,
ситно куца, јасно пјева: (м)
„Дуњалуче, голем ти си!
Сарајево, сехир ти си!
Башчаршијо, гани ти си!
Ћемалушо, дуга ти си!
Латинлуче, раван ти си!
Ташлијану, широк ти си!
Л'јепа Маро, л'јепа ти си!
Доста си ме напојила,
од душмана заклонила,
вакат дошо ваља мријети!" (н)
Опет Ибру савезаше,
савезаше, поведоше, \
Морић Ибру, Морић Пашу.
И у град их доведоше,
у тавницу затворише.
Кад је било по акшаму,
проговара Диздар-ага:
„Изведите два Морића,
донесите свилен гајтан!” (о)
Изведоше два Морића,
донесоше свилен гајтан,
удавише Морић Пашу.
Све то гледа Морић Ибро.
Проговара Диздар-ага:
„А борати Морић Ибро,
је р ти жао твога брата?”
Проговара Морић Ибро:
„Јес' ми жао мога брата!
Још жалије старе мајке!” (п)
Удавише два Морића,
пред капију избацише
и два топа опалише.
Кад то чула стара мајка,
полетјела стара мајка.
Кад је била на капију,
ал' јој леже оба сина,
оба сина удављена;
на ногама букагије,
на рукама лисичине,
око врата свилен гајтан.
Кад то видје стара мајка
од јада јој срце пукло.
