Православна Српска црква (Р. Грујић) 3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПРАВОСЛАВНА СРПСКА ЦРКВА
Писац: Радослав Грујић


ДРУГИ ДЕО — САВРЕМЕНА СРПСКА ЦРКВА.

ПРЕГЛЕД.[уреди]

Из Старе Српске Цркве одвојиле су се и развиле све данашње самосталне и самоуправне црквене области наше, које сачињавају Савремену Српску Цркву. — Одвајање то почело је већ крајем XVII. в., када је турска моћ почела опадати и велики део Срба дошао под власт аустроугарских владалаца. Тада је, силом политичких прилика, за Србе у Угарској, Славонији и Хрватској основана прво самоуправна, а доцније и потпуно самостална Митрополија Карловачка. Са укидањем Пећске Патријаршије 1766. образована је за Црну Гору самостална Митрополија Цетињска; а са ослобађањем Србије од Турака током XIX. в. дошло се испрва до самоуправне, доцније и до потпуно самосталне Митрополије Београдске. Обе ове митрополије готово су подвостручене 1912. и 1913. присаједињењем Старе Србије и Маћедоније тадашњим нашим краљевинама — Црној Гори и Србији... Од почетка XIX. в. развија се и Српска Црква у Далмацији, која од 1867., и опет силом политичких прилика, постаје саставни део Митрополије Буковинско-Далматинске. А од 1880. постоји самоуправна, готово самостална, Православна Српска Црква у Босни и Херцеговини, којој је цариградски патријарх све до скора био, бар формално, врховни духовни поглавица. — Најпосле, и у Америци постоји слабо организована Српска Црква, под врховном влашћу руског америчког архиепископа.

Одмах после ослобођења и уједињења свега народа нашег у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца прогласили су архијереји наши и уједињење свих српских обласних Цркава у једну Српску Цркву; која је 30. августа 1920., на дан прославе свих српских светитеља, проглашена Српском Патријаршијом.

I. СРПСКА ЦРКВА У ВОЈВОДИНИ, СЛАВОНИЈИ И ХРВАТСКОЈ.[уреди]

(Митрополија Карловачка).

А) ПРОШЛОСТ.[уреди]

1. Сеоба и повластице народне. — Ове земље заузела је Аустрија већ крајем XVII. в. тако да је после Карловачког Мира (1699.) остао под Турцима само Банат и доњи Срем. А миром у Пожаревцу 1718. добила је Аустрија, поред тих крајева, још и велики део данашње Србије, Влашку до Алуте и уски део Босне уз Саву до Уне. Но Београдским Миром 1739. постадоше Дунав, Сава и Уна главне границе између Аустрије и Турске. Та међа коначно је утврђена миром у Свиштову 1791... — По тим међама равнале су се и границе Митрополије Карловачке.

За тих ратова прешло је много тисућа Срба са Балкана у Угарску, Славонију и Хрватску, те се број староседелаца и раније досељених Срба по тим крајевима знатно умножио.. Али, како по броју тако и по повластицама најважнија је она сеоба, коју је крајем XVII. в. извео пећски патријарх Арсеније III. Чрнојевић. — Он је, измичући с многим народом пред осветом турском, већ у почетку лета 1690. налазио се у Београду. Ту га стиже позив цара Леополда I. од 6. априла исте године. У том позиву обећавају се свима балканским народима, а у првом реду Србима, поред слободе вере и избора војвода, још и многе друге повластице, ако пристану уз Аустрију и поново се дигну против Турака. Стога патријарх одмах сазва збор народних првака, који одлуче да цара Леополда коначно признаду својим господарем и обећају му, да ће уз њега и даље верно истрајати у борби с Турцима... О тој одлуци известио је цара народни пуномоћник, родољубиви и даровити јенопољско-арадски владика Исаије Дијаковић. Он је уједно поднео цару молбу, да Српском Народу, који ступа под његову власт, у првом реду осигура црквено-народну самоуправу (аутономију), по дотадашњем обичају, на челу с патријархом или архиепископом.

Међутим, док је цар у Бечу примио Исаију и тачно по жељи народних представника 21. августа 1690. потписао повластицу, дотле су Турци све више потискивали ослабелу аустријску војску; А када им се 8. септембра предаде и Ниш, под часним условима, Турци мирно пропустише немачку посаду, Док Србе све посекоше... Пред тим новим ужасним знацима турске освете подиже се многи народ из разних крајева Србије и побеже Београду; а за тим с патријархом, владикама, свештенством, моћима српских светитеља, црквеним стварима и већ раније из Старе Србије избеглим народом и његовим благом, пређе Саву и Дунав, да наскоро, после пада Смедерева и Београда, узмакне чак до Сент-Андрије више Будима. — Сам патријарх и велики део пребеглога народа није мислио стално остати у овим земљама. Стога су се они годинама надали повратку на своја стара огњишта. Али, Аустрија је у исто време ратовала и с Французима на Рајни, куда је и многе Србе послала, те није била кадра да истера Турке ни из доњег Срема и Баната, а камо ли да даље продре.

Повластице, које је цар Леополд I. дао Србима, приви-легијом од 21. августа 1690., односиле су се махом на слободу Православне Српске Цркве под римокатоличком аустро-угарском влашћу. Стога су оне биле главни основ народно-црквеној и просветној самоуправи у Митрополији Карловачкој. — Том привилегијом дата је нашим претцима слобода вршења богослужења по православном српском начину и употреба старог календара; а патријарху и осталом свештенству дарована су у главном иста права, која су имали и под Турцима. Тако је на пр. одређено, да архиепископом може постати само Србин, кога Српски Народно-црквени Сабор изабере; а он као врховни црквени старешина може слободно, по старим обичајима, управљати црквено-народним животом: постављати митрополите, епископе, игумане и свештенике, те подизати цркве, манастире и т. д. Но под турском влашћу имао је патријарх и нека световна права над Србима, а народ је опет имао своју сеоску и градску самоуправу. Стога умоле они цара, да им и та права потврди. И цар Леополд I. 20. августа 1691., потврдивши прву привилегију, додаде још нове повластице, а нарочито: да Срби зависе од свога архиепископа и у световним стварима, те да он наслеђује не само епископе него и све друге Србе, који умру без наследника и тестамента (т. зв. кадуцитет)...; а Срби по градовима и селима, да могу слободно живети по својим обичајима и под управом својих народних власти (магистрата), кнежева и других старешина, које сами изаберу.

