Пут у просидбу
| Пут у просидбу Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Пут у просидбу
I.
Има људи који се за тили часак могу заљубити. Да не тумарам далеко, ја вам одмах могу за то представити потпун доказ у лицу мог давнашњег друга Симе, који је у свако доба расположен, да ствара нове и нове љубави. Што год је у вароши лепотица, свака је била његова љубазница, макар један дан, или бар за неколико тренутака. Има их, који му то верују, али ја никако не. Ако нико, ја вам тачно могу казати, да он управо и не зна шта је то љубав, јер околности које га одушевљавају на наклоност према овој или оној женској, нису баш такве, да би се могле узети за искре, које би запалиле љубав чак до срца. Не једанпут рекао би он мени, кад би опазио какав китњаст венчић од девојака:
— Аох, славу му, па да се човек не заљуби код тако шарених пауница! Погле само, како су се дотерале — могле би цара дочекати! Видиш ону у плавом руху — та ми се јако допада: либаде, фес, дукати, бајадер — све то тако спретно стоји, да би је чисто човек појео.
А кад бих га ја по моме обичају запитао:
— А Бога ти, за коју ти то говориш, кад је тако уздижеш у звезде?
А он би онда мало збуњено додао:
— Ону што стоји с леве стране.
— Коју то?
— Та ону, што је окренула леђа, па гледа тамо у раскршће.
— Е, и то ми се допада! А зар ти можеш судити о изврсности какве женскиње, кад јој још ни лица не видиш, а камо ли да си јој омирисао ћуд?
— Бре, тако се обукла, продужио би мој Сима, да чисто не могу с ње ока да скинем.
Догађало се више пута, да женска коју мој пријашин почне насумце хвалити, нема ни цртице од лепоте, која би што значила, а камо ли какве дражести у чему год. Шта више, он је за неком, па још удовицом, толико лудовао, да сам му морао пребацивати, да то већ спада у лудост. А тек та удовица мазала се по образу — да Бог сахрани, косу је имала офарбану, а зуби — црњи су били од суседног мачка, јер кад развуче успијене усне, онда ти се у усти чини не друкчије, него да видиш гробницу. Доста сам му предиковао, док сам му избио из главе ту назови љубав; просуо сам за ту багателу толико речи, да би из њих какав побожан мисионар могао сачинити једно слово, којим би и саме Хотентоте опростио незнабоштва.
Но опет зато имао је мој буразер Сима нешто благодарно у своме срцу, које је на толике љубави било раскомадано. Та племенитост састојала се у томе, што је између силних јараница једну највећма волео, као оно султан што одликује своју фаворит-султанију од осталих својих суложница у харему.
Тај бисер Симине љубави становаше у једној варошици крај Дунава, где има различитих већих школа. Мој напрсник ђаковао је негда у тој варошици и још онда стекао је наклоност једне госпођице, која живљаше преко пута од његовог стана. Та његова љубазница била је кћи једног већег пензионисаног полицијског чиновника и знала је више језика. Бар он ми је за њу тако причао; ако што лажем, он је крив.
Али мало стрпљења, па ћемо боље познати то драго створење.
Једне недеље овога лета, баш по ручку, дође Сима мојој кући, па испивши кафу којом га је понудила моја мајка, баци се срдито на диван, и поћутавши за неколико тренутака, проговори:
—Знаш шта је; ово се више трпети не може; ја сам науман да се женим. У овој нашој дерној варошици ама нема отњуд ништа за уживање, ни оку, ни уву, ни срцу. Ово се не зове живот. Живот без уживања, то је проста вегетација. А ја ако ћу живети и расти као печурка, онда се могу погодити гдегод у селу за говедара; бар по пољима и стрњикама слободније се дише, а и зјалити може се, куд се год човеку прохте. Но кад сам се већ назвао гослодином, оно нека ме враг носи, само не могу трпети овако празно, дуго време, без икаквога задовољства. С тога сам закључио, да се женим; и то ћу да просим моју давнашњу љубазницу, за коју сам ти приповедао, да живи у оној варошици тамо на Дунаву. — Но, што велиш, како ти се то допада?
