Пут

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пут
Писац: Бранко Радичевић


Branko Radičević.gif

Пут


Прокте ми се једном путовати,
Бела света малко огледати,
Бела света, земаљски чудеса,
Па малчице прнут у небеса.
Те ти онда започе мислити
Како ли ће понајбоље бити:
Кола немам, немам ни парипа,
А пешице рђаво се ђипа,
По равни ће бити доста лако,
И по брди ајде којекако,
Али како да се латим неба?
Ту ми барем јоште нешто треба —
И тако ти посред јада свога
Коњица се сетим некаквога:
Име Пегаз, а кљусина јака,
На рамени до два крила лака,
Кљусе, брате, наочито, красно,
И штавише, добавити ласно:
Само ваља позват Аполона
Ил' деклицу какву с Еликона,
Само викни, па тек што с' умукô,
Лети Пегаз, јер мора ма пукô.
Зинем дакле, па што могу дрекнем,
А уз дреку овако набрекнем:
Бре, овамо, ви момице младе,
Не шал'те се, помозите саде!
Бре, Аполо, голаћу убави,
Пегаза ми што пређе набави!
Ао гољо, да ти кажем право,
Тебе млада жао ми је здраво:
Једно момче — девет мома млади,
Чу ли, драги, то су вели јади!
Помоз', Поло, ти сада менека
Па ма после ја морô тебека.
Тек што ово бија изустио,
Ал' већ Пега с неба се спустио,
Док длан о длан, до менека стиже,
Мени с' коса од милине диже,
Па довати с главе шушљајицу,
Па је лупи доле о земљицу,
Узјâ Пегу, а он макну крили,
Па под облак за час одо тили.
Небо — земљо — чуда големога!
Једном овде није ништа било,
До онога Бога великога,
Сам он беше, па му дотужило;
Да се дакле тужан развесели,
Свет сатвори, кâ што Моја вели.
Створи земљу, па створи облаке,
Жапце, гује, сомове и раке,
Месец, звезде, ветрине и дугу,
Сову, славља, орлове и вугу,
Створи раста, језеро и море,
Створи ружу, долине и горе,
И магарца, па јоште и јарца,
С оним уши, с овим створи браду,
И даде им траву и ливаду,
Па да онде добро виде јести,
Јарко сунце на небо намести.
Ох и друга постварао чуда,
Кâ што видиш, гледнеш ли ма куда.
Тако ето у прашину пљуну,
Згради блато, па у њега дуну,
Блато живну, ето ти човека,
А Бог њега овако дочека:
„Чу ли, чоче, чу ли, дете моје,
Што год видиш, све је ово твоје,
Ватај, руши, чупај, једи, пеци,
Боди, гуши, натичи и сеци,
Туци, гули, пали, дери, кољи,
Царуј, сине, по својојзи вољи!“
Ово рече, земљицу остави,
Па се вину небу на висину,
Те погледа овај свет убави,
Погледа га уз дуж и ширину,
И Богу је било врло жао
Што га није давно већ саздао,
Па гледећи тако са висине
Заплакô је од веље милине:
„Свете красни, о свете убави!“
Али нешто мал' не заборави.
Кад Бог земљи дељаше брдине,
Он се лати неке врећетине,
За њу кажу била је велика,
Ал' ниједан не вели колика,
Само кажу да та света врећа
Од наши је била млого већа,
Још предиво неко чудновато,
Једни гвожђе, једни веле злато,
Али ништа, било макар како,
Морало је бити здраво јако,
Јер у врећи одоздо до горе
Сама брда, врлети и горе,
А Бог руку све унутра турај,
Па брдине око себе фурај,
Па за часак све и је до поле
Био веће оборио доле.
Уједанпут — нуто посла клета!
Продера се она врећа света,
Испадоше брда свеколика,
Начини се једина гомила,
Начини се она српска дика,
Дика српска, Црна Гора мила.
Црна Горо, поносито стење,
Круне српске ти драго камење,
Успомено пребелога данка,
Ког се сећа Србин кâно санка!
Када гледнем твоје стене дивне,
Срце младо у менека живне,
Јера овде послије Косова
Сунце српско грануло изнова,
Очистила с' она веља брука
Што окаља Србина са Вука.
Кад је оно српском орлу крила
На Косову срећа саломила,
На ови је камен се врлетан
Одонуда довукао сјетан,
Па је овде крила обадвоја
Близу неба излечио своја,
Са неба и росом заливао,
Муњом витом крила завијао,
Повратио здравље и весеље,
Па удрио у бојеве веље, —
Ох бојева донде невиђени!
Ох кланаца крвљу обливени!
Гледај десно, о погледај лево,
Свуда љути бојак и крешево,
Тако, брате, од Косова данка
Бој се тежак бије без престанка,
Све од јутра до мрклога мрака
Звека ножа и цика пушака,
Низа кланце Црногорац врви,
Јô Турчину што удара први!
