Пут око света (комедија у десет слика)/1

I

II ►

     (Авлија пред кућом Јованче Мицића у Јагодини. Позади плог и широм отворена колска капија. Над капијом извешан барјак. Иза плота, у дубини, види се друга страна улица.
     У авлији на десној страни кућа, а пред кућом клупа; на левој страни велики дуд, а око њега сто, крај којега су две столице. На столу је гдобус.
     За време првих сцена пролазе улицом поједини тнпови, застајкују, загледају и одлазе. Што доцније, то се све више збирају, нарочито деца).

I

ПРОФЕСОР, ЈОВАНЧЕ

ПРОФЕСОР:
(Пију бозу. Прстом друге руке описује пут).
     Дакле, пут би вас, господине мој, овуда кроз Европу, преко Атлантика, водио на Мексику, затим у Велики океан или Пацифик. (Он напушта разговор са Јованчом, заборавивши се, почне држати лекцију, шетајући се, левом притиснуо глобус, десном демонстрира и млатара писаљком као у слушаоници, док Јованче још једнако држи прст). Клима је у приморју у Великом океану слична оној око Средоземног мора у староме свету. Лета су готово сасвим бескишна, а зиме благе. Злато, које јепрво Европљане и примамило да се иселе тамо, и данас
је најважнији производ, нарочито у дивној Калифорнијској долини, коју наводњава река Сакраменто, као пгго сте видели прошлог часа.
ЈОВАНЧЕ:
(Прекине га).
’Оћу ли ја још да држим ово Мексико?
ПРОФЕСОР:
(Сети се).
Ах, да, ослободите се! Дакле, шта оно рекох...?
ЈОВАНЧЕ:
(Држи прст).
Рекао си, брате, сакрамент.
ПРОФЕСОР:
А, јес’. Дакле, у дивној Калифорнијској долини... (Хтео би да настави лекцију).
ЈОВАНЧЕ:
Молим те, брате, још једанпут ти да мени кажеш: како ћу ја то да дођем с оне стране? Не могу никако да упамтим.
ПРОФЕСОР:
Ето, молим вас, да вам ствар представим на најјаснији начин. (Скине гдобус и метне га на земљу). Ствар ће нам бити јаснија, ако је посматрамо с тачке птичијег лета.
ЈОВАНЧЕ:
(Устаје и прилази гдобусу, над којим се обоје нагну).
ПРОФЕСОР:
Замислите ви сад да сте птица.
ЈОВАНЧЕ:
Кој тица?
ПРОФЕСОР:
Замислите само.
ЈОВАНЧЕ:
’Ајде па ти сад! Тица да будем?
ПРОФЕСОР:
Тако ћете, забога, много боље разумети.
ЈОВАНЧЕ:
О, Господе, што ти је наука; сад морам због њу и тица да будем. Па добро, каква тица?
ПРОФЕСОР:
Али, забога, то није важно, то је само претпоставка.
ЈОВАНЧЕ:
Па, добро, де, нека је претпоставка, и нека и није. Кад морам да будем, нека будем. Ето, да кажемо, џивџан ћу да будем. (Гледа горе на дуд). Ди да се попнем?
ПРОФЕСОР:
Али не, забога.... дакле, напустимо то, кад вас толико буни. (Сагао се да дигне глобус).
ЈОВАНЧЕ:
(Задржава га).
Јок, не буни ме. Кад морам да будем, нека будем!
ПРОФЕСОР:
Добро. Е, дакле, погледајте одавде целу земљу...
ЈОВАНЧЕ:
Па мала беше, море!
ПРОФЕСОР:
Видите! (Обилазе око глобуса). Ја ћу сад прећи ту линију, коју ћете ви својим путем обележити. Видите. (Фиксира штапом једну тачку). Ево... овако... овако. Сад сте већ у Америци; скрећете од Великих Антила и Бахамских Острва, прелазите сувим Мексику и затим сечете екватор. Идите, молим вас, за мном.
ЈОВАНЧЕ:
Терај ти само, идем ја.
ПРОФЕСОР:
Одатле ћемо се дочепати азијског копна и вероватно изнад обојих Индија, преко Арабије, на Малу Азију... тако... ево смо сад опет на европском копну и... видите, вратио сам се опет одакле сам и пошао.
ЈОВАНЧЕ:
Сад знам! Ето види: (Дигне ногу), Атлант, океан, сакрамент, копно, екватор, оп-цуп, и, ето, обиђо’ свет. (Он је, говорећи то, опкорачио глобус). Је ли тако?
ПРОФЕСОР:
(Дижући глобус на сто).
Да, донекле, само донекле је тако. Уосталом, на мапи, коју сам вам обећао донети, ви ћете све то можда јасније видети.
ЈОВАНЧЕ:
(Замисли се).
Аха, да ми је донесеш. Него... шта ти оно рече нешто: клима? То му нисам разумео.
ПРОФЕСОР:
Клима? Дакле... поднебије — или ваздух.
ЈОВАНЧЕ:
Па шта ваздух? Шта имам ја са ваздухом посла, нећу ваљда да једем раздух?
ПРОФЕСОР:
Бога ми, можете и ваздух јести, ако лепо не научите оне стране речи, које сам вам дао. Да их нисте заборавили?
ЈОВАНЧЕ:
Овде су, море. Ништа ја нисам заборавио!
ПРОФЕСОР:
Па читајте их успут, свикните се да их изговарате.
ЈОВАНЧЕ:
Ич не брини. Мени ми доста да знам само како се хлеб каже, јербо без то знање може да ми се деси, што ти кажеш, да једем климу.
ПРОФЕСОР:
А да ме послушате и оно друго што сам вас саветовао.
ЈОВАНЧЕ:
Шта беше то?
ПРОФЕСОР:
Дакле, да купите један нотес и да бележите, да бележите све, сваку ситницу, што год видите. Сваки дан и сваки догађај треба забележити. Штета је проћи толики свет, а не забележити своја опажања.
ЈОВАНЧЕ:
И то ћу да те послушам. (На кућна врата). Наце, оди овамо!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.