Пролетња елегија
| Пролетња елегија Писац: Растко Петровић |
| Лирски спев |
Мисао на Фиренцу
То беше давно: пролећа дан и свеца.
о мандолина, о mia gіovіnezza!
Некада, та реч за девица албуме,
Јутром Лоренцо кликну младачки гори.
Сад становници сатири сећају ме
Белих балета; ох, ballo зажубори:
О quant'e cara, cantato: gіovіnezza!
Ах,
А беше давно: пролећа дан и свеца;
Сељаци рујни за плуговима хоје,
Прсника изнад зелених дојке поје;
Тече речица, плавкаста,
Знај, па bellezza.
Да киша тада доносила Данаиде
За ратарима да скакутале чуме,
Дрва су била девице врло блиде,
Уздисале некад под парима све хуме.
Не растужујем. Лоренцо јури по гори,
Љубави многе га подсећају друми,
Из манастира исходе беле дувне.
Медичи, Лоро, овакве речи збори:
Dі doman саго, саго по с'ѐ certezza.
Срце се оте, птичица фина жута,
Гранчици као, прну на руб месеца
И кљуца, кљуца бисере из тих скута,
Dі doman саго, mio по с'ѐ certezza.
Гранчици попут месец се млади љуља,
Под ризом цуре трепну појка славуља,
Затрепта Лоренц јуноша, бесно јеца:
Сага, о сага, о cara gіovіnezza.
Сонети на водама
Пролећа ево, младе гране листају,
Копне снегови, визије многобројне,
По свој се земљи воде нове блистају:
Човек тад трчи на ставе непробојне.
Пролећа ево: опет доба сневања;
Сад се збивају ствари необјашњиве:
Блескања даљна, потом тврда севања,
Зелена и роза обнажују сањиве.
Тужан пролећем, тек весео у јесен,
У зебњи каква снег ће поља открити,
Да ли струкови биће опет превити.
Доба је жалбе, младост чезне, узнесен;
Орла сен крила мојој сени додаје,
Да чудне моћи што ми небо задаје:
Под сенком мојом ено броде дечаци,
Јаја гусака купе као дивљаци;
Можда ћу бити о њихов чун разнесен.
Ево пролећа, наше речи листају,
На свим уснама усклици су љубави,
По свој се земљи младе воде блистају,
За плугом човек тад јури по дубрави.
Сад је пролеће, сакрите се, девојке!
Незнано како клас ће браздом изнићи,
Случајно сејач да засеје увојке.
Хај, доба чежња и визија, младићи.
Дивка на водама
Мими Дединцу, другарски
Пролеће, убави дечак Велеса,
Чија су уста саздана за љубљење,
даде да по срцима заплеса
Расцветано воће и усамљено стење.
У мислима, све девојке оплођене
Већ рађају јунаке,
И ноге су јаке
У сваке младе жене.
Купало, убави деран, пролеће,
Са звеком ратном и смехом у моје срце слеће
деран.
Кроз твоје руке протичу воде
И зато, гле, све реке су црвене,
А још су само очи ми зелене
Да по њима мог брата малог папирни чунићи броде.
И врбљаци и потоци ходе,
А красно пада вече,
И трубе ловачке јече:
Ај, са Двине, чуј, драги, трубе јече,
Чуј, драги!
Моје груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче;
Као роса пашће моја мисао по теби
И на уста црвена љубићу те,
Све док пијана гори одбегла не би:
Где уз храстова срца твоја моје срце залистаће;
Чуј, драги, са Двине трубе јече,
Рибари се спремају,
Чуј, драги!
Купало, Купало, Пролеће,
Убави деране Велеса,
Мој драги: обновљено љубљење,
Расцветано воће, насмејано стење.
У мислима сад свуда поздрављају јунаке,
А ноге у жена јаке;
Пред њима радосно мре се:
Младачке и ускочке главе врбови венци ресе.
Купало, прекрасни несташко пролеће.
Са звеком ратном и смехом у наша срца слеће.
Чуј, драги, с Космаја трубе јече!
Купало, прекрасни деран пролеће.
Јунош на водама
Када се у срце усели пролеће,
Младићи пред дивке капе бацише и поклонише се,
Све се девице насмешише с олтара
На грохотне трбухе жандара.
