Пролог (Ј.Г. Миленко)
| Пролог Писац: Јован Грчић Миленко |
Здрављам те, српска беседо,
У лепој српској забави!
I
Знанци се, ево, скуписмо,
У туђем крају, искрено,
По срцу браћа рођена,
По добу својта поносна.
Ја не знам шта би милије
У души брата јекнуло
Од речце брата његовог!
Ја не знам шта би дивније
У срцу својте плануло
Од песме својте његове!
К’о тајна струја потока
Што виру мило шапуће:
»Остај ми збогом, изворе,
Ја пођох крају далеком,
У хладно крило туђине,
Ал’ свуд сам опет код тебе«,
Е, тако исто данаске,
У туђем крају скупљени,
Сви знамо откуд дођосмо,
Јер нисмо поток без вира,
Јер нисмо деца без рода!
Кад вила срца милосна
У души осмех замисли,
На све се скупа осмехне.
Кад вила срца жалосна
У души тугу изроди,
На све се туга разлије.
Па зато, зборе скупљени,
По срцу браћо поносна,
По добу својто поносна,
Казујмо речцу од срца
На лепој нашој беседи,
А кад се речца задрхће,
К’о сива крила соколу,
Нек из ње песма излети!...
Ох, како мило шапуће
У туђем крају песмица
Кад кућу нашу спомиње,
И како свирка поджиже
Кад гласом својим вечитим
Својину нашу казује!
Та где је срцу забаве
Кад срце хладно мирује?
Па зато, зборе скупљени,
По срцу браћо рођена,
По добу својто поносна,
И данас стуже нећемо:
Студен је сејка немила
На топлој српској беседи!
II
Ал’ тихо!... Тише!...
Зборити ми не да више
Посестрима наша вила.
Долетила, ево, махом,
Па видинским својим дахом
Шапнула ми ’ваки глас:
»Пусти, момче, мене сада,
Својој деци изненада
Да пришапнем спас...«
Тихо!.. тише!..
Вилини се збори, ево,
У певање моје слише.
Тихо!.. Тише!..
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
»У јединству нек се снажи
Лепом слогом сталност наша;
Кад мелема народ тражи,
Нека нађе дела ваша!
»У озбиљном свесном раду
Дочекујмо лепше дане;
Нек у целом свету знаду,
Е ће сунце да нам гране!
»Па из наше крепке воље
Лепши живот нек се роди;
А живот ће живет’ боље
Кад се нађе у слободи!«
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Тихо... тише...
И сестра је реч’цом стала.
Зар да збори још и више?!
Па зато, зборе скупљени,
По срцу браћо рођена,
По добу својто поносна,
Казујмо речцу од срца!
А реч је наша гласита:
Јер нисмо поток без вира,
Јер нисмо деца без рода!
Здрављам те, српска беседо,
У лепој српској забави!
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 53-56
|