Пролетерова песма
| Пролетерова песма Писац: Душан Срезојевић |
Пролетерова песма
Провиђење је хтело да ме роди
Патница једна жуљевитих руку,
Давши ми исти удес, да ме води
Стазама оним где се бедни вуку.
Али, гле чело ово вечно ведро!
Тај није бедан који против зала
Паше о своје поносито бедро
Мач племенити својих идеала!
Ја немам ничег. Свих добара лишен,
Ја ти не завидим, о богаташу!
Ја желим да сам у беди узвишен;
Ја мирно пијем горку своју чашу.
Без роптања, ја носим своје бреме.
Не примајући борбу малих страсти,
Ја мирно сејем узвишено семе.
Које ће у грм дивовски израсти.
Весници нових дана, ми идемо ...
Пршти предање исконскога срама!
Пред буктињама, безгласно и немо,
Цепа се тешка социјална тама!
А ми идемо ... О, заставо наша,
Неодољива, боје младе крви,
Очима си ми бујна сочна паша,
Са тешком сенком која снове стрви!
Ти нас предводиш у срчаном лету
Какве дивовске устремљене тице;
Шум лепршања твога брише сету
Докле у души дрхте нежне жице.
Наше се небо благо разведрава.
Под нашим младим сунцем, које злати
Бескрајни тамни видик, ишчезава
Мрак Ствари да се никада не врати.
Храбро, све напред, о другови моји!
За Свето Дело жртва се не жали.
Нека и врела крв наша обоји
Путању коју многа суза зали!
Пред нама хоризонт се отвара,
Препрека за препреком редом пада.
Пред нашом вољом што светове ствара
Руши се црна кула нашег јада.
О, мојих снова златоруно стадо!
Предосећај ме ваш, ја знам, не вара.
Доћи ће једно поколење младо
Када пресуши ова кужна бара!
Кад неће гнусна неправичност људи
Копати тајно многу љуту рану;
Када се неће отроване груди
Стезати мучно а срца да гану.
Када ће човек човека да воли,
Сејући добро да се добрим враћа;
Кад ће се осећати туђи боли,
И људи бити у истини браћа.
Нека нам свети полет диже главе!
И груди наше нек надима вера.
Под ударима, горде и без страве,
Нек нас Идеја вечно напред тера!
Отуд из крила грандиозних дана,
Куда се поглед наш жудно упија —
Из будућности златне, где се грана
Људскога Мира заводљиво нија:
Чујмо тај дивни Глас који позива!
Ми ћемо стићи! — Наше храбре чете,
Пред хоризонтом који се раскрива,
Застаће очаране и занете.
И, озарени сребром тихе среће,
С врхунца својих остварених снова.
Без какве жеље болније и веће,
Док бледи спомен минулих болова,
И док миришу силно шуме ружа, —
Осетићемо, узбурканих груди,
Да нам загрљај свој у сусрет пружа
Прастара Земља, добра мајка људи.
Извори
[уреди]- ЗЛАТНИ ДАСИ. — Светлост, Крагујевац, 1975.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Срезојевић, умро 1916, пре 108 година.
|