Пријатељска пошалица
Ноћас дође вила моја
Под зеленим, дугим плетом,
Першуном се закiтила
И огромним сунцокретом.
Па ни лира није таква
Кô у другог небног створа,
Већ на њојзи неке жице
Кô бркови у мачора.
„Што будалиш?" ја јој рекох,
„Зашто брукаш божје дражи?"
А она се слатко смеје:
„Та ово се данас тражи!"
И уза ме онда седе
А прстима жице нија:
„Хајде штогод да певамо
Ал' у стилу — сецесија."