О! По грохотним трбусима жандара
Изниче младо лишће и окруни их цвеће.
Када се у срце усели пролеће,
Младост се као ћилим пољем продужава,
На рубу чијем девојче дивно спава:
Ја крај ње милосно лежем, да је вежем
Рукама за себе и за даљине;
И пољупци су укуса слана,
Цветне девојачке главе као бокори јоргована.
Да знаш, мила, мени што си: џбуње плаво јоргована!
Попине се сапи расцветале,
У том џбуњу славље птице запевале.
Па дивни и лепи каплар, који страсно воли своју жену,
Одлетеће на вранцу да положи живот у част њену;
Зауставиће се баш на ивици рудничких шума:
У борби са храстовима, са тенковима воловским,
На бедемима брдским,
На доглед сеоског друма,
На обалама реке,
Свуда ће пронети необузданост своју
И стграну мисао моју;
Па и породила загледајући се у детињу пелену,
Неће осећати више брадавицу зажарену
Него ће се све нагињати над колевку
И чекати.
Мој сестрић мали плаче,
И плач му је химна небеска,
Мој сестрић кад сисајући дојку мласка,
То сама сома капље из облака, и јаче
Заструји живот:
Изасланик пролећа тек пред подне смилује се,
И онда се смеши.
Тад краљ сам стари,
Обучен у јегере и лежући на кревет,
Удише ноздрвама страсно све корпице цвећа
Којима је засађен тапет;
За политику више не мари,
Ни за костобољу ногу, дворске се даме једне сећа;
Па и краљица улази у барку,
А сам Амор несташни љуби је у плеће,
Затим шапуће у уво: Краљице, краљице,
Ваше величанство зар не осећа премалеће!
И њено се зарумени лице,
Она понови: Ваше величанство, краљице, краљице...
И одмах јој се из црвене кадифе обнажише две дојке
Као две груде снега,
На лепоту њину облише се руменилом стида
Два снежна брега;
И улицама као да диреци цветају,
По горама косови као да певају,
По пољима јунци да шетају,
Кад се у срце усели пролеће:
Тад веселом младежи свака бруји улица,
На врх репа лавовскога букетић је ружица.
О пролеће дивотно, све са тебе полуди!
Да л' верујеш, драга моја, да је страшно умрети,
И да ли ћу тако лако срећу поднети?
Причекај док ноћ падне велика, ведра,
Да тихом ноћи најзад покријемо недра
И пролеће, које нам данас срца пробуди,
Као кришка ће образ цуре да заруди,
У невесте затегнути бедра:
А позно у ноћ кад све спава,
Док звездани слап слива се на жито,
Јулије Цезар, мој пријатељ кроз векове,
Погледом ме као светом водом крштава,
И припрема на дела јуначка.
О пролеће дивотно, све са тебе полуди!
Да л' верујеш, драга моја, да ћу смети умрети?
Сву јесен ми у очи лишће падало,
К'о по шанцу доскорашњег бојишта:
Каква срећа данас дивна што ми је младост чедна!
О Саво реко, понеси ме као чун далекоме мору,
Или као оборено вито стабло борово;
О моје среће дивне, што ми је младост чедна;
Или се претвори у делију да одјуримо у лов!
Ко се то игра пољем са девојкама,
Од чијег су то даха гране задрхтале,
И цветови са воћки попадали,
Чије су то стопе по травама?
Нек је здраво, нек је здраво, о, пролеће,
Младић радосни, нек нам у кућу уђе плодоносно,
У кућу уђе плодоносно.
Јер сељанке и сељаци
И краљеви и краљице,
И делије и дечаци,
И све птице и све шуме,
И све лађе и сва мора,
И облаци и зверови,
И небеса и светлости,
И жуђења и пакости,
И све чежње и све цвеће,
Све се, све се пробудило
И пролећу поклонило,
Косом земљу додирнуло,
Видре капу одбацило,
Купу меда испразнило:
А све у славу младог срца и младих усана.
Пролетња посмртна листа
Са утехом као да би подносили
И овај пакао,
Кад би за њим долазио ма један гори.
Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао
Страх ништавила крајњег
Што ме мори.