Туре бије, Црногорац коси,
Туре праа, Туре главу носи,
Праа носи да се на њ'га пуши,
Главу носи да с' на коцу суши.
Гле на коцу главе набијене,
Гле трупине турске покошене,
Све трупину притисла трупина,
Стоји поље од меса лазина!
Сада удри прави рупетине,
Бацај у њи турске трупетине,
Али ево ни српска ледина
Не привата српска душманина:
Онде рука, онде вири нога,
Онде комад плећа душманскога.
Боже, Боже, до неба ти фала!
Ето амо иду деца мала,
Тек што мајка од сисе одбила,
И пустила из својега крила,
Па већ, брате, таки соколићи,
Већ се учи бити душманина,
У рукама оштри им ножићи,
Удри, боцкај мртвога Турчина!
А онамо видим децу малу,
Малу децу, ал' од ови већу,
Сва весела па збијају шалу,
Па у нишан дуге пушке мећу,
Нишан бију, нишан турска глава,
Ој Српчићи, голема вам слава!
Слава, слава свуда наоколо,
Свирац свира, а вата се коло,
Нога везе, дуга коса лети:
„Жена био ко се не освети!“
Земља тутњи, звекета оруже:
„Црн му образ ко пред Турком струже!“
Шаре с' оре, горице се пуше,
Да се боље турске главе суше.
Тамо, брате, ено сунце седа,
Једна љуба на војна изгледа,
И ево га, на ножу му, побре,
До две турске, до две главе добре,
Она преда њ: „Здраво, мили друже!“
Па довата крваво оруже,
Узима га млада у наруче,
Од мила јој скоро срце пуче.
И већ спава мушка глава трудна,
Украј њега седи љуба будна,
Погледује господара свога,
Моли за њ'га Бога великога:
„Та узми га када ти је воља,
Ал' га узми са крвава поља,
Само дома, јао, не умори!“
Тако љуба у молитви збори.
Ох, јао је нама свима, јао,
Како Лазо на Косову пао,
Ал' ономе јоште једно јао
Ко од пушке свога не копао!
Оде нојца, дође зора бела,
Војно већ се доватио ждрела,
Па силази јутром и тишином
Са осталом јуначком дружином,
Те разгледа грмове и крше,
Де ће турске кости да се скрше.
Ето Турак'! ватру сваки проспе,
Па за гвожђе — куда који доспе,
Дим и пара и пушака цика,
А уз пушке та јуначка вика:
„Не дај, не дај! удри, сеци, туци!“
Црногорци кољу кано вуци.
Па кад војна ту погоди зрно,
Плаче л' љуба што се није врнô?
Не, не плаче црногорска дика,
Већ потера војнова крвника:
„Стан', да т' кажем шта је Црногорка!“
Она виче, пуца прекоморка,
Турчин пада у зелену траву,
Љуба к њему па му скида главу,
Те је меће драгом више гроба,
Верна љуба и послије гроба.
Црна Горо, гнездо соколова!
Да тврде су поносне ти стене,
Чеда твоја тврђа него стене,
Стена стену гони до небеса,
Твоја слава још више небеса.
Збогом горо, збогом стене голе,
Збогом чудо красно и сувише,
Шта ћу јоште да тумарам доле,
Те красоте већ не нађо више!
Ово реко, Пегаза ободо,
Те управо небесима одо.
Па кроз облак, сад мањи, сад већи,
Прођо један, прођо други, трећи,
Па ударим тад на један таван,
Таван облак, облак самоставан.
Ао брате, да големе страве
Од громовне силене тутњаве,
Ни другога ту бијаше дана,
До што муње чињау проклете,
Оне са сви укрстиле страна,
Викну јадан: муње, мене нете!
Шта ћу сада, Боже, и како ћу?
Ако горе, погинути оћу,
Ако доле — среће изненада!
Ту се сетим нашије одара
И њиовог убавога сада,
Сада, брате, та нема му пара,
Све коприве нарасле високо
Да с' не море начудити око.
Смислим тамо, па окитит њима
Главу, груди и јуначко плеће,
Па тек онда амо громовима,
Јера они у коприве неће.
Па доватим Пегу за вођице,
И полетим доле ка земљице,
Ту се спустим крај Дунава ледна,
Поред једна уљаника гледна.
Ала красно челе зузукаше!
Познам да сам код матице наше,
Уставим се, ко ту кликтат неће?
Куд погледиш, свуда красно цвеће,
Цвета, мири, сву ливаду кити,
Како мора још изнутра бити!
Ваљда мед се по земљици лије,
Јер кошница не мож' га да скрије.
Скочи брже с Пегаза лакога,
Довати се уљаника тога,
Па у једну кошницу загледа,
Кад ал' у њој ни трага од меда,
Диго другу, диго све и редом,
Погледа и жељнијем погледом,
Ал' у овим кâно и у прве,
Нигде меда ни најмање мрве!