2. Прво црквено уређење. — На основу тих повластица патријарх је одмах прегао, да уреди Српску Цркву под аустријском влашћу Ово уређење било је тим нужније, што је баш тада на све стране претила велика опасност од уније... Стога он пре свега попуни упражњене старе епископије, а у крајевима где се сада знатно повећао број Срба, установи нове. Тако у средњој Угарској, поред Будимске, Темишварско-Липовске и Јенопољско-Арадске Епископије, постаде и Велико-Варадско-Јегарска Епископија; у јужној Угарској, поред Бачке и Вршачке, подиже се и Мухачко-Сигетска Епархија; а у Хрватској поред Марчанске доцније Северинске, установљена би Карловачко-Сењска и Костајничко-Зрињопољско-Личка Епархија. То уређење потврди цар Леополд 4. марта 1695. с тим, да стара Славонска и Сремска Епархија остану патријарху, који може становати и у манастиру Ораховици у Славонији или у манастиру Врднику у Срему. Али патријарх је поставио посебне епископе и за те епархије, а сам је становао понајвише у Сент-Андрији, где је онда било највише Срба на окупу (преко 12.000) и главно средиште српског народног живота. Спахилуци и замци Сирач код Дарувара у Славонији и Сечуј на Дунаву у јужној Угарској, који су патријарху један за другим 1695. и 1698. г. даровани били, брзо су му одузети, по тобожњем праву трећега, те је у њима само кратко време пребивао. — У замену за та добра и дуг, што га је држава њему дуговала, добио је патријарх пред своју смрт 1706. г. спахилук Даљ код Осека, са селима Белим Брдом и Боровом; па је тај спахилук и данас митрополијско добро.

После смрти Арсенијеве († 1706.) изабран је за наследника му, на првом сабору 1708. у манастиру Крушедолу, владика Исаије Дијаковић († 1708). — Он је митрополијском добру поклонио и свој спахилук Нерадин, Банковце и манасир Гргетег, који је доцније (крајем XVIII. в.) држава силом откупила и у име тога откупа давала карловачким митрополитима 10.000 к. годишње. — Том приликом решио је Сабор, да поглавица Српске Цркве у Аустро-Угарској станује у старом деспотском манастиру Крушедолу, да се митрополија назива Крушедолском, да епархија његова обухвата Срем са Осечким Пољем, да он носи наслов врховни митрополит и да над собом признаје духовну власт пећскога патријарха. Сабор у Карловцима 1713. преместио је седиште митрополије, због згоднијих веза на Дунаву, у Карловце. Неко време за тим било је седиште митрополита и у Београду. — То је било у доба аустријске окупације северног дела Србије (1718.–1739.), после спајања Београдске и Карловачке Митрополије 1726. А од 1739., када Србија поново дође под Турке, седиште српских митрополита у Угарској и Хрватској налази се стално у Сремским Карловцима. Митрополити карловачки од 1713. г. Носе и наслов архиепископа српског. Тај наслов осигуран им је био већ царском привилегијом од 1690., а после Пожаревачког Мира 1718. признао га је и пећски патријарх. Тек од 1848. носили су карловачки митрополити и наслов патријарха. — Тај наслов дадоше митрополиту Рајачићу представници Српскога Народа сакупљени 1. маја 1848. у Карловцима на скупштину, да се договоре шта да предузму у обрану своје народности од насилних Мађара. Цар Фрања Јосиф I. потврдио је тај наслов и оставио га свима осталим митрополитима карловачким.

Духовна зависност Карловачке Митрополије од Пећске Патријаршије одржала се дуго и поред противљења аустријских државних власти. Формално је ишчезла тек са укидањем Пећске Патријаршије 1766., иако је фактички већ много раније престала. — После тога Цариградска Патријаршија, а с њом и остале самосталне Православне Цркве, признадоше Српску Цркву под аустро-угарском влашћу као потпуно независну и самоуправну Митрополију Карловачку.

3. Живот Народа. — Православни Срби у Митрополији Карловачкој нису оружјем покорени и освојени били. Они су махом добровољно признали власт аустријских царева, устајали против Турака и заједно с аустријском војском прогнали их из Угарске, Славоније и Хрватске. Стога су аустријски цареви уважавали Србе и давали им многе повластице, које су их одликовале од других народа. Но за те повластице Маћари и Хрвати нису хтели да чују, те су читав век на својим саборима огорчено устајали против српских права и прогласили их штетнима по државу и верске интересе. Зато су Срби, поред свих повластица на хартији, морали да подносе многе муке, бранећи се од насиља мађарских, хрватских и аустријских власти; које су, у тежњи за унијаћењем, сваком приликом настојале, да што више ограниче и на свој начин протумаче права Српске Православне Цркве и Народа. — Ради тога готово сви митрополити наши из XVIII. в. проводили су често по читаве месеце у Бечу, заузимајући се код царскога двора за права и интересе своје Цркве и Народа.

Аустријски су цареви често требали Србе као одличне ратнике, па су им на њихове многобројне захтеве доста често потврђивали издане привилегије. Последња је потврда од царице Марије Терезије 1743. Али у мирно доба и сами су цареви настојали да окрње српске повластице. Стога су у тој неравној борби, већ у првој половини XVII. в., збрисана сва политичка права Српскога Народа, а црквена знатно ограничена и измењена. Шта више, наметнутом црквеном Уредбом — Декларатијом — од 1779. добила је римокатоличка државна власт законску превласт над нашом Православном Црквом, а повластице су тако потиснуте биле, да су доцније сасвим напуштене и готово заборављене.

Већ од г. 1694. патријарх Арсеније III., уређујући народни и црквени живот, молио је више пута цара, да се Србима расејаним по Угарској даде за насељење посебно земљиште у Славонији, Срему, Бачкој и Барањи. Ту молбу поновио је и Црквено-народни Сабор у Крушедолу 1708. Али државне власти, иако су то испрва обећале, не хтедоше допустити, бојећи се, да се Срби тако удружени и окупљени не осиле и створе државу у држави.[1] И Црквено-народни Сабор, одржан у Темишвару 1790., тражио је засебно земљиште за Српску Војводину, али од тога и опет не би ништа. Тек када је 1848. Српски Народ у Угарској и Срему скочио на оружје у обрану своје народности и сам прогласио Срем, Банат и Бачку за Војводину своју а ђенерала Стефана Шупљикца за војводу свога, потврдио је и цар Фрања Јосиф I. Српску Војводину и у свој наслов узео титулу велики војвода српски. Али је та Војводина већ 1861. коначно укинута и предата Мађарима, иако је наш политички сабор, који се састао те године, на позив царскога двора донео био и Устав за своју Војводину.