— Нисам баш противан, одговорим му; само бих ти имао нешто приметити.
— А шта?
— Да не узимаш ту девојку. Ко зна да л' те још воли; а не стојим добар ни за то, да је икад хтела свиснути од силне љубави за тобом.
— Е, то ти можеш говорити, јер је добро не познајеш.
— Како му драго, само је прошло више година, од како не чепате једно око другог, а при том...
— Шта?
— Ти си личан и угледан младић, а имаш нешто и поприличне гаже па држим, да би се нашла каква партијица бар са једно својих четири пет стотииа дуката.
— Каквих пет стотина дуката! викну срдито мој стари колега, и бацивши једно писамце пред мене на сто, настави: Зар вреде што дукати наспрам оваквог писма, које је написано руком највернијег на свету срца; читај га, па ћеш видети, да ти савет не вреди, ама ни по луле шајкашког крџака!
— Е баш да видимо, рекох му ја, па отворим писмо, да га прочитам. У оригиналу гласило је овако:
„Драги мој Симо
здравствуј
Од онога дана када смо се растали па све до данас непрестанце тужим за тобом и умрећу ако ме не узмеш, јер горим у жељи да ти паднем на груди као вечно
твоја до гроба
Јулија"
(Датума није било, но у оваквим стварима није ни нужан).
— Но, како ти се свиди? Јеси ли се уверио да немаш право, што си ми давао упуство без икаквих основа?
— Све је лепо и красно, одговорих му доста озбиљно; ја против љубави и твоје и њезине немам ништа, премда се ни њој не могу поклонити као таквој која ће вечно трајати. Само знам, да љубав буде и прође, ње нестане као воде на топлом дану; али кад настану тешки дани брачног живота, па особито ако га Господ Бог благослови са богатим породом, е, онда држим да је добро дошла која пара, ако се нађе залишна у сандуку. У осталом женидба је ствар, која се искључиво тиче женика и невесте, а другог никога, па ради, како те памет учи. Међутим ја ћу ти бити у свако доба на руци.
II.
Dictum factum. Већ сутрадан дигнемо се ја и Сима у просидбу. Кад смо прелазили Саву код шабачке царинарнице, према кленачком кордуну, сунца није било, него се по небу надали тамо амо погусти облаци, а у њима овде онде сијао је по који светао грумичак, загрејан зрацима, који нису могли да продру кроз облак.
Сељаци су возили, а ја сам крманио. За леђима остао нам је Шабац, прва варош у Србији, после Београда. С десна црнио се код обале шабачки град, по готову саме развалине.
Сима је гледао тамо амо, и кад смо пришли к средини, а он се посади на једну препречну даску у чамцу, узе преда се тамбуру, која се донде одмараше у путничкој торби, и удесив сићане жице, стане свирати, па онда из свег грла певати пипиревку. Кад је отпевао неколико стихова, прекине му певање један од веслара.
— А Бога ти, господине, кад умеш тако лепо да певаш, а да ли си слушао како је та песма постала?
Сима погледа мене, а ја њега. То нас је питање обојицу изненадило.
— Е видиш, продужи возар даље, мени је мој бабо причао за ту песму, да је врло стара, и да је постала у времену, кад су овладали Турци нашим крајевима.
Ми га сви радозналим погледом посматрасмо, а он настави даље:
— Кад се Турци укопитише у нашој земљи, а они ти ударише намет на вилајет. Осим других покора, један паша изда заповест, да му се сваког вечера доведе у конак млада девојка. У једном селу била је врло лепа девојка, и звала се Пипиревка, па кад је на њу дошао ред, да иде силеџији, и мајка је у сузама и тешком болу очешљала и послала, све је село жалило за лепотом девојком, и своју тугу увије у песму:
„Биров виче кроз сво село,
Сви сељани сакупљени,
Само нема Пипиревке.
Пипиревку мајка спрема,
Ем је спрема, ем проклиње:
Пипиревко, грешна ћерко,
Сад те мајка очешљала,
Па те више не чешљала!"
