Протекција (комедија у пет чинова)/29
X
ПЕРСИДА, ПРЕЂАШЊИ
ПЕРСИДА (Са прага левих врата): Мене зовете?
МОМАК: Опростите. Нисам хтео да улазим унутра, јер видим тамо госпођицу Драгињу, а ви сте ми један пут казали, оно што имам вама да кажем да не морам увек пред њом.
ПЕРСИДА: Имате, дакле, нешто да ми кажете?
МОМАК: Један господин, Сава Савић ђумрукџија, нада се да ћете бити тако добри да га примите. Ако не можете данас...
ПЕРСИДА:Ја да га примим? Ваљда жели код брата?
МОМАК: Не, не добро сам ја чуо, жели к вама. Казао ми је и ваше име, казао ми је и своје име; казао ми је....
ПЕРСИДА (За се): Можда какав стари познаник? (Гласно) Је ли стар?
МОМАК: Тако око тридесет и пет.
ПЕРСИДА: Доста млад. Чекајте! (Оде и вири кроз кључаоницу)
САВА САВИЋ: Хоће ли ми упалити? Што нема ваздан момка? Чекај !(Једновремено кад и Персида вири на кључаоницу).
ПЕРСИДА: Не види се ништа!
САВА САВИЋ: Не види се ништа!
ПЕРСИДА (Размишља за се): Ко то може бити? Најзад... (Гласно) Нека уђе тај господин! (Отрчи на огдедало и намешта се.)
МОМАК (Улази у предсобље): Не морате долазити ни сутра ни прекосутра...
САВА САВИЋ: Она ће ме примити?
МОМАК: Да, извол’те!
САВА САВИЋ (Најпре намести још једном свој леви брк. Себи): Сад стегни петљу, Саво Савићу! (Улази) Најпокорнији слуга! (Клања се дубоко).
ПЕРСИДА: Клањам се, господине. Ако се не варам, ви долазите право мени?
САВА САВИЋ: Да, госпођице, долазим право вама, јер сам дошао до уверења да је прави пут најкраћи; долазим право вама, јер сам одавно жудео да једанпут право вама дођем.
ПЕРСИДА: У неколико вас не разумем, а у неколико бих рекла да ласкате. Изволте седите!
САВА САВИЋ: Не разумете ме, је л’ те? Е, то је оно, видите! Толико сам и толико година жудео да ме ви разумете! (Седне).
ПЕРСИДА: Морам вам признати да сте ме већ првим речима скоро освојили, те ако сте дошли да молите што мога брата, и желите моју протекцију...
САВА САВИЋ: Морам вам рећи да ме тек сад не разумете. (За се) Почетак је добар, само храбро, Сава Савићу! (Гласно) Ја не тражим протекције, ја немам шта да молим господина министра; ја сам право вама дошао, јер сам одавно жудео да право вама дођем.
ПЕРСИДА: Драго ми је! Врло сам радознала ? (За се) Збиља, интересантан човек! (Гласно) Радознала сам...?
САВА САВИЋ: Кад бих имао те слободе...?
ПЕРСИДА: Ја вам дајем највећу слободу!
САВА САВИЋ: Ох, да сам је имао пре шеснаест година, данас бих већ био на врхунцу своје среће. Али свеједно, срећи се никад касно не стиже. Долазим право вама дакле, као што сам имао част рећи, право вама, јер сам дошао до уверења да је прави пут најкраћи; долазим право вама, јер ево већ шеснаест година како се с дана на дан храбрим да дођем право к вама, да вам кажем отворено и јасно оно, што ми већ шеснаест година, откад сам вас први пут сагледао, лежи на срцу.. Јер шеснаест пуних година, госпођице, у мени нешто тиња, тиња, тиња! Био сам онда практикант, нисам се звао Сава Савић, већ Сава Звркетић, али сам ја то презиме променио по одобрењу господина Министра унутрашњих дела, решењем нумера 2436, које је изашло у 98 броју званичних новина...
ПЕРСИДА: Али, господине... (Стидљиво) Ја не знам...
САВА САВИЋ: Не, не, ви то морате знати, јер је то решење било штампано на челу листа...
ПЕРСИДА: Не мислим то, већ о вашим осећајима...
САВА САВИЋ: Моји осећаји! Шта је дакле са мојим осећајима?
ПЕРСИДА (За се): Ох, Боже, вратила сам се у један од оних лепих дана из давне прошлости!
САВА С АВИЋ: Збиља, учинили би ми велико задовољство кад би ми казали: шта је са мојим осећајима?
ПЕРСИДА (Стидљиво): Али, забога, господине, то није тако лако. САВА САВИЋ: Кад се хоће све се може. Једна реч и ја сам мртав; једна реч и ја сам жив!
ПЕРСИДА (За се): Овај је човек збиља интересантан! (Гласно) Ја немам одважности, немам храбрости!
САВА САВИЋ: Молим, јесте ли ви служили који пут у војсци? Нисте, дабоме, али свеједно, служио сам ја и тамо сам, госпођице, научио шта је то храброст. Официр ми је овако објаснио: „Кад ја викнем напред, а ти само зажмури па суни као луд напред!” Зажмурите, зажмурите, дакле, госпођице, па реците реч која живот значи!... Јесте ли зажмурили?
ПЕРСИДА (Смејући се и жмурећи): Јесам!
САВА САВИЋ: Напред!
ПЕРСИДА: Ја вам пружам руку.
САВА САВИЋ (Уехићен): Боже мој, како је живот у оваквим детаљима леп! Хвала вам за овај срећан тренутак, по сто пута вам хвала! Верујте, поново сам се родио; чисто осећам како сам се родио!
ПЕРСИДА: Али ви би морали говорити и са мојим братом.
САВА САВИЋ: И с њим и с њим и с целим светом ћу говорити. Говорићу и с њим и с вашом стрином и са вашом тетком и са вашом јетрвом и са целим светом.
ПЕРСИДА (За се): Господину Аћиму ћу одмах писати да нема ништа од нашега брака. Овај је млађи и интересантнији. (Гласно) Желите ли још сад да разговарате са братом?
САВА САВИЋ: Зашто да не, што пре то боље!
ПЕРСИДА: Ја ћу га одмах звати. (Оде хитно).
САВА САВИЋ (Сам): Сава Савићу, није те ништа могло да омете, ти си допливао!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|