Пјесма о Његошу

Извор: Викизворник
Пјесма о Његошу
Писац: Славко Перошевић


  ПЈЕСМА О ЊЕГОШУ

Тамо неђе у високе горе,
Ђе још људи о јунаштву зборе,
У врлетне кланце и ждријела,
Има једна малена капела.

Над њом пушу оркани и буре,
Над њом лете орлушине суре,
Горске виле, соколови сиви,
И свак јој се с поштовањем диви.

Кад су дани прохладни и бурни,
Ту облаци надвију се тмурни,
А кроз греде и литице стрме,
Муње бију, а громови грме.

А ноћ над њом кад се спусти глува,
И кад вјетар престане да дува,
Хладна киша тад пошне да сипа,
Врховима српскога Олимпа ...

Ал’ то није киша него сузе,
Што их грчке проливају музе.
И са њима квасе из небеса,
Прах земаљски пјесничкога Зевса.

Што је снагом свог ума и пера,
Засјенио великог Хомера.
Ту на врху ловћенскога виса,
Лежи онај што је „Лучу” писа’.

Лежи мудрац што му нема премца,
Славни отац „Горскога вијенца”.
Својој души искајућ’ лијека,
Писао је „Ноћ скупља вијека”.

Васиони тражио је смис’о,
Док је „Српско огледало” пис’о.
У рају је задивљив’о претке,
Мудрацима ствар’о загонетке.

Дотицао зв’језде и комете.
Славни га је величао Гете.
Ту с висина српског Акропоља,
Пуца поглед на шуме и поља.

А дух славног Петровића Рада,
Још с Ловћена српском Спартом влада.
Његове су неумрле сјене,
Роду српском уткане у гене.

А Ловћен се са његовим гробом
Уздигао над самијем собом.
Све планине вјечито да жале
Наспрам њега што осташе мале.

О, велики пјесниче и диве,
Ти и мртав стојиш међу живе.
Два вијека уз пјесму и струне
Српски народ у тебе се куне.

Својим умом народне си масе,
Опјанио, српски горостасе.
Кад ко мудро збори или пјева,
Свака му је, кажу, Његошева.

А за момка згодног кано слика,
Људи веле – исти је Владика.
Бога моле све Српкиње младе,
Син да им је кано Томов Раде.

О, највећи словенски поето,
Име твоје Србину је свето.
Твоје риме дубоке и течне,
Трагове су оставиле вјечне.

Од рођења па до саме смрти.
Вас наш живот око њих се врти.
Кажу неђе давно да си река’:
— Част и брука живе довијека.

Једна твоја збори нам поема,
Да људскости у човјеку нема,
Кад му закон лежи у топузу,
Жена лаже кроз плач и кроз сузу.

Кад год себе огрне гријехом,
Трговац ти лаже са смијехом,
Не вјеруј му тада што ти каже,
Нико крупно ко’ Турчин не лаже.

А пјесничка понесе те машта,
Када рече да се им’о рашта,
Родит’ онај који вјечно живи,
Те се томе свак и данас диви.

Орах зубу воћка да је тврда,
И ко мало стоји на врх брда,
Види озго и више и боље,
Од онога који стоји доље.

Ти си пис’о за свога живота,
Да вражијег не бојиш се кота,
Па да га је ко листа на гори,
Него да те зло домаће мори.

Још нас твоја мудра пјесма учи,
Да мед нико не попи без жучи.
Да кроз ц’јелу историју нашу,
Чаша меда иште жучи чашу.

Много тога рек’о си да ваља
Страх да често људски образ каља,
Твоја света писала је рука,
Да у руке Мандушића Вука

Свака пушка убојита биће.
Ти си зора која српству свиће.
Твоје пјесме дубоке и дивне,
Роду српском најљепше су химне.

С којима је ране своје вида,
Ти си наша икона са зида.
У несрећи и сваком жалу,
Што нас учи части и моралу.

А перо је можда слабо моје,
Да о теби пише и да поје.
И за твоје да казује дјело,
Ал’ ме српско срце понијело,

Да напишем ипак ријеч-двије.
Ти си нашег народа геније!
Људска дика и пјеснички колос,
СРПСКОГ РОДА ЗАКЛЕТВА И ПОНОС!

Збирка пјесама: „Епске пјесме — Трагом струна кроз огањ плотуна” 2017.