Овде приповедач стане, и ми ућутасмо.
За мало и чамац приспе обали и ми доста сневесељени са весларевог причања изађемо на баир.
Крај воде стајаше један Сремац. Бич је држао у рукама. Имао је на глави шешир са големим ободом, а по прслуку пуцета сјајна од жутога туча. За јаком црвенела се лула са дугачким као палац камишем и жутим заклопцем. Мало даље од њега стајаху кола са испрегнута два парипа.
— Хоћеш возити? упита га Сима.
— Хоћу. — Куда ћете?
— У Руму.
— У Руму — хм — даћете ми четири форинта шајна.
— Четири, четири — само да нас добро возиш.
— Та ти се не бригај, возићу те као на димшићу. Од мојих коња нема бољих у целом Подлужију.
— Е, видећемо, рече Сима, па онда, сместивши наше багаже у уска сремачка кола, позове ме те се наместисмо и одмах се кренемо.
Многи и знате и не знате, како возе Сремци. Стога ћу онима, који не знају казати да је наш брат из Срема врло халовито гонио своје коње, те за тили, тако рећи, часак дођемо до Јарка. Кад смо лагано прелазили мост код тога села, употреби наш кочијаш, да коју продивани.
Ја сам са Симом баш говорио о данашњем рату између Данске и савезних сила, и корили смо политику енглеску, која је по готову и изазвала Данску на рат, па се сад чини и невешта, да помогне крајњем очајању.
— Ви се о рату разговарате? запита нас Сремац, пушећи лулу дуваном, што га је међ прстима исекао.
— Та говоримо о некој земљи што се зове Данска, прихватим ја као узгред, јер у тој држави данас се ратује; но то се нас слабо тиче.
— А знате ли, Бога вам, да ли су наши солдати ушли у Јутланд? запита ме Сремац сасвим озбиљно, па онда стане тражити кремен у појасу.
Ја погледам Симу, а он мене. Можете мислити како нас је изненадило то питање од стране проста човека, за кога би се рекло, да не зна добро ни где је Рума, а камо ли Јутска, што се пружила чак у северно море.
— Али вере ти, откуда ти знаш за Јутланд? запитам га и не одговоривши му на питање.
— Та знате, господине, ја сам био тамо горе, док је трајала баталија по Шлезвику и Холштајну, па кад ме, у једној ватри, обранише, ево овде у леву руку, а мене онда са једним транспортом самих мародија пошљу доле.
— О гле чуда, и ти си баш био у данашњем рату? наставим ја.
— Дакако да сам, мој господине; осам је година прошло, како служим цара, а ове је већ настала и друга година, од кад сам дошао у резерву, па ипак још ни пролеће није настало, а мене одазваше, те сам ишао на војну. Чудна боја, господине, што га претрпесмо код Фридериције, где ме Данци ранише из пушке, јер зло гађају, да их Бог сахрани!
— А из кога си села, пријашине? упитам га даље.
— Из Добринаца.
— Доиста ми чудно долази, ти из Добринаца, па да тумараш чак по Шлезвику.
— Е мој господине, кад сам ти отишао тамо, не знаш како ми је било. Жена и нејак пиљеж остао код куће, а знате каква је пролетос била оскудица у храни, па сам, верујте, хтео свиснути од терета. Кад сам ушао у ватрена кола, мислио сам: е, Петре, што би би, сад никад више не виде ти твојих Добринаца, ни твоју жену, ни твоју децу, а ни твоје коње, што си злопатио као ђаво целу јесен и зиму, само да их сачуваш да не мањкају, или да не дођу на румски вашар. Па опет данас, хвала Богу, настави даље, пошто је скинуо шешир и прекрстио се, ја сам данас опет у свом добру код своје жене и деце; а за то немам ником другом захвалити, до једноме Богу, ком сам се увек крепко молио.
— Моли му се и од јако крепко, рекнем ја; ко ће боље него Бог. Шта и шта не наврзе се на човека, па Бог опет све на добро окрене.