Шта је ово, зар се тако ради?
Гледну челе, ох дивне чељади,
Та све они красни соколови,
Све трутови, да Бог благосови!
Ој детићи, реко, здраво, здраво!
Каки амо вас постави ђаво?
Силна посла — о да среће клете —
Чувајте се да с' не претргнете.
Ово реко, па напоље брго,
Пегазу се на рамена врго,
И полете малко унапреда,
Па ти нешто кâ њиву угледа,
А по њојзи неко тумараше,
Тумараше, вако зипараше:
„Амо, купуј народни новина,
Све шенице, да те је милина,
Драгољуба и други цветова,
И селена народни листова!“
А ја виде како навалице
Коси кукољ, чупа травурину,
Чкаљ тај пусти и ону штирину,
А од цвећа и красне шенице
Кâ од куге дено соко бежи,
Прем и она на довату лежи.
Насмеја се ја овоме здраво,
Па му одо говорити право:
Ој соколе над свим соколовим',
Шта ти мислиш, море, с послом овим,
Што магарци њему се радују,
Чкаља твога што они благују,
Па ти вичу: здраво, мили побро,
Мислиш да је и за људе добро?
Па што на штир сиротиња зија,
Мислиш чини зато што јој прија?
Штира жваће, али од невоље,
Шта ће јадна кад не дају боље.
Ој соколе, жив и здрав нам био,
Али нешто да ти кажем тио:
Иди збогом, прођ' се посла тога,
Веруј, красни, то је за другога;
Ал' кад жито вежу у снопове,
И у венце кад свију цветове,
Онда дођи нек те осамаре,
Па понеси народне товаре:
Та Бог вели што је свет саздао,
Што за кога, свакоме је дао,
Та човеку косу и шеницу,
Ал' кљусету богме дрвеницу.
Ово реко, па онда потеко,
Ка горици једној недалеко,
Скочи с Пеге, па га онда пусти
Испод пута на тај калац густи.
Веруј, брате, сваки љуто лаже
Ко год овде за Пегаза каже
Да се само амрозије слади,
Не — и траве кâ друга кљусади.
Та да ти је било погледати
Када стаде травицу мотати,
Би рекао и би се заклео
Да он нигда неба ни видео,
Већ одрастô амо у ергели —
Али даље, ко слушати жели.
Бија жедан, те пођем пешице
Да потражим у гори водице,
Нађем једно вреоце студено,
Стењем, цвећем дивно окићено,
Ту се воде понапијем добро,
Те погледим околине, побро,
Ал' стајау стене поносите,
Липе гране рашириле вите,
Нигде никог, дебело залађе,
Благо драгу ко ту драго нађе!
Тице поју: Благо ли си нама!
Па се паре свуда по гранама, —
Гледнем тамо, запевам овако:
(Та ко б' онда певао инако?)
Убав момак, гиздава девојка,
Дивно ли јој напупила дојка!
Момак баца руке око врата
Око врата, око свога злата,
Па је стиска, па је младу љуби,
Од милине да ј' угризе зуби,
Дркће мома, а срце јој куца,
Отпињу се од кавада пуца.
Момак руку у недра јој тура
Па момицу о травицу фура,
Ао Бого — срце даље теде,
Ал' и ово мал' му не приседе.
Ко да с' гора цела помакнула,
У људе се дрва прометнула,
Тако љуство ка мене нагрну,
Ја га згледа, па од стрâ претрну,
Није шала, мој премили друже,
Така чељад, а тако оруже:
Овај носи са Олимпа камен,
Онај, брате, с Еликона пламен,
Онај оду од тријест пречага,
Још и друга беше чуда страга,
Ал' предњачи један калуђере,
Завргô се страотним: јегоже,
Завргô се да ме одадере,
Ао мили што ћу ли ти Боже,
Така врата, таке јегожине,
Таке браде, така ока стрма,
Таке јоште огромне гласине,
Виче пусти, сва се гора дрма:
„Стан', ниткове, стани, несретниче,
Стани, уло, стан', безакониче,
Стани, губо, стани, куго клета,
Да т' научим тровати ми света!“
Јао, Бранко, деде краке пружи,
Па што брже унапредак стружи!
Стругнем јадан онамо Пегазу,
Ал' се збуним, те промашим стазу,
Па ударим кроз камење неко,
Бог поможе, већ мисли утеко,
Уједанпут зину пакô на ме,
Та јаруга, брате, пуна таме,
Оцек страшан, ао мога јада,
Што ћу тужан, куда ли ћу сада,
Да л' јаруга да мене прождере,
Да л' да смлави црни калуђере?
