Предговор (Вук)
Ова збирка Српскијех народнијех пјесама из Херцеговине нађе се овако читава међу
рукописима покојнога Вука Стеф. Караџића, по њему за штампу већ приређена. Ове пјесме
скупио је пак и предао покојнику његов стари пријатељ конзуларни чиновник г. Вук Верчевић у Требињу, којему не можемо задоста захвалити на његовој родољубивој ревности,
којом је употребио згоду, да нам убере ову прекрасну киту мириснога цвијећа с каменитијех гора тужне Херцеговине.
У име предговора к овој књизи пише г. Вук Верчевић овако:
„Кад сам од 1835.до 1860. г. сакупљао мноштво свакојакијех пјесама и све друго, што је народње,за Г. Вука по Боки Которској и по Далмацији које је већ наштампано — чудио сам се, откуда она сила разнијех пјесама; али кад сам у Марту 1861. године дошао у Требиње као агент - конзул Аустријски, упазих чудо над чудима, и увјерих се, да је овђе прави расадник Српскијех народнијех пјесама. Чудо велим зато, што у Херцеговини од Косова нијесу смјели од полумјесеца ни попови у цркви појати Божје пјесме, а камо ли народ некад најнесретњи под небесном капом. Оци су дакле синовима по планинама јуначке пјесме уз гусле пјевали, а мајке шћерма мање љубавне на прелу и на сијелу на изуст причале.“
„Читати ове пјесме из књиге бива исто као читати опере а не чути их пјевати уз музику; али чути момке и ђевојке кад измијешани пјевају, то је сасвијем нешто
„друкчије.“
„У почетку ја сам ове пјесме почео купити у комшилуку од Српскијех жена и ђевојака, а највише ми је казала добра старица Симана, удовица Филипа Пиштеље, и њезине двије ђеверичне обје Маре, па пошто би ми казале све оно, што су знале, ходиле би код Турскијех жена и ђевојака, и како би коју чуле, запамтиле би и мени казале, кад гођ би ми иоле времена претекло и званични послови допустили.“
„Преписујући ове пјесме највише сам пазио да не препишем коју од онијех већ наштампанијеху првој Вуковој књизи Српскијех народнијех пјесама. Чини ми се, да ми се
није ни једна увукла баш онака иста, а јамачно наћиће се ђекоја слична, но друкчи јег кроја.“
„Будући да у овијем пјесмама има мноштво Турскијех ријечи, и премда их оближњи наш народ познаје, опет мислим, да нијесу све свакоме (као ни мени истоме) познате, а особито младим Србима и Србкињама, зато пописао сам по азбучноме реду неколико ријечи на крају ове књиге са Српским преводом.“
Ове су пјесме раздијељене по њихову садржају овако:
I. Повеће женске пјесме, свакојаке, десетосложне, које се обично при сијелу на изуст причају, а не пјевају.
II. Помање женске пјесме, које се чешће при веселим састанцима пјевају.
III. Поскочнице: тако се у Херцеговини зову све оне пјесме, од којега му драго метра биле, које нијесу од десет слогова, и ове се најчешће пјевају.
IV. Кајде: зову се у Херцеговини све оне пјесме што имају уза сваки стих свој неки припјев или налик припјева, и ове се у народу најрадије пјевају.
V. Пјесме сватовске.
VI. Пјесме побожне.
VII. Пјесме божићне.
VIII. Пјесме од коледе.
IX. Пјесме дјетиње, т.ј. оне што се пјевају дјеци уз колијевку, кад се успављују.
X. Најпослије уз ово и Херцеговачке напијалице о крсноме имену, налик онијех што су већ наштампане у Ковчежићу Вука Стеф. Караџића.
Референце[уреди]
Извор[уреди]
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. I-VI