— И ја тако велим, господине, рече сасвим меким гласом Сремац, па онда ободе коња, те смо у бурнијем трку дојездили у Руму, него што су јурили коњи у Ахиловим колима, кад је за њих привезао мртва Хектора, те с њиме беснио око тројанских бедема.
У Руми смо ноћили, а сутра зором кренемо се у варош, где је живела госпођица Јулија, што ћемо да је просимо.
III.
Одсели смо у једној од најодличнијих механа. Ту се преобучемо. Мој прика имао је целу преобуку од боје „хавана", а на глави шешир од флорентијске сламе. Изгледао је прилично нобел, тим више, што је узрастом био врло голем а при том сувоњав. То што је мршав, чинило је, те је био више озбиљнији и пикантнији. И ја сам био доста драстично обучен. При том сам имао на глави француску капу од беле свиле са правим ободом с преда. Нисмо оскудевали ни на рукавицама и црним блонерским ципелама.
Избије полак на једанаест.
— Таман време, кад треба да учинимо посету, рекнем ја Сими.
И кренемо се таки његовој љубазници.
Оставивши пијацу за леђима, уђемо у једну доста стешњену улицу. На лево, покаже ми Сима кућу, где становаше његово злато, те окренемо тамо, Сима напред а ја за њим. Он се сваки час мењао у боји, и једва је имао снаге, да повуче доле браву на вратима, што воде у двор.
Кроз кухињу улазило се у собу.
Застанемо једно девојче, где баш меси „на супу". То је била куварица; но није била плаћена, него је, што но кажу, узета под своје. Чим је опазила Симу, таки га је познала.
— О, гле господина Симе! Једва вас познадох. Откуда ви тако?
— Је ли стара госпођа унутри?
— Ту је. Изволите. Сима пође к вратима.
— А где је госпођица? запитам ја служавку мало тишим гласом.
Она, или се збунила, или јој није било у интересу да лаже, тек она мени пришане
— Та знате, господине, фрајла је баш сад устала и умива се.
Сима куцне на врата, и тек после једно по минута, чујемо: „херајн". Дакле уђемо унутра.
— О хер Кнежевић, откуда ви тако? Баш ми је особито драго, што вас видим, почне говорити стара госпођа, трудећи се да нас лепо предусретне; а овај господин зацело и он је из Србије?
— Јест, то је мој пријатељ, чиновник код државног суда.
— Особито ми је мило, настави стара госпа; изволите сести, рече, па онда пружи обојици руку и покаже диван, што је стајао међу два прозора, пред којима висаху завесе од врло тамне материје.
А кад смо сели узме Сима реч:
— А где је госпођица Јулија? Зацело није код куће?
— Та ту је, него је, знате, устала јутрос врло рано. Имамо у башти разна цвећа, па је на уранку расађивала, јер је пала кишица. Но ја сам је већ дала звати.
Овако нам је говорила Јулијина мати и не узимајући у обзир, да ни увече ни изјутра није било кише, и ако је било небо не облачно, него што но кажу, подмлађено. А није узимала на ум ни то, да сад није време, кад се расађе меће у земљу.
Но ми се нисмо противили томе извињењу. После једне четврти часа уђе госпођица.
Госпођица Јулија уђе са неким величанством, то јест, копунила се у толикој мери, као да је каква француска виконткиња. Зар мислите да је притрчала своме драгом Сими? Боже сачувај! Та то би био крајњи безобразлук! Са сакривеним смехом поздравила нас је, па се онда посади на столиду.
Сима ме погледа. Шта ми је тиме хтео рећи, нисам се могао сетити.
— Гле, како сте се јако изменили, господине, рекне госпођица; да ми нису казали, да сте ви, ја вас не бих ни познала.
— А ја на против, одговори Сима, ја бих вас познао, да сам дошао и још четрдесет година доцније, јер сам врло добро сачувао успомену на вас.
— Верујем, верујем. Има који су врло доброг памћења, но ја све брзо заборављам. Али смем ли вас питати, откуда тако изненада?
Сима се збуни, а ја приметивши неку дволичност, прихватим, ударив у лаж:
— Идемо у Нови Сад, а отуда ћемо право у Пешту по неким државним пословима.