Бука, псовка све ближе и ближе,
Већ гомила до менека стиже,
Већ заману црни калуђере,
Јегожетом да ме одадере, —
Бука, псовка, гласина, јегоже,
Све то беше још помози Боже,
Ал' те веђе, и те страшне очи —
Сав се згрози па у јаму скочи:
Ао музе, помоз'те јаднику!
Ово реко, прогута ме јама,
Груну о тле, зачу чудну вику:
„Амо брже, помози ти нама!“
Падо, лупи о камење доле,
Ни се уби, ни ме што заболе,
Том се чуди, ал' не мого дуго,
Јер за часак виде чудо друго:
Вика, јаук: „О пусти нас, пусти!“
Зачуо се кроза мрак тај густи,
А ја пипни, па онамо крочи,
Па протари, па избуљи очи,
Па посрни, па пипни опета,
Бечи очи, ао тамо клета!
Вера и Бог, трајало је млого,
Док сам само назирати могô,
Но сад чу ли, неће т' бити жао,
Кад прогледа што сам сагледао.
Ја створење спази бућоглаво
Де се спушта у јаругу право,
Две-три музе носи у наруче,
Па све детић од милине уче,
Неће музе, већ подигле вику:
„Пусти, пусти!“ па држ' га за кику,
Чупај с оне, чупај с' стране ове,
Стоји глава кâ у какве сове,
Ал' залуду цели ови труди,
Пусти детић јогунасте ћуди.
Носи јадне, у јами је веће,
Та сред оне тмине понајвеће,
Тмине, брате, своје царевине,
Па већ не зна шта ће од милине,
Весео је, Бог га не убио!
Е је така плена задобио,
Скаче, уче, врти се и креће,
Али учас ево лоше среће:
Преко јера некаквог посрну,
Паде нице о земљицу црну,
Пружи руке да се не убије,
А да главу дивну не разбије,
Па упусти оне музе беле,
А ове ти одма шумагеле!
Машише се неба и облака,
А он оста као клада кака.
Малко лежа, па с' онда помаче,
Па још мало, па још мало јаче,
Па с' протегли, па горе устаде,
Па овако бумбарати стаде:
„Благо мене, са мном музе раде,
По ваздан су око мене младе,
Зној ми тару, по челу милују,
Својом песмом трудна успављују,
Са мном паје, а на мојим грудим',
Па се буде кад се и ја будим,
Ао брацо, честитога века!
Је л' сретнији когод од менека?“
Тако збори детић овај врли,
Па довати са земље јерове,
Па и љуби, па и сретан грли,
Па још збори речи овакове:
„О јерови, моји соколови,
Децо моја, моја веља снаго,
Сјајно моје ви камење драго,
Куда отац са вама поити,
Бежи нојца, а данак засвити.“
Па с' помами, па силно поскочи,
Засјаше му с' кâ у мачка очи,
Диже руку па се разбаруши,
Па заурла, још ми пиште уши:
„Амо гледај, амо, свете луди,
Кôно данак теби јадну буди,
Гледај мене, гле сунашце своје,
Гле јерове, дивне зраке моје!“
Па довати јера тананога
И још оног, брате, дебелога,
Тог у десну, оног у шуваку,
Удри њима по ветру и мраку.
Боже вели, чудна дела твоја!
Али гледај куд ћеш, главо моја,
Јер ако те то јерје довати,
Оћеш богме грко оплакати.
Окрето се, напоље се мако,
Но у итњи некако с' спотако,
Преко неког падо браколомства,
Мал' што не би, брате, вратоломства.
Ал' и овде Бог је помогао,
И овде сам здрав читав устао,
Доватио грану и купину,
Успузô се стени на висину;
Дођо тако превесело ванка,
Па угледа опет бела данка,
Избави се таме и гудуре,
И сунашца дивна из гудуре.
Пођо онда опет унапреда,
Па ти једну ливаду угледа,
А по њојзи свуд коприва густа,
Нађикала свр човека пуста,
Чкаљ, буника, татула, штирина,
И свакаква друга травурина.
Ал' ето ти уједанпут чуда:
Дође човек један однекуда
Па како се довати ливаде,
Травурине нестајати стаде,
Он имаше нешто иза плећа,
Гледну боље, кад ал' бреме цвећа,
Како дође а он га доити,
Па цветиће око себе ити,
Амо до три, тамо четир струка,
У један час окити се лука,
Замириса цела околина,
Боже мили, што ћу од милина!
Де цвет пао, ту се и примио,
Ко је тако чудо још видио?
Па ти даље ја весео гледа,
Како оде човек унапреда,
Како просу семе некаково,
Драги брате, опет чудо ново:
Како пало, семе изникнуло,
Изникнуло, стабло подигнуло,
И још класје што шеницу носи,
Класје зрело, само да се коси,
Коси, брате, часа не почаси,
Ал' ти, чудни чоче, откуда си?
Он ни речи, само се осмену,
Па се даље унапредак крену.