Срби по Угарској и Славонији, већ убрзо после Карловачког Мира 1699., раздељени су били на граничаре и паоре или кметове; дочим Срби у Хрватској постадоше скоро сви граничари, као и они што се тамо доселише још у XVI и XVII. веку. Тако је око две трећине Срба било у Војној Крајини, која је потпадала под власт Дворског Ратног Савета у Бечу и Грацу, а тек једна трећина остала је у Провинцијалу, под спахијама и угарским жупанијским и грађанским властима. И једни и други били су ратари, а живели су у задругама. Земља у Крајини била је царска, а у Провинцијалу спахијска. Крајишници су за њу морали чувати стражу на Крајини и војевати по свима војним пољима; а кметови су давали спахијама десети или девети део плода, на спахилуку работали и још уз то сносили све државне терете и трпели тешке спахијске глобе и неправде. Зато је кметски живот често пута био очајан, те су многи бегали и у Турску или се одметали у хајдуке и дизали крваве устанке против бездушних спахија и њихових чиновника. А граничари волели су и умрети него ли кметовима постати, те су се свагда очајно бранили када су Мађари и Хрвати настојали, да се Крајине укину и крајишници подвргну грађанској власти. Стога је од 1751.–1753. преко 100.000 Срба, под вођством својих виших офисира, отишло у Русију,[2] када је царица Марија Терезија, да испуни обећање дато Мађарима, наредила укидање једнога дела Војничке Крајине по Срему, Бачкој и Банату.

Срби у Крајини били су одлични војници, те су многи, поред свих сметња, јунаштвом и даровитошћу попели се и до највиших војничких части; а међу офисирима беше их и великих родољуба и заштитника вере и народности своје, али их је много више у туђини веру изгубило и пропало за народ свој. — Крајина је коначно укинута 1871. и 1881.; док су кметови у главном већ у половини XIX. в. откупљени од спахија и постали слободни господари свога земљишта...

4. Живот Цркве. — Унутрашњи живот Цркве био је у прво време готово исти као и дотле у Пећској Патријаршији; али се брзо почео измењивати под утицајем нових прилика, западне културе и одлучног настојавања државних власти. Први важни реформатори нашег црквеног и народног живота беху београдско-карловачки митрополити Мојсеј Петровић 1713.–1726.–1730.) и Вићентије Јовановић (1731.–1737.). Они су пре свега обратили пажњу на најважнијег чиниоца — на парохијско свештенство и настојаваху, да га просвете и подигну, да што успешније радити може у народу, па су му прописали и правила, по којима има да води свој приватни и јавни живот (1724. и 1733.) — У тим правилима одређује се и облик одела: дуго, загасито плаво, црн кожни појас и т. д. А нарочитим одредбама, синодским и саборским закључцима, устајали су против религијско-моралних недостатака, празноверица и рђавих народних обичаја, што се увукоше у готово подивљали народ наш за турскога господарства. Они су даље одредили, да се у свакој парохији подигне црква, али не ниска и тесна од плетера и дрвета као за Турака, него што већа, лепша и зидана; а за цркве да се набаве звона и нужне ствари, те поставе тутори и уведу књиге, у које ће се уписивати дани венчања, крштења и смрти. Митрополитски и епископски егзарси обилазили су често свештенство и народ, те га поучавали, саветовали и поправљали; а за постова шиљани су нарочити искусни духовници, да исповедају и поучавају народ.

Радило се и на поправци живота монашког, те су 1733. издата правила и за калуђере; одређено је уједно, да манастири могу бити само киновије, где је све заједничко, а нипошто идиоритми, где сваки калуђер има своје имање и издржавање. Тада је било још понешто и женских манастира и калуђерица. — У Срему је био женски манастир Стари Јазак; у Славонији беше калуђерица код манастира Пакре и Ораховице, а у Хрватској код манастира Комоговине. Када су од 1771.–1779., по налогу државних власти, 12 манастира наших укинути, нестало је и калуђерица.

Митрополит Вићентије покушао је 1736. да уведе Велики Духовни Суд у Срем. Карловцима и мале Духовне Судове или конзисторије по свима епархијама; али су ови могли уређени бити теку другој половини XVIII. в. Још је намеравао, да поред саборне цркве, резиденције и школâ, подигне народну књижницу и болницу у Београду. Но у сред његова добро смишљена родољубива рада стиже га смрт; а патријарх пећски Арсеније IV. Јовановић-Шакабента, који је у то доба избегао овамо и постао му наследник (1737.–1748.), није умео да настави и усаврши велико дело црквенога уређења, које тако лепо отпочеше родољубиви митрополити Мојсеј и Вићентије. Тек када је 1749. дошао на престо карловачких митрополита њихов ученик и ревносни помоћник — генерални егзарх Павле Ненадовић (1749–1768.), крену се опет озбиљан и смишљен рад на подизању и уређењу религијско-моралног и црквено-просветног живота у Митрополији Карловачкој.

Ненадовић је одмах пошао стопама својих великих учитеља и обновио, утврдио и усавршио њихове установе. А знајући добро, да је велика сметња у раду на културно-просветном подизању народном несташица материјалних средстава, основао је пре свега Клирикални или Школски Фонд, у који поред њега прилагаху епископи, манастири и главнији људи из народа. Тај Фонд износи данас око 5 милијона к. и подмирује многе просветне потребе народа нашег. Из његове оставине основао је Народно-црквени Сабор 1769. Један други Фонд, тако звани Неприкосновени Фонд, у који и данас иде један део оставине митрополитâ, епископâ и друго, те износи такође око 5 милиј. к. и подмирује плате епископима, као и друге црквене потребе. — Тако је Ненадовић ударио основ данашњим Народно-црквеним Фондовима! Он је саградио и велику саборну цркву у Карловцима, која је недавно обновљена и лепо украшена; а из основа обновио је и украсио манастир Гргетег, који је тада још био митрополијско добро...