— Тако, то ћемо још до Будима моћи заједно.
— Шта, зар ви мислите ићи у Будим?
— Јест. То је воља мога будућег супруга, који је доктор, јер је рад, да лето проведемо у тамошњим купатилима.
Стара госпа, не знам да ли случајно, оде у кујну, а мој прика запита:
— Зар сте ви већ испрошени?
— Јесам, баш пред вече онога дана, кад сам пред подне добила ваше писмо у ком ми јављате, да ћете доћи, да ме даривате.
— Но па зар нисте могли отказати господину доктору, кога за цело нисте добро познавали као мене?
— Јесте, господине; али ви сте се пријавили писмом, а он је дошао лично, што више вреди.
— Знам. Но ви сте мени писали, па онда, зар сте заборавили на нашу стару љубав? Бар сте са те стране могли бити сигурни!
— Као на врбовом клину, помислим ја у себи; па онда станем и даље гледати кроз прозор, нерад будући да сам на сметњи ни једном ни другом.
— Драги мој господине, настави Симина љубазница даље, на нашу љубав нисам смела много полагати. То ми је дало повода ваше ћутање кроз пуних осам месеца. Што сам вас последњим писмом звала, то сам чинила једино зато, да знам на чему сам; друго зато, што ми се за онда није појавила друга прилика, па сам држала, да ми је требало и са вама задовољити се, јер вас не мрзим.
Сима се мењао у лицу, но опет зато није прекидао разговора.
— А зар сам ја био што но реч у скарту? Ако нико неће онда тек на мене ред?
— Не баш тако, одговори госпођица Јулија доста збуњено; али нисам тако јако тежила за вама, јер не марим да се удам у Србији.
— А што? запита је Сима.
— Што је свет тамо врло прост, па за ноблес и бонтон неће ни мало да зна. А ја волим један сахат живети међ изображенима и васпитанима, него да уживам за дуго Бог зна какво задовољство, међу онима који су прости. Осим тога садашњи мој заручник тако је солидан и пун етикета, да заиста морам признати, да га по готову и не заслужујем. Па онда, и то много значи, што је доктор.
Сима се на ове њезине речи страшно ражљути, а ја видећи, да се госпођица Јулија све јаче удаљава од његових тежња, престанем даље мотрити кроз прозор на мимопролазеће, него се ставим у највећој пристојности пред обоје, па рекох:
— Знате ли шта је, госпођице; ми не идемо у Пешту, као што сам вам мало пре приметио, него смо право дошли к вама, да вас просимо, па држим, ако сте иоле имали наклоности према мом пријатељу Сими, праведно је да за њега пођете, јер ја вас, као његов присни пријатељ, могу уверити, да вас воли.
При том вам могу приметити, да не верујете у тврдо речима господина доктора.
— Збиља, откуда је тај доктор?
— Из Граца.
— За цело није Србин?
— Није, но говори врло узвишено немачким језиком, те се њиме служимо у конверзацији.
— Е добро, госпођице, додам ја; промислите се још данас, јер ми ћемо се овде бавити до сутра.
Ово рекавши, позовем Симу да идемо, који се таки дигне, па доста у кратко и лаконски опростивши се са идолом своје љубави, крене се да идемо.
Но у том закуца на вратима и одмах уђе неки средовечан човек, доста отмено накинђурен. То је био доктор. Познали смо га отуда што је Јулија притрчала њему, па и заборавивши на нас двојицу, отвори му врата од друге одаје, која је била доста лепо намештена, бар боље од ове собе, где смо ми имали част бити.
Ми се опростимо, а госпођица отпративши нас до врата, врати се свом будућем заручнику.
Доста љутити вратимо се у гостионицу, где смо били одсели. Поседашви за један од постављених столова, рекнем срдито мом бралу:
— Какве смо трице копали, добро смо и прошли. Ја ти се одистине чудим, у шта си се загледао. Такву покондирушу не марим ни да видим, а камо ли да бих с њом живети могао.
