Преиначења
| Преиначења Писац: Растко Петровић |
Марку Ристићу
Тако опори морнар пада у море
Стрмоглав,
Отчепљујућег нагло примио га и живот,
А нагризаће га до зоре
Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.
Једино због ових раздераних обала у рукама
Кукавицо, задрхтаћеш зар опет!
Нимало стрпљења да пркосиш мукама,
Пљуни! Савладаће те песницама свет.
Стари морнар стрмоглављује се у море
Чеп мајке, с главом наниже као у живот,
Отчепљена боца крваво вино точи у зоре
Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.
Од рођења је цртао драгане у смрт,
Тако умирући цери се над албумом;
Морнару мој, сав тај врт
Младићства свога не пореди са сном:
Страшан један крик разбуди твој пад!
Па загњурен, загадив пучину, из прошлости очима,
Одео си бескрај са подеротином у бесмртност;
То није као кад си плаве чакшире своје
Крпио сатима:
Неће сварити нико ту кост!
Из тела болних и из воћа, исисао си светлост,
А потом са рођеном јетром избљувао то у бесмртност,
Био си пуста справа за премештање стварности:
Да ли ћеш наићи притом на лик? спокојством да те угости,
Да спречи онај крик опори ужаса
Негде далеко у вечности (уједом мрачне отровне течности).
И из задаха постељног зноја и никотина,
Испе се као рођај по катарци,
Затим се спусти до најмрачнијих дубина:
Ми сазнасмо за изнакаженост му лица... ал ударци!
Ударцем, чврстину неба захвативши руком,
Комад плаветнила одвуче за собом:
Сада је његов пад као и гром,
А небо сазрело тако за море
Бујице непрекидном каскадом
Излиће цео свод до зоре.
Но ми остасмо - трзањем природе иза смрти унакажени,
Морнару, твоје несрећни:
Но не, не, рад твоје сени:
Могућност нове јаве нас мучи!
Пођемо на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе,
И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве,
А азур никад више,
Ни чељуст твога длана никад више;
Желудцем зар својим жуђасмо
За воћно твоје труљење и пад;
Уз тајну тела кад загризосмо у океан,
Тај плод детињства којим нам сазре сан,
И кога далека глад одбаци у наше крило.
Тада и оно што би већ било
Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени:
О, болно неко прапотопско месо;
Дрхтању нашем као да си стресо
У недра, са грана својих морнара
Ти, Океан! - Толико сазнах: ГО,
И час преображења неодложног да удара:
Једном корњачом кором у дно мраморне лубање,
А изнад псећег сна, кога догриза сенком грање.
Извор[уреди]
|