Ох унапред да ти види око,
Стоји брдо до неба високо,
До вр вршка красно и зелено,
А по вр'у дивно окићено
Та све оним златним облацима,
Све златнима и све руменима,
Како, брате, када сине зора
Ил' се сунце смири иза гора,
А уз брдо силан свет ту врви,
Сваки оће да је горе први,
Свак се пење, жури се и труди
Да изблизу чуду се начуди.
Гледну овој, гледну оној страни,
Свуд се пење јер ништа не брани.
Само с ове, а са стране наше
Крш и шума на путу стајаше,
Све камењак до камењака,
Грм до грма, трњак до трњака,
Трње грма везало за грма,
Камен стрми за камена стрма,
А те, брате, убаве јаворе
Пљушт притискô одоздо до горе,
Свуда пљушта, трња и бунике,
Дешто цвећа, али чемерике, —
Чемер нама био би довека
Да се јаду није нашло лека, —
Нит' извора, ни водице ладне
Да се усне понаквасе јадне,
Ни тичица, ни песама лепи
Да уморно срце се укрепи,
Ох млоги је овуда се верô,
Док се није јадан и подерô,
Ал' допр'о није још ниједан
Тамо горе на висину бедан,
Де се небо грли са земљицом,
Диван братац са својом сестрицом.
Лепо, красно, дивно ли је тамо,
Авај брате, како ли је амо!
Из камена стоји сове хука,
С гране суве кукавица кука,
Кукај, али према своје главе
И још главе сеје бућоглаве!
Ал' ето ти онога човека,
Де се лати шуме и литица,
Како дође, на њ'га ука, дрека
Од јејина и од кукавица,
Ал' он ништа, већ секиру лати,
Па њом десно и лево довати.
Сада пљушту, сада грму јаку,
Сада удри опета трњаку,
Куд погледа, у шта силан крну,
Све се сруши о земљицу црну,
Тешка мишка а секира љута,
Кр'а, руши, крчи дивна пута,
„Уху, куку!“ дивне тице вичу,
Ал' све мало-помало измичу.
Већ дохака грму и трњаку,
Па се крену пустом камењаку,
Сад још грђа кукњава и ука,
Он ни бриге, већ вата пијука,
Диже, спушта, бије, туче, мрска,
Силни камен на све стране прска,
Та шта камен! све сама прашина,
С њом се титра под небом ветрина.
Све већ стене смрска и растури,
Осим једне, тој се сад пожури, —
Грдна, брате, беше стена ова,
А у њојзи грдна рупетина,
А у рупи једна грдна сова,
А у сове грдна главетина,
Та док би је бумбар облетио,
Би се богме доста промучио.
Чудотвор се амо живо крену,
Диже пијук па удари стену,
Пуче стена као гром да груну,
А из стене грдна сова муну,
Ја помисли да оће да бега,
Али она управо на њега,
Нуто среће! тек што она сукну,
А он ти је пијучином фукну,
Она паде, ветру душу даде,
Ако душу какову имаде.
Оде сова, брате, најстарија,
Најстарија и најглаватија,
Дика, понос свој и другарица,
А царица свију кукавица,
Она паде, друге с' уплашише,
Па на крила лака поскочише:
„Куку, хуху! о невољо моја!
Издирала, па онда куд која,
Утекоше тичице убаве,
А нека и, веселе им главе!
Тек главате што нестаде куге,
Али учас ето тице друге,
Једна — друга — баш читаво јато,
Али јато, брате, умиљато,
Све славуји са Дрине и Саве,
Са Неретве воде и Мораве,
И са Крке, Лима и Цетиње,
И са мора, оне воде сиње,
Долетеше, одма попадаше,
На јаворе дрва поседаше,
Запеваше српску царевину,
Српску славу, српску госпоштину,
И јунаке силне на стотине,
Ал' и друге беше ту милине.
Кад чудотвор мишку силну крену,
Па удари ту последњу стену,
Онај део што пута пречио,
Оде у пра, побратиме мио,
Други само пуче па с' отвори,
А водица иза њ зажубори,
Па потече бистра и весела,
Нигда така ја не виде врела,
Куд потече, замириса цвеће,
Ниче цвеће свуд ми по обали,
Србадијо, нуто дивне среће!
Амо брже потеци, навали!
Глете, браћо, ту рукотворину,
Глете, браћо, чудо и милину,
Глете, браћо, пута тог згоднога,
Глете тамо цвећа народнога,
Амо живо цвећу поитајте,
Па га с' млади пуно накидајте,
Да вам путем дивно замирише,
Да вам срце за кућом уздише,
Напред, браћо, ето вам шенице,
На пут вама дивне брашненице,
Ето врела, ето воде дивне,
Да уморно срдашце вам живне,
Чујте славље, чујте песме оне,
Кад ви срце у недрима тоне,
Да вам срце сместа живо плане,
Кад чујете изгубљене дане,
Кад се песме с јавора заоре,
Да што Србин учинити море, —
Пут раскрчен, горе њиме ајте,
Ајте горе, ал' се и сећајте,
Коно красна пута вам огради,
Па му руци прионите млади,
Пољубите ону руку свету,
Што разагна невољу вам клету,
Ноћ вам дође са Вука једнога,
Данак бели, браћо, са другога,
Онај мишку у гвожђе вам скова,
Овај души вериге раскова,
А ко вели: он то није био,
Бог је тога давно већ убио.
