Прича
Гдје се вито борје са јасиком љуби
И гдје вјетар струји са високих грана,
Гдје се бистри поток из присјенка губи
На свјетлило златно прољетнијех дана;
Тамо гдјено љиљан крај споменка снива,
Гдје се плахи јелен и кошута скрива -
Живило је момче из незнаних страна.
Страсно као огањ, што весело грије,
И његове очи гориле су тако;
Никад љепше лице погладило није
Повјетарца горског уздисање лако.
Он бијаше ведар кô језеро ти'о,
Гдје се никад није мутни облак свио,
Нити у дно груди завирио пакô.
Небо, дан и сунце љубављу је звао,
И потоке бистре и пјесму из луга,
А сребрни мјесец кад би блистат стао,
Фрула му је била и милост и друга;
За сузе и клетву није срца давô,
Нит' је слатки отров са болом познавô
И немирне снове што их рађа туга.
Али једног дана, у прољеће јасно,
Кад сунашце буди љубичице благе,
На груди му паде једно чедо красно
И пољупцем таче уснице му драге;
А млађано момче, кад јој очи зглену,
У незнаној чежњи задрхта и прену
Као слаби листак врх гранчице наге...
Он зна небо плаво, зна сунашце јарко
Низ плаветна брда кад силази ти'о,
Зна и јутро ведро и прољеће жарко,
Али њезин поглед милији му био.
Он је многе снове у самоћи снивô,
Ал' ни један није тако златан бивô
Као што је сада њезин осмјех мио.
И дани су текли. Кô што вјетрић блуди
Па милује цвијеће и с њим шапће ти'о,
Блудио је и он далеко од људи
И у густе сјенке с драганом се крио;
Од јутарњег сјаја па док нојца сађе
И док златни мјесец за врхове зађе,
Од плавог споменка с њом је вијенце вио.
У разданку једном кад лутаху сами,
Рог ловачки јекну и жубор завлада,
И кошута плаха у јутарњој тами
Пред хртима брзим хиташе без нада,
А мила, кô зора, као исток плави,
Књегињица свијетла са пратњом се јави -
Па кад виђе момка, задрхтала млада.
Та пред њу је много витезова клекло,
Њу су многа уста сјајном звијездом звала,
Много јој је срце жарку љубав рекло,
Али свога срца ником није дала.
Но гле, сад под сјенком ове горе дивље
Радосно јој срце закуцало живље
И пред дивним момком заципљено стала.
"Ој незнанче млади, ти љепши од свије',
Прими ружу ову и двору ме прати:
Под копчама златним за те срце бије -
Срце ћу ти драги из њедара дати;
Престолом и круном и силама свијем,
И жаркијем сунцем на коме се гријем,
Тебе, само тебе, ја ћу, драги, звати!"
"Хајде!" И он пође - о, невјера кивна,
А остаде мома презрена и сама.
За сузом је текла она суза дивна
И под ледном сантом срце јој се слама;
Али заман сузе, више среће нема,
Само празни одјек њеном болу спрема
Долина и гора, ноћ и мртва тама.
Три пута је љиљан венуо и цвао,
А њој гора бјеше и састанак и друга;
Њезин сјетни гласак драгана је звао
Кô што славуј зове звјездице из луга;
Али слатка нада узаман је била,
Она је и даље јадне сузе лила,
А смрвљено срце морила је туга.
И једнога дана, када исток плави
Са руменим огњем ноћни вео згори,
Бог чежње и бола њој се тихо јави,
Па у звучну харфу јадну мому створи.
Оне златне жице - то су косе њене,
А звук што се с болом с танких жица крене,
То је сјетна душа што нам љубав збори.
И сада кад поноћ с мирним санком пане
И кад вјетар духне у горама јаче,
Кад далеки мјесец сврх тимора гране,
Па се плаве ријеке у сребро облаче, -
Тужно, кô да негдје анђô сузе рони,
Кроз дубоке сјенке њезин уздах звони
И с болом се губи и кроз нојцу плаче.