Ближи се подне, сунце ће припећи —
Сад је најбоље ту под дрво лећи:
Нада мном висе гранчице зелене
Дубока сенка ћути око мене.
А летње сунце жеже немилице
Не дишу под њим поља, ћуте птице —
Ни гласка нема; каткад зуцне мува.
Ил’ ветар, када преко поља сува
Од сунца бежи, шушне међу грањем,
Преврће лишће с тихим шапутањем
И умири се, кад нађе
Захлађе, —
К’о лена мис’о што слатко задрема
Кад се посла нема...
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.
