Пред Битољем

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Још јабука сунца заронила није,
Кô да с врха гледа оно царско дјело,
Гдје витези, јачи од џинова свије',
У Ријеку Црну загазише смјело.
Са бедема ричу топови и грме;
А далеко, низ то поље водоплавно,
Са ријеке, звони пјесма кô од срме:
"Ој Мораво, моје село равно!"

Новембарска студен пробија и реже.
Они само газе и не чују више,
С метериза, турских, све теже и теже,
Како пљусак пада од оловне кише.
Посрћу и тону, и високо сврх ти'
Гомила се вија врана јатô тавно,
А кô једна позната молитва још дрхти:
"Ој Мораво, моје село равно!"

Сви упиру очи... Свима лице грану...
Гле, пред њима, као башта адиђара,
У вечерњем сјају заблиста и плану
Стари Битољ с гором бијелих мунара.
"Ура!" грмну, јекну... За врх сунца рони,
По хрбату греда руди борје давно;
А с ријеке јоште топла пјесма звони:
"Ој Мораво, моје село равно!"