Даље пођо па виде Авалу,
И поита Сави на обалу,
Када тамо, чуда невиђена!
Уз обалу лађа притурена,
А у лађи возари лагуни,
Та све они убави мајмуни,
Весла њима дрво одабрано,
Побратиме, то јерје танано,
Крма беше дебела јерина,
А на крми једна страшна псина.
На крму се пас тај наслонио,
А очима страшно зажагрио,
Развалио уста и чељусти,
Па удрио у тај лавеж пусти,
Боже мили, та шта му је, шта је?
Куда гледа, на кога ли лаје?
Па погледа крају и обали,
Гледну тамо, па ми се ражали,
Виде онде оног дивног Еља,
И још Ења, њему пријатеља,
И још једна беше ту сирота,
Брате мили, оно красно Јота.
Загрлили с', оборили главе,
Па сузице роне украј Саве.
Кад и згледа, онамо поита,
Па и вако млађане запита:
Што плачете, што цвилите млади,
Каки су вас задесили јади?
„О јуначе, ћути, не говори,
Гледни само преко оној гори,
Красна ли је, ко јој се не диви!
Тамо, тамо наша мајка живи,
Ми би преко, ал' ево не смемо,
Боже мили, па да не плачемо!“
Но док тако ми ту говорамо,
Уједанпут страшна бука амо,
Ја ти брже онамо одшета,
Кад ал' брате, два-три магарета,
Пуна штифла и пуна штифлета,
И шешира бечки и фракова,
Панталона и крути кроглова,
И чивуцки они оченаша,
И мантила, дика бечки снаша,
И кецова, забава јуначки,
И ти страшни купа карловачки,
Рукољуба па још курација,
И шпацира, да све боље прија.
Ја и виде де право ка Саве
Удесили дугоуве главе,
Па повика дичним соколовим':
Акобогда са трицама овим?
Ал' најстариј' уши нарогуши,
Окрете се да ме ногом бије:
„Знаш да носим ја просвѢщениє?“
Сит га с' тедо онда да намлатим,
Да му напред веље труде платим,
Али затим помислим опета:
Та шта оћеш више од ћушета?
Па тако и отпратим очима,
А да видим што ће бити с њима,
Како ће и псина предусрести,
Преко Саве оће л' и превести.
Тек што доше магарци на Саву,
Пас и спази па преклони главу,
Па им смерно на сусрет поита,
Пољуби им ноге и копита,
Јоште нешто говорити теде,
Ал' магарци ни да га погледе,
Већ скочише у лађу лагуни,
А за њима псина и мајмуни,
Они веслим', пас приону крми,
Па завати, привати и скрми, —
Пресекоше воду и матицу,
Уз Београд пригнаше лађицу,
Јоште виде а за часак тили
Де с' магарци тамо осилили,
Укочили дугоуве главе,
Па се бече и чаршијом славе.
Београде, мој бели лабуде,
Ал' се јадан мене видиш туде,
А крај тебе до две воде ладне
Чине ми се кô да плачу јадне,
Не прскају т' поносне зидине
Као отпре од веље милине,
Већ се ето мимо тебе журе
Да што пре те јаднога прејуре,
Да не гледе твоје луде муке,
Твоји јада, твоје веље бруке
Ох не бели са мунара вити,
Ни с мечета они поносити,
Крвца дивна ту се просипала,
Крваца тврди кам је пролокала,
Кам се круни, камен се комада,
Па све комад за комадом пада,
Јоште мало, неколика часа,
Па им нема ни трага ни гласа,
А језана и другога чуда,
Да се сећа свак кô санка луда.
Де је тебе она Србадија
Пред којоме дркта Турадија,
Де огњани онизи синови,
Де су твоји сиви соколови?
Ови овде нога уштапљени,
А по врату тешко увијени,
А на главам' капе калајбуће,
А у рукам' оно вито пруће,
Што час тамо, час амо с' гибају,
Па прутићем около шибају?
Ни зубуна, нити пеленгаћа,
Кô што чине друга права браћа,
Ни шубара, ни доколеница,
Ни црвени убави капица,
Ни долама, оне српске дике,
Нити тока, јуначке прилике,
Нит' о плећи пушак' и гуњева,
Ни за пасом убојни ножева —
Ништ' од тога, само јад и руга
И још оно: „Ваш покорни слуга!“
Слуга богме, али туђи јада,
Туђи јада, туђи накарада.