— Немој тако говорити, побратиме, одговори Сима, доста снуждено; сасвим ти је друкчија била Јулија, кад сам са њом изближе био; а каква је данас, не могу ни сам доста да се начудим. То је на њој учинила врашка жеља и страст за ноблесом. Имала је прилике дружити се са највећим госпођама из благородних кругова (не наше народности), па сад мисли, да јој ваља довека упињати се да им буде равна у свему, те на жалост сад је тако заишла у странпутицу, да се чисто бојим, да не проигра своју част и поштење, јер онај господин доктор, по изгледу, рекао бих да ће бити неки шарлатан.
Ово рекавши Сима, ода се дубоком и широком премишљању.
Сутрадан, баш кад смо полазили, јави нам један Симин друг, да је онога јутра на пароброду отпутовала за Будим Јулија с доктором и матером. Сима му приповеди како је са њом прошао, па му онда каже како сумња на тог доктора.
— И сам тако судим о том човеку, рече Ђорђе (тако се зваше тај његов друг); уосталом, ја и сам одлазим сутра у будимске илиџе, јер сам доста порушеног здравља, па нећу пустити из очију тога Штајерца. Ако што буде ванредно, ја ћу ти писати.
Опростимо се са тим младим човеком и вратимо се натраг у Шабац.
IV.
— Тако ти је и требало, рекнем ја мом другу Сими, кад смо, после десетак дана, састали се на улици, идући из канцеларије; онога, који није сталан у љубави, треба да казни Бог. С тога си и ти добио кошар од твоје Јулије; а да си био сталнији, не би се наврзао овај фелчер из — Бог га један знао откуда је.
— Бре, триста ли му његових, сад бих га смождио да ми је у рукама!
— А што? Та он ти није ништа скривио!
— Та скривио је, и те како; јер је са својом непоштеном намером стао на пут мојој женидби са Јулијом. Погледај само што ми пише Ђура из Будима!
То рекавши, даде ми једно писмо у руке, и ја отворим га, нађем у њему ово неколико речи:
,,Симо!
Онај што се издавао за доктора, како сам дознао са поуздане стране, није нико други до неки бечки брица. Баш овога јутра нестало га је, а Јулија је као убијена.
Твој
Ђура".
— Е, баш сте обојица несрећни! почнем тешити мог снужденог другара; него, знаш чим би се сад најбоље разгалио? Хајде да просимо ону удовицу, што си толико за њом лудовао.
— Окани ме се, молим те, настави мој колега, нећу да се окујем, бар још за неко време.
— Право имаш, бар ће ти бити отворен пут да се сваки дан у другу заљубиш, јер си и онако за тим погинуо. Та шта би иначе радиле лепотице, кад не би било таквих ветропира, као што си ти — тамо њему рекавши, — који ничеш и тамо где се не сејеш.
— Није него ћу се затворити у собу, као ти што имаш обичај; ја не знам шта ћу да радим беспослен код куће.
— Шта ћеш да радиш? Предброј се на „Даницу", а купи и других лепих и занимљивих књига, па читај. А кад баш дође до женидбе, а ми ћемо тражити девојака: ако ћемо лепу и радену, ми ћемо је узети, па ма била најнижа сиротица; а станемо ли куцати на врата богатих размаженица, а ми нећемо друкчије, него најниже за пет стотина дуката.
— Право велиш, тако ћемо и радити.
— Дакле сад право велим, кад нам је пукло преко десет дуката, док смо отишли Јулији и вратили се с кошарем, што нам га је набила на главу, да се хвалимо.
— Знаш ли шта је, примети ми сасвим озбиљно Сима; ако хоћеш, да и унапред останемо у љубави, а ти више не спомињи Јулију.
— Добро, нећу; али и ти да се више не заљубљујеш.
— Нећу, и то буди уверен, рече ми Сима, гледајући за једном женском, што је пролазила мимо нас.
Дакле да видимо, хоће ли се Сима Кнежевић још који пут заљубити?
Напомене
[уреди]- Ова приповетка је први пут објављена у часопису "Даница", 1864 бр. 37-38
Извори
[уреди]- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 191-208. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|