Цео унутрашњи и спољашњи живот Српске Цркве у Карловачкој Митрополији, готово читав век, оснивао се само на привилегијама, општим канонским прописима, изложеним у Крмчији, и на вековима утврђеном обичајном праву старе наше Цркве. Посебне какове уредбе није било. Синоди и Црквено-Народни Сабори нису је донели, а потрошили су много времена и трошка на своје састанке. Стога је, поред свега родољубивог настојања честитих митрополита и епископа, још врло много нереда бивало у црквеном животу по свима епархијама нашим. И аустријска државна власт, која је већ 1745. основала једно нарочито министарство за српске послове, а 1747. проширила га у тако звану Илирску Дворску Депутацију, узе на себе дужност, да у своме интересу уреди све грађанске и црквено-правне одношаје Срба у Митрополији Карловачкој. Стога је на изборном Црквено-народном Сабору 1769. царски комесар наредио, да народни представници пре избора митрополита расправе сва важнија питања црквено-народног живота. Сабор је то учинио и царица Марија Терезија издаде 1770. једну уредбу за Митрополију Карловачку, под именом Регуламент. Та уредба узбунила је силно наш народ, јер су многи закључци сабора сасвим измењени били и народне повластице грдно окрњене. Стога је државна власт била присиљена да повуче ту уредбу, те је Архијерејском Синоду предала основу нове уредбе на преглед и примедбе. Синод учини своју дужност, али влада не усвоји његове примедбе, већ изда 1777. нови Регуламент, који још већма подиже буну у народу тако, да је и крв пала. Због тога је укинута Илирска Дворска Депутација и Срби поново потчињени Дворском Ратном Савету и Угарској Дворској Канцеларији. Повучен је и овај други Регуламент, те је 1779. издата нова уредба под именом Деклараторија. Њу је наш народ силом прилика морао да прими, иако је и она силно окрњила повластичка права Српске Цркве и Народа. Тада су укинути и измењени многи обичаји старе Српске Цркве. Тако је нестало духовника, егзараха, калуђерица; укинути су многи празници и т. д. А после три године (1782.) изашла је посебна уредба, позната под именом Конзисторијална Система. — Она садржи прописе о Епархијским Конзисторијама и о Великом Духовном Суду, тако званој Апелаторији, као призивној власти и т. д. Неки делови њени још и данас важе.

Тако Митрополија Карловачка доби своје прво устројство, по коме је морала да удешава живот пуних деведесет година (1779.–1869.). — Од то доба наступа нови живот у овој црквеној области нашој, те се полагано напуштају и заборављају многе традиције Старе Српске Цркве, а прима много новог под утицајем Запада и Русије...

За то време најзнатнији беху митрополити Стефан Стратимировић (1790.–1836.) и Јосиф Рајачић (1842.–1861.). Први се одликовао особитом спремом и оданошћу Православљу, та се бринуо за просвету свештенства и народа, а основао је и фонд за градњу митрополитске резиденције у Карловцима, коју је тек патријарх Георгије Бранковић (1890.–1907.) саградио. — То је данас најлепши и најбогатији митрополитски двор у целоме Српству. Рајачић се истакао особитом енергијом и великим родољубљем, нарочито као народни старешина за крвавога устанка 1848.–9., против Мађара у одбрану српске народности. После смрти његове брзо су наступиле нове прилике, које су, утицајем духа времена, довеле до оштрих сукоба између представника Цркве и Народа, који се почеше отимати о превласт у црквено-управном животу. — Та је борба донела много штете Цркви и Народу.

Народно-црквени Сабор и Синод 1864.–5. донеше нову црквено-народну уредбу, коју је 1868. цар потврдио уз неке измене. То је познати Краљевски Рескрипт, који је заменио Деклараторију, те се по њему и данас управља црквени и просветни живот народа нашег у Митрополији Карловачкој.

5. Архијерејски Синоди и Црквено-народни Сабори. — Иако су и први митрополити држали годишње Архијерејске Саборе или Синоде нису се они много обазирали на закључке њихове. По повластицама, и по обичајном праву донешеном са Балкана, они сами беху фактички господари у Цркви. Тек доцније, а нарочито од друге половине XVIII. в., почињу Синоди да добивају све више утицаја како при избору епископâ, тако и при решавању других предмета црквенога живота.[3] Тада је почела да пада аутократска власт митрополитова; али је државна власт одмах почела настојати, да присвоји себи што већи утицај и у Синоду. Стога је 1760. одређено, да се ни Синод не може одржати без нарочитог царског допуштења; а доцније је и законом утврђено, да и на синодским седницама мора присуствовати царски пуномоћник — комесар. Делокруг Синода није се тачно знао све до најновијег времена; те се особито у XVIII. в. врло често догађало, да је Синод решавао послове који спадају у делокруг Црквено-народних Сабора и обратно. Тек 1911. г. израдио је епископат, са патријархом Лукијаном Богдановићем (1908.–1913.), прво синодско устројство под именом Синодални Статут, који је те године добио и царску потврду,

Важан чинилац у животу Цркве и Народа Митрополије Карловачке беху и Црквено-народни Сабори. — Они се развише из обичаја пећских патријараха, да се у важнијим моментима црквено-народног живота саветују са најугледнијим представницима Цркве и Народа. А повластица од 1690. осигурала је томе Представништву, као најважније право, избор архиепископа. У Саборима тим превлађивао је испрва број црквених представника, а доцније је постепено ушло у обичај и узакоњено, да поред архиепископа и епископâ буде само једна трећина свештеника, а две трећине световњака. Тада је одређен и сталан број саборских посланика. То је учињено први пут за Сабор од 1749., када је наређено да има бити свега 75 посланика и то: 25 свештеника, 25 офисира крајишника и 25 грађана провинцијалаца. Деклараторија је то коначно узаконила, те је тако остало до данас; само што се, од укидања Крајине место 25 офисира бирало 25 световњака без обзира на сталеж. Све су посланике испрва именовали и позивали сами митрополити и епископи по својим епархијама, обично најугледније људе. Доцније је право избора дато свима сталежима по епархијама, да сами себи бирају представнике; док је изборни ред за Српски Народно-црквени Сабор, који је цар 1871. потврдио, установио, да свих 75 посланика бирају свештенички и световни бирачи заједно, по нарочито одређеним изборним срезовима у епархијама. — И Сабор дуго времена није имао тачно одређен делокруг. Први пут учињено је то у Деклараторији 1779., а коначно у Саборском Устројству од 1875.