Ниједна визија није него визија смрти:
Али у зоолошкој башти су и ботанички врти,
И ништењем зачас пробудимо лепоту.
Задремам вечерас, гле,
Заувек,
Питај ући:
Да ли то свирају мазурку или гавоту,
Или што друго.
Збогом.
У 111/2 опело, црква св. Марка!
Са утехом као да би подносили
И овај пакао,
Кад би за њим долазио ма један гори;
Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао
Страх ништавила крајњег
Кад ме мори.
Наш син, наш брат, наш унук
Никад непрежаљени,
Јован,
Умре у цвету своје младости
На двадесет и прве године рођендан.
У недрима хранитељке земље побелеће његове кости:
Док уцвељена мајка исплакаће до слепила зени;
О јадни сине,
Зар си широку своју собу за тако уски променио стан!
Наш син Јован
Био најбољи ђак;
Од свих другова љубљен И мио,
Као крин међу девојке носио мушкости знак.
У једанаест и по опело, црква св. Марка.
Ожалошћени...
Очи плаве твоје: њиве малене неба
По којима прстима сејао си звезде;
И мисли ти као кошуте што се у топлини гнезде.
Али твоје груди!
Јадне твоје груди: сама туберкулоза.
У дечаштву џбуњак зелени свежи,
У младићству што га немилосрдно обрсти коза.
Кроз њих душе ветар ништења и студи,
И увек је ноћ у њима;
Јадне твоје груди:
Само у празнини што као грозд срце виси.
Не, Каица Војвода више ниси!
Болани дојчин можда само.
Или ти је срце птица што је ногом везана за грану
У мраку:
Сваки час труди се да полети, крилима залепрша,
А онда је мртвије обешена.
Као храну,
Прождире туберкулозу.
Под њом пустош крша,
Ровитих стена.
Или је једини грозд окачен о лозу,
Као сок из тебе сише туберкулозу.
Под врбама је писао песме,
Крај вода је сањао девојке;
Зажарене му биле јагодице грозничаве
На помисао: да једне малене дојке
Никада додирнути не сме,
Под врбама тек зеленим, на обалама Саве.
Мислио је да колико је његова пријатељица чедна,
Исто је презирна и срца ледна,
Под врбама тек зеленим на обалама Саве.
На ади прекопута
Љубила је баш тог тренутка, опијено,
Јаког и милог једног регрута.
И то је све.
Ожалошћени
... до гроба.
И на гробу ће бити написано да је био
Таленат велики, и да је умро врло млад.
Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу.
То се догодило овако:
Пред вече напусти дом,
А имао је тада година шеснаест,
И упутио се најближим путем којим се ловци веру.
До јутра је већ стигао тамо лако
Усред битке, кад се кршио најжешћи лом.
Под кишом куршума, пуковничку нареднику однесе заповест:
Напред, на јуриш!
Једини се крај пуковника нађе он;
Сам од једне гранате би закопан.
Сви држаху да је мртав и почаст даше,
А он мало угруван кући стиже већ други дан:
Напред, на јуриш!
Битка добијена.
Био једном херој и сам;
Добоши објавише његову победу:
Пам, пам! Пам, пам!
Био је једном херој и сам:
Пам, пам!
И то је све,
И шта би више!
Опело, црква св. Марка,
Саучешћа примају до гроба уцвељени.
Какав је данас диван синуо дан:
На сунцу се расцветале све руже,
Живот Ј о в а н а неки је далеки сан,
Из чамца гледам како рибе круже.
Под таласима гледам како рибе круже.
Бацимо брзо мрежу, мили друже;
Какав је данас плодан синуо дан.
Битка је добијена,
Добоши звоне:
Пам, пам!
Ивицом По-овог Гаврана
(Покушај најслободнијег превода)
Да ли ко зна,
Да ли ко зна,
Да ћу умрети за који дан,
И да походићу божији стан;
Да ли ко зна
Чему сва жалба мога сна,
Да ли ко зна?
Да ћу умрети за који дан,
Загракну гавран вран:
Човече који умиреш,
Да ли ко зна?
Да ли ко зна
Да тужба умом срцу спи;
И да краљеви и да краљице,
Помрећемо заувек једном сви,
Да ли ко зна:
Човече који умиреш?
Извор[уреди]
|