Ја млидија да је већ одавно
Потлачена она гуја лута,
Што удари на Косово равно
Те ојади Срба по сто пута,
Ја млидија да је растурише,
Да јој није ни потрошка више.
Али видим ево тужан сада
Њену главу насред Београда,
Она с' диже, па гледа да нађе
Оно своје смрскано комађе,
Да с' напије једа и отрова,
Да започне јаде вам изнова,
Да замагли ваше беле дане,
Да позледи те зарасле ране
Да у крвци вашојзи заплива,
Да вам мине посред срца жива.
Неће Туре више живе пећи,
Ни са леђа вама кајше сећи,
Ни на коље јадне вас набијат,
Нити колом живе вас пребијат,
Ни бацати о гвоздене куке —
Друге сада вас чекају муке,
Друге руке други отров праве
За вас, браћо, тамо преко Саве, —
Па се отров преко воде краде
Да отрује вас ев'овде младе,
А мој Српчић ко без главе трче,
Па се слади и његака срче,
Он га срче, а вата га санак,
Њему с' чини е се бели данак,
Па сред купа јада и чемера
Лаж не види да је и невера,
А не види де се гуја вије,
Де му гуја насред срца седе,
Де му гуја врелу крвцу пије,
Крвцу пије, живо срце једе,
Веће спава сладак, сладак санак,
Ох каки ће бити му осванак!
Када једном душмани ударе,
Кад загрме топи и кумбаре,
Кад он из сна отровна се прене,
Па на љуто orpaшje се дене,
Оће л' удрит на душманску силу,
Па кâ од пре збијат у гомилу,
Од једнога градити двојицу,
Од двојице опет четворицу,
Не плашит се те јуначке муке
Док је мача, докле трају руке,
Па зла срећа кад десницу сруби,
Дочекати шуваком и зуби,
Шкргутнути, злотвора шчепати,
Па зубима кô јање заклати —
Дати живот у дивну замену
А на славу српскоме имену?
Неће више, неће бити тако,
Биће чудо, ал' биће инако:
Од сабље ће ватат несвестица,
Од кумбара чивуцка грозница,
Топи гуде, сабље позвекују,
А уз звеку Срби јадикују:
„Стани, стани, привати ме, друже!“
Овај бежи, онај за њим струже.
Српче јадно подобно ће бити
Да душману бритку сабљу сити,
Неће бити соколова ока,
Нити плећа кô стена широка,
Нити груди као сињи камен,
Кад удариш да истераш пламен, —
Место раста, место оморике
Бuћe само трске и шибљике,
Ох невољо, ао вељи јаде!
Место оне поносите зграде
Биће само два-три прашка лака,
Да се плаше од ветрића свака.
Доба клето, Бог нам те не дао,
Ој Србине, куд си забасао?
Ао јаде, ао гујо љута,
Иди, клета, ох иди му с пута,
Дајде, Боже, стрелу громовницу,
Да ударим ову отровницу,
Ао Чубро, нашто ли си стао?
Бог је теби гром у руке дао,
Удри гују, ох, удари врага,
Да му није међу нама трага.
Ово реко, дадо плећи јаду,
А ономе црном Београду,
Па удари на неку ритину,
Па отуда на неку лужину,
Па лужином пођо унапреда,
И сред луга намастир угледа,
Леп ли беше сред лужине ове,
Ал' сад не знам какôно се зове.
Ја од пута бија малко трудан,
Малко гладан, а малко и жудан,
Па се сетим красни печеница,
Намастирски красни посластица,
Вина рујна и пребела леба,
И остала што гр'оцу треба,
Па намислим у намастир, побро,
Те се онде провеселит добро,
Наслагат се, добро се налити,
Па ондека баш и преноћити.
Живо дакле намастиру крочи,
Док длан о длан, вратима докрочи,
Муну кроз њи, поред кујне муну,
У тај часак лаган ветрић дуну,
Замириса са ражња пециво,
Заигра се моје срце живо,
Гуско! патко! срећо над срећама,
Благо оном ко се вама масти!
Па потрчи горе ћелијама,
Када тамо, како с' упропасти!
Ја опазим црна калуђера
Што ме јутрос у јаму сатера,
Па се брже до носа завијем,
И за ступац некакви се скријем.
Чудо ми је да ме није чуо,
Кад сам тамо кô луд домунуо,
Ваљда га је збунило пециво
Што ће скоро на сто се донети,
Ваљда оно рујно ладно пиво,
Те ме отац не спазио свети.
Он одаше брзо крај ћелија,
Ваљда ручак да му боље прија,
Каткад стаде, па се маши бради,
Осмену се те ми је поглади,
Па трч' даље, јоште зазвиждука,
Ао брате, да големи мука!