До данас је одржано 47 познатих нам Сабора, од којих су 1.9 имали главни задатак да изаберу митрополита; а сви остали бавили су се решавањем разних народно- црквених, па и чисто народних политичких питања. Међу расправним Саборима најважнији беше онај од 1769., чији закључци послужише за основ и Деклараторији од 1779.; и онај од 1865. чији закључци уђоше у Краљевски Рескрипт од 1868. Важан је био и Сабор 1790., који је држан у Темишвару, али његови закључци нису никад у живот приведени, иако су делимично и царску потврду добили. — Тај Сабор имао је више политички него црквени карактер. Важан је био и политички Сабор, одржан у Баји још 1694. Њега су сазвали патријарх Арсеније III. и подвојвода Јован Монастирлија. Радило се у њему поред осталога, о сабирању расејаних Срба по Угарској и насељавању њихову по Срему, Славонији, Барањи и Бачкој. Још су политички Сабори били Мајска Скупштина у Карловцима 1848., која је закључила крвави устанак против Мађара, изабрала војводу и, архиепископу дала наслов патријарха; и Благовештенски Сабор 1861., који је донео Устројство за Српску Војводину, која је међутим укинута била.

Од Првог изборног Сабора у Крушедолу 1708. учествовали су царски комесари на свима саборима нашим тек неколико сабора расправних одржано је без царскога комесара. — Сабори су одржавани већином у седишту митрополитову, испрва обично у катедралној цркви, а доцније у разним већим просторијама. У новије време саграђен у Карловцима Народни Дом са нарочитом саборском двораном. У првој половини XVIII. в., а нешто и доцније, Сабори су служили митрополитима као снажан ослонац у обрани, врло често крњених, народних и црквених повластица, те су са њих шиљане многобројне тужбе и народна изасланства у Беч, да траже заштиту против разних повреда. Стога су први митрополити много држали до Сабора и највише су помогли да се Сабори овако развију. — Но државне власти ометале су увек рад наших Сабора; па када се још успело, да се распири борба између јерархије и световног елемента о превласт, дошло седо тога, да су многи Сабори бивали више на штету него на корист Цркве и Народа...

б. Борба с римокатоличком и протестантском пропагандом. — Као што су у Хрватској, помоћу државних власти, римокатолички бискупи свима силама настојали, да тамошње Србе поунијате, чинили су то исто и у Угарској и у Славонији, чим су из тих земаља Турци протерани. И већ 1688. успели су, да приведу у унију хоповског сремског епископа Лонгина Рајића, а за тим његова брата Јова игумана манастира Ораховице у Славонији и Јефтимија Негомировића игумана грабовачког у Барањи, са доста свештеника и народних представника. То унијаћење обављено је свечано 1690. у Печују. И да није патријарх Арсеније III. баш наскоро после тога прешао у Угарску, наступила би велика опасност по Православље у тим земљама; јер обезглављени народ и ниже свештенство тешко би дуго одолевало наговарању и насиљу својих поунијаћених црквених старешина и државних власти.

Нема сумње, да је Арсеније већ на Балкану чуо шта се ради са Православљем под аустро-угарском влашћу, па је за то на збору у Београду с народним првацима пре свега тражио, да цар свечаним списом зајамчи Србима слободу Православља и црквено-народну самоуправу. А када је то добио и прешао у Угарску одмах је најенергичније приступио послу, да народ свој одврати од уније. Стога је већ 1692. Отишао чак у Хрватску и био у манастирима Лепавини и Марчи, те показујући царске повластице, бодрио и храбрио народ, да остане веран Православљу. И све листом пристаде уз њега, а тек понешто одметну се сасвим у Римокатолиштво. Не поврати више унију међу Србе ни нови отпадник архимандрит Петроније Љубибратић, који је 1693. постао унијатски владика за Срем и Славонију. Православни Срби у Славонији, потакнути патријархом и родољубивим калуђерима, огорчено се дигоше против Петронија и уније, те на своме збору у Каменској 1700. закључише, да ће сваког ко приступи унији каменисати и кућу му са земљом сравнити, као што су неколико година пре тога и учинили православни Срби са унијатима у Марчанском Владичанству у Хрватској... — Тако од уније не би ништа, а сам Љубибратић покаја се пред смрт своју и поврати се у Православље, те 1704. и резиденција његова у Пакрацу дође у руке патријархове, који одмах постави тамо за православног владику Софронија Подгоричанина.

Али римски бискупи и државне власти нису напустиле мисао, да поунијате Србе, и свима могућим начинима, кроз цео XVIII. в., настојали су, да ту своју намеру изведу. Стога су сваком приликом крњили повластице народне и настојали, да разбију јединствену организацију Православне Српске Цркве у Митрополији Карловачкој. — Патријарху су 1701. забранили наслов патријарашки, јер је импоновао; али су га брзо повратили, чим су им Срби устребали против Ракоцијевих устаника (1703.). У опште, Срби су увек мирнији били када је Монархија ратовала, јер су им требале храбре мишице српских синова, који су на позив својих епископа и свештеника хрлили у бој. Иначе су православним свештеницима одузимали имунитет (повластице) и гонили их, да сносе све терете као и сељаци; док су поунијаћеним свештеницима давали награде и сва права, која уживају и римокатолички свештеници. Забрањивали су зидање и обнављање цркава без нарочите дозволе; а тада су налагали, да се имају градити у римокатоличком талијанском барокном стилу, — забрањујући српско-византијски стил с кубетима, — како би се те цркве временом лакше у римске обрнути могле. Без дозволе подигнуте цркве рушили су до основа. На развалинама турских џамија и старих хришћанских цркава (клиса), допуштали су само Римокатолицима да подижу своје цркве. По градовима и селима где није било православне цркве, а било је римских свештеника, нису пуштали православне свештенике да крсте, венчавају и друге обреде врше Православнима, него су све то силом извршивали по своме обреду римски свештеници. У мешовитим браковима сва су деца морала бити Римокатолици; па су због тога наше црквене власти забрањивале мешовите бракове. Ни сужњима у тамницу нису пуштали православне свештенике, те их је и на губилиште пратио римски духовник. На војсци су гонили православне војнике у римску цркву и покопавали их римски свештеници. Јавне црквене свечаности и ношење литије по градовима строго су забрањивали; а српске занатлије гонили су, да учествују у римским процесијама и носе своје задружне — цеховске барјаке. Гонили су даље све православне Србе, да светкују и римске празнике. А ко би примио унију или римску веру томе се у свему ишло на руку. — Такови офисири напредовали су много лакше и боље, а сељаци и прости војници дељени су од оца и браће и добивали бољи део; кривци, а нарочито свештеници, ослобађани су тада казне и т. д. У Провинцијалу никакав Православни није могао бити примљен у државну службу, а 1723. и 1741. поновљени су на Угарској Дијети стари закони, да у Хрватској и Славонији само Римокатолици могу бити поседници земаља и властела. Уз то многим Србима офисирима и сељацима, који су се у ратовима одликовали особитом храброшћу, и за то од царева добивали племићске дипломе, нису Жупанијске Скупштине хтеле да признаду племићска права док бар унију не приме. — Стога је доста наших најимућнијих људи прешло у римску веру и попунило редове старе хрватске, славонске и мађарске властеле.

