Пријатељство (Јововић, II)
Пријатеља много имаш,
Сви те воле, сви те штују,
Сви те хвале и да речем –
У сјајне те зв'језде кују.
То је дивно и честито,
То је нешто одвећ л'јепо;
Ал' се плашим да то може
Пријатељство бити сл'јепо.
Пријатеља много имаш,
Па баш да си сретан тако,
Да имадеш једног правог
Да т'утјеши кад би плак'о.
Тај би сами доста био,
У невољи да т'прискочи
И да одма својим дјелом
Пријатељство посвједочи.
Ал' на против, пријатеља
Правих, вјерни' слабо има,
Из искуства свакодневног
Познато је ово свима.
Док си добро и док имаш,
Пријатељȃ на све стране,
А панеш ли у невољу,
Сви ти нађу какве мане.
Сви се клоне к'о од куге,
И не желе да те стрету,
Остао си опет самац,
Пријатеља немаш чету.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 9., у Сомбору, 1. маја 1906., стр. 139.