Он одаше и тамо и амо,
Јако даље, јако мени ближе,
Једном, брате, баш до стуба стиже,
Та до стуба, де сакривен бија,
Ао оцо, ујела те змија,
Већ помисли е јадан погину,
Ни се мако, нити тужан дину,
Та од оне големе страоте
Мал' ми душа на нос се не оте,
Ох у пакô да сам јадан пао
И ђавлу се на рог натакао,
На већојзи не би муци био
Него онда, Вишњи је убио!
Умр'о би, мој премили друже,
Да је тако потрајало дуже.
Ал' на срећу дође једна жена,
Са њом беше и ћерчица њена,
Грешно дете, тек од осам лета,
Спопала је она рђа клета,
Врућишчина, тешка бољезана,
И то Од два или од три дана.
Како дође, процвилела мати:
„Помоз', оче, молитву очати!“
Отац гледну јадно боно дете,
Погледа га од главе до пете:
„Ришћанице, болест је голема,
За њу нема на земљи мелема,
Ал' не бој се, све ће добро бити,
Само ваља сместа очатити
А молитву вељу горопадну.“
Ово рече, лати ћерку јадну,

— — — — — — — — — — — — — — — — —

Па се онда секире осетим,
И одозго доле у двор слетим,
Онде један баш је дрва секô,
Ни поздрави, ни му штогод реко,
Већ ти њега за секиру брже,
А момак је од мене отрже,
Он не знаде шта је ни како је,
Само виде бесно лице моје,
Па помисли, какова сам луда,
Може ода њ триста бити чуда,
Те ме дивно ушицом довати,
И о земљу пола мртва спрати.
Онесвесну, ал' шта после беше,
Шта чинише, куд ли ме однеше,
Ја од свега ништа не знам друго
До да лежа у несвести дуго,
Па кад једном опет дођо к себи
Да никога украј мене не би,
Кром горице, камења и ноћи,
Сам ту самцит без сваке помоћи.
Ал' не беше ни требе никаке,
Ја устадо, ноге беу лаке,
Онда гледну каква ми је глава,
Ал' и она здрава и читава:
Ударити што поднесе снага,
Па од ране и бола ни трага,
Дивна чуда! али баш најпосле
Да не беше све то санак досле?
Ово реко, па се лећи спрема,
Јера ми се нешто позадрема,
Но док место ја тражи по мраку,
Гледну малко небу и облаку,
Ал' кад виде саме облачине,
А звездице те баш ни једине,
Падне на ум нојца некадашња,
Што бијаше кâ ова садашња,
И песмица што ја онда пева,
Та са брда оног Магарчева,
Па запевам отприлике вако
(Чула нојца, сад нек чује свако):
Тамо ноћна, без звездице тамо,
Шта кроза те тако сија амо?
Кажу ето сунца огрејана
Да донесе нама бела дана,
А мени се млађаноме чини
Као мачак ноћу на сланини,
Кад што шушне, а он од стра скочи,
Па кроз таму засјају му с' очи.
Ој давори, учитељи клети,
Да чудне сте и дивне авети!
Пола мачке, а пола сте људи,
Лика љуцка, а мачије ћуди,
А те избе и за књигу клупе
Ништа друго нег' мишије рупе,
Па по ваздан срце вам уздише
Да из ђака начините мише,
Псуј и карај, па на мацке вуци,
Па и онде кâ скотове туци,
Да свак од њи дркће и трепеће
Када госа крај њега прошеће.
Ој мачкови, скотине несите,
Јесте дивне, јесте племените,
Ви мишева своји не би јели,
Крв и мозак само пити тели,
Лепо ли би знали како ваља
Од човека правити богаља:
„С књигом свани, с књигом и омркни,
Седи, бубај, па на књизи цркни!“
Ал' скочити у Дунаво ладно,
Ту поврнут своје здравље јадно,
Заметнути шетану на плећи
Па у гору у ловак потећи,
Ту вас грдна спопаде љутина,
Па лајасте кô на ланцу псина, —
Псина лаје, али кућу брани,
Ал' ваш лавеж оће да сарани.
Ведро лице и слободно око,
Права кичма, глава на високо,
И још они дивни разговори:
„Ето свиће, ето зора зори!“
Ту вас, ту вас стаде веља дрека,
Као жаба на славује крека, —
Жабе луде деру се и труде
Да славуји зоре не пробуде,
Слављи поју, зорица се бели,
Данак јасни од нојце се дели,
Сунце сјаје, ритине се пуше,
А по глибу жабетине гуше.
Ту умуко, прући се у траву,
Скидо камен са срдашца свога,
Скидо камен, мето га под главу,
Склопи очи, ао јада мога,
Уједанпут страшно чудо ново —
Ал' за сада доста је и ово.

(1847, март)


Извори[уреди]

  • Песме Бранка Радичевића I., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847.


Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 166 година.