Православним епископима често није допуштано да походе паству своју; шта више, у Хрватској био је случај, да новопосвећене и од царице потврђене епископе не хтедоше по неколико година да пусте у њихове епархије. А у околини манастира Марче, који су унијати себи силом приграбили, крвавим шибањем, затварањем и разним другим мучењима патили су оне, који не хтедоше да се одрекну Православља и признаду унијатског марчанског епископа. Најпосле, почело се на унији радити и кроз школе. Па шта више и самом Архијерском Синоду хтели су 1774. да натуре, да изда као свој један римокатолички Катихизис. Од тога је спасао Српску Цркву учени архимандрит Јован Рајић, који је брзо саставио један православни Катихизис... Тада су укинути и сви српски народни празници, осим Св. Саве; смањен је број свештеника, осниване су немачке школе по Крајини и у њих српска деца гоњена; па је народ на све то, као и на сваку другу новотарију с неповерењем гледао и тумачио је као корак ближе унији. — Стога наши претци нису хтели да приме ни увађање новог календара, а ни латиницу у школе, када им је то, крајем XVIII. и почетком XIX. в. држава наметала; па су се бунили и против наредбе, да се мртваци носе у затвореним ковчезима и закопавају у гробља ван села. а не крај цркава, и т. д.

Наши митрополити и епископи имали су грдне муке, бранећи Цркву и Народ свој од свих тих разних насиља, те су многе месеце проводили у Бечу, тражећи код двора заштиту и нову потврду повластицâ. А Црквено-народни Сабори помагали су их у томе ревносно и шиљали своје изасланике у Беч, с многобројним тужбама из свију крајева на неправде што су их чинили римски бискупи и државне власти православним Србима, против свих царских повластица и правде. Али је и то доцније забрањено.

Тек с доласком на престо цара Јосифа II. (1780.–1790.) сванули су мало бољи дани православним Србима и њиховој Цркви у Аустро-Угарској. Његов Toleranz Patent од 1781. даде им слободу вере, а Угарски Сабор од 1791. и грађанска права, те мало дануше душом. Али је и после тога још дуго времена та равноправност само формална била. Државна власт настојала је и даље за унијом те су унијатски епископи: српски у Крижевцима, румунски у Великом Вараду и русински у Мункачу, добивали велике своте новаца за пропаганду. Стога је родољубиви митрополит Стратимировић 1798. у Бечу енергично настојао, да се коначно укине давање новчане помоћи онима који приме унију, јер иначе Срби никад мира неће имати. А када му је цар Фрања I. (1792.–1832.) признао, да држава зато највише настоји да поунијати или порими Србе, јер се овако боји веза наших с Русијом, одговорио му је митрополит: „да се не треба бојати тих веза ако нам је овде добро; али ако нам овде не би добро било, тада би и да смо Римокатолици потражили иноверне савезнике"...

У XIX. в. јењала је сасвим унијатска пропаганда, те се само у неким селима по Хрватској појављивали краткотрајни покрети за унијом, већином због незадовољства народа са својим свештеницима (Ласовац, Писаница, Дишник, Поганац, Пргомеље и др.). А у половини XIX. в., заузимањем митрополита, доцнијег патријарха, Рајачића допуштено је, да и Римокатолици могу прећи у Православље; те од то доба много више њих прелази к нама него наших к њима. — Тако је 1899. у Бачкој и једно читаво село, са преко 1000 душа (Сантово више Сомбора) римокатоличких Срба, тако званих Шокаца, примило Православље.

И с протестантском пропагандом имали су православни Срби у Митрополији Карловачкој да се боре, али ни близу толико колико с римском. — Но ипак су у прва времена, током XVI. и XVII. в., успели Калвини у североисточној Угарској и Ердељу, грдним насиљима па и мучењем митрополита Саве II. Бранковића и других, да обрну у своје коло и помађаре понешто осамљених појединаца и породица наших. А у новије доба, од друге половине XIX. в., нашла је једна протестантска секта, под именом Назарени, прилично земљишта и међу православним Србима у Угарској, Срему и Србији. Али је сад већ и она у опадању, и без већег нарочитог рада против ње.

7. Просвета и књижевност. — Дошавши под власт аустро-угарску претци су наши одмах осетили снажан утицај западне просвете и културе. И представници Цркве и народа нашег побојаше се тога утицаја, јер носиоци његови беху махом Римокатолици, који су показивали живу жељу, да Србе одврате од Православља и обрну у крило своје Цркве. Стога се родољубиви митрополити још већма приљубише православној Русији и од ње почеше тражити помоћ и просветне раднике, који ће поучити и просветити представнике неуког Српског Народа у духу источног Православља тако, да достојно буду могли одољевати насртају Западњака на веру и народност отаца наших. И већ први прегаоци на просветном пољу народа нашег београдско-карловачки митрополити Мојсеј Петровић и Вићентије Јовановић, доводе из Русије учитеље, те отварају прве редовне основне (1726.) и средње-класичке школе (1731.), да се у њима у духу руског Православља спремају свештеници и други просветни раденици у Српском Народу. Вићентије је довео и два Протестанта за учитеље српске; али ни они, као и Руси, не могоше дуго код нас издржати. — Ипак је тада постављен основ свој данашњој просвети нашој.[4] Прва гимназија у Срем. Карловцима (1731.–1737.) учинила је у том правцу доста, те је грдна штета што је патријарх Арсеније IV. допустио да се затре. А срећа је, што је митрополит Ненадовић, чим је дошао на управу (1749.), одмах прионуо да подигне и усаврши запуштене школе, као главне расаднике просвете и књижевности. Но после његове смрти († 1768.) опет се затрше врло добро уређене средње школе наше, да се тек последњих година XVIII. в., а нарочито за умног и родољубивог митрополита Стефана Стратимировића (1790.–1836.), поново почну дизати и даље непрекидно наставе свој благотворни просветно-културни рад у народу нашем. — У то доба (1791.), заузимањем митрополитовим, а богатим прилозима родољубивога занатлије Димитрија Сабова и других, основана је данашња Карловачка Гимназија, која је за патријарха Рајачића од шест разреда подигнута на осам. Доцније нешто (1816.) отворена је и Српска Новосадска Гимназија, заузимањем епископа бачког Гедеона Петровића, а прилозима родољубивог трговца Саве Вуковића и других. — У њој је био први управитељ знаменити слависта Павле Ј. Шафарик.

Стратимировић је обогатио драгоценим делима Митрополијску Књижницу у Карловцима; а 1749. подигао је и Богословију са Благодејанијем (1797.) за сиромашне ђаке и гимназисте. То Благодејање претворио је патријарх Лукијан Богдановић († 1913.) у Стефанеум, у коме око 40 гимназиста има бесплатан стан и храну... Богословија је нарочито преудешена у доба патријарха Георгија Бранковића (1890.–1907.) Она са гимназијом има данас лепу зграду, коју подигоше браћа Анђелићи (патријарх Герман † 1888. и прота Стефан). А Семинар, у коме су сви богослови (око 100) имали бесплатан стан и сву опскрбу, подигао је патријарх Бранковић, помоћу оставине великога добротвора српског Саве Текелије. Још је овај патријарх основао и Фонд Св. Саве за школе и просвету; а прилозима патријарха Анђелића (1882.–1888.) основан је доцније у Карловцима Свештенички Конвикт, у коме деца српских свештеника, која полазе Карловачку Гимназију, добивају стан и издржавање по умереној Цени.

Отварањем школе и дизањем просвете у народу нашем спремани су и главни основи за развитак наше књижевности, која и кроз цео XVIII. в. има готово искључиво црквени карактер; иако је сасвим прекинут ток старе српско-словенске или србуљске књижевности наше. — Још су и тада свештеници и калуђери били готово једина читалачка публика наша... С патријархом Арсенијем III. прешло је и неколико калуђера из манастира Раче у Србији, која је у оно доба била најглавније средиште наше књижевности. И њезина два калуђера Кипријан и Јеротеј-Рачани, са својим учеником Гаврилом Стефановићем († око 1750.), беху последњи представници старе српско-словенске писмености. После њих појављују се дела писмености наше само на словено-српском или боље руско-словенском језику, који је, са руским учитељима и књигама, већ у првој половини XVIII. в. истиснуо српско-словенски језик и постао црквеним и књижевним језиком наших предака. Прва књига на тако званом словено-српском језику и уједно прва књига која је штампом изашла међу нашим прецима у Аустро-Угарској, беше Стематографија јерођакона Христофора Жефаровића († 1753.) — Ту је књигу он сам изрезао у бакру и 1741. штампао у Бечу. У њој су, по Витезовићевој (Павле Ритер) Стематографији (Беч 1701.), нацртани и описани грбови свију словенских земаља, те ликови неких српских владалаца и светитеља. За тим се као црквени писац истакао Захарије Стефановић Орфелин († 1785.). Он је био не само преводилац са рускога него и доста оригиналан богословски писац. Био је одличан сликар и бакрорезац. Управо уметнички умео је да реже слова и слике у бакру, те је израђивао и антиминсе са митрополијским српским грбом, а одликовао се и сликањем иконостаса, као и неки други свештеници и калуђери тога доба. Он се сматра уједно и првим зачетником нове српске књижевности, јер је 1768. у Млецима издао Славено-сербскиј Магазин, који беше први не само српски него и југословенски часопис. А у том часопису, први пут код нас, развија се мисао световне културе за све сталеже и потреба писања народним језиком; те је то уједно и прва српска књига штампана грађанском, а не црквеном азбуком.

Од то доба почиње код нас све више да превлађује и у књижевности нашој дух Запада, који стално потискује стари источно-византијски утицај и ствара нашу нову књижевност. Ове идеје развио је доцније особито јеромонах Доситеј Обрадовић († 1811.), који је као самоук разборитошћу, пажљивошћу, вредноћом и родољубљем, путујући и потуцајући се по свету жељан науке, уздигао се толико, да је постао оснивач данашњег нашег духовног и књижевног живота световнога правца. — У црквеном погледу тражио је он у својим разним делима многе реформе, те је његово рационалистичко схватање често било у опреци са учењем црквеним и због тога му дела забрањивана... Али је он уједно и први философ наш, чија су дела увек радо читана, па се и данас још читају. Под његовим утицајем, а нарочито радом Вука Караџића и Ђуре Даничића, успело се тек око половине XIX. в., да се словено-српски језик из књижевности наше сасвим истисне и поново уведе народни језик са данашњим правописом. — Од то доба и богословска књижевност добива код нас јачи полет и све се више развија.

Осим поменутих писаца из XVIII. в. од особитога је значаја био и вредни ковиљски архимандрит Јован Рајић († 1801.) — Он је био најученији Србин свога времена, а сам се школовао муком својом по свету. Он је наш највећи историк XVIII. в., као што је гргетешки архимандрит Иларион Руварац († 1905.) један од најбољих историјских критичара XIX. в. Рајић је више обрађивао световну, а Руварац црквену прошлост народа нашег. Рајић је написао у три књиге политичку историју Бугара, Срба и Хрвата; а Руварац је дао више мањих монографија из историје старе и савремене Српске Цркве. Рајић се бавио врло много и превођењем и прерађивањем руских богословских дела; а његов Катихизис, који је Синод 1774. примио, употребљавао се у школама нашим све до 1870. Уз Рајића вредан писац беше и игуман фенечки Вићентије Ракић († 1824.), чија су дела пуна поучног баснословног садржаја, по примеру наше старе књижевности; али су у простом народу јако омиљена била, те врло радо читана и све до половине XIX. в. прештампавана.

Чисте богословске књижевности било је код нас врло мало и у XIX. в. — Њу је тек од новијег доба боље заступао Богословски Гласник, лист који су од почетка ХХ. в. издавали професори Карловачке Богословије. — То је пред Светски Рат био једини црквени лист у Митрополији Карловачкој, а пређе их је бивало и више.

Проповедничког рада било је код нас увек прилично. Као први и уједно један од најодличнијих радника на томе пољу јесте последњи представник српско-словенског правца Гаврило Стефановић-Венцловић, који је још у првој половини XVIII. в. народним језиком проповедао Коморанцима и Сентандрејцима тако, да се његове проповеди цене у најбоље производе наше проповедничке књижевности. Осим њега добри и плодни проповедници беху Јован Рајић н Вићентије Ракић; а у XIX. в., поред многих, истакоше се као најодличнији пакрачки владика Никанор Грујић (†1887.) и горњо-карловачки Теофан Живковић († 1890.)

На педагошком пољу особитих заслуга стекао је плодни књижевни раденик владика бачки Платон Атанацковић († 1867.). — Он беше уједно први архијереј наш у Митрополији Карловачкој, који је и личним књижевним радом дизао просвету народа свога.

Међу представницима Цркве многи су се у XIX. в. одликовали и на пољу световне књижевности наше, а особито као песници. — Такови беху родољубиви владика горњо-карловачки Лукијан Мушицки († 1837.), те пакрачки Никанор Грујић Срб-Милутин († 1887.) и прота панчевачки Васа Живковић (1891.), који је спевао омиљену песму: Радо иде Србин у војнике и многе друге. Осим песника било је и других свештеника, који су будили и јачали народну свест српску, а међу њима истакао се особито у Угарској прота Павле Стаматовић († 1863.), који је као катихета у Сегедину испевао светосавску песму: Ускликнимо с љубављу, а 1848. и 1849. одликовао се и у бојевима. Нешто доцније истакао се у Хрватској, у Горњем Карловцу, прота Никола Беговић († 1895), који је учио Србовању и живом и писаном речју „за народ и о народу" будио свест српску по Хрватској. — Обојица су због тог родољубивог рада свога много препатили, па и у тамници лежали, али никад нису клонули... И на економском пољу прве путове крчили су свештеници, те је већ у почетку XIX. в. истакао се парох сомборски Аврам Максимовић, као ванредан економ и први узорни наш пчелар-књижевник.

Б) САДАШЊОСТ.[уреди]

Карловачка Митрополија обухвата данас све православне Србе у Војводини, Славонији и Хрватској. — Има око 1.200.000 душа; од којих је око 700.000 у Хрватској и Славонији, а око 500.000 у Војводини.

1. Уређење. — Црквено-народни живот у Митрополији Карловачкој тече самоуправно, у главном још на основу IX. чл. закона Угарског Сабора од 1868., царског Рескрипта од исте године и других уредаба, које су донели Народно-црквени Сабори наши после поменутог Рескрипта.

Парохија у Митрополији Карловачкој има 721 и 124 филијале. Цркава има 777, а свештеника 722. — Парохе бирају Црквене Општине у својим Скупштинама уз надзор Конзисторије, која има права да именује кога било од кандидата, ако ниједан не добије две трећине скупштинских гласова. А кандидовати се за пароха може само онај, који је пред нарочитом испитном комисијом положио тако звани стечајни парохијски испит. Парохије се просечно састоје од 1400 душа, али има и малих са неколико стотина и великих од неколико тисућа душа. Према броју душа деле се на шест разреда. У шести разред убрајају се оне парохије које имају испод 900 душа, а у први оне које броје преко 1800 душа. По томе се равнају и плате паросима. Плата шестога разреда износи 800 к., а сваког даљег разреда за 200 к. више., док плата првог разреда износи 2000 к. годишње. Осим те плате, која се добива распорезом на све парохијанце, уживају пароси још сесију земље (32 јутра) или новчану оштету за њу; а добивају и награду за обављање црквених обреда појединцима. Уз то сви пароси имају бесплатан стан у општинском парохијском дому или станарину... Где је парохија већа од 2000 душа поставља се по потреби један или више системизовани парохијски помоћник-капелан; а престарелим или изнемоглим паросима даје се лични помоћник. — Првога плаћа Црквена Општина, а другога сам парох.

Црквена Општина јесте заједница свештеника и народа у једној или више парохија здружених са задатком, да се брину о својој цркви и школи. — Представништво је Општине Црквена Скупштина, која се састоји најмање од 30, а највише од 120 чланова. Њих бирају сви пунолетни парохијанци, који својим дужностима према Цркви и Општини тачно удовољавају. Скупштина бира сталан Црквени Одбор, који води све текуће послове и састоји од 8 до 24 члана; а где има српска вероисповедна школа бира се и Школски Одбор... — До 1868. није било Скупштине и Одборâ, него је црквеном имовином и свима другим пословима управљао свештеник са два-три епитропа или тутора, који и данас постоје као органи Црквеног и Школског Одбора.

Протопресвитерата има 28 у целој Митрополији, са већим и мањим бројем парохија. — Протопресвитер окружни уједно је и парох у седишту протопресвитерата, те и њега као и пароха бира Црквена Скупштина, проширена са свештеницима и по једним световњаком из свију парохија подложних томе протопресвитерату. Он надзирава живот и рад свештенства и Црквених Општина, те једанпут годишње сазива свештенике на исповест и одржава с њима братски сабор. — Њему је додељен један протопресвитератски помоћник или капелан, коме је дужност да помаже оболеле и иначе запречене парохе тога протопресвитерата.

Епархијâ има седам: Вршачка, Темишварска, Будимска и Бачка (са седиштем у Новом Саду) јесу у Угарској; а Карловачка, Пакрачка, и Плашћанска или Горњо Карловачка налазе се у Срему, Славонији и Хрватској. — Сремско-Карловачка Епархија јесте Архиепископија, а њезин представник архиепископ уједно је митрополит од 1848. г. носио наслов патријарх српски. Његови су приходи велики били, јер је уживао спахилук Даљ, са Белим Брдом и Боровом код Осека у Славонији, који је пре рата процењен био на 6 милијона к.; а уз то је добијао преко 60.000 к. годишње од државе и из народног верозаконског приноса. Епископи у Угарској имају годишњу плату од 36.000 к., а у Хрватској и Славонији 24.000 к. Уз митрополита постоји од 1911. епископ посвевећа као архидијецезански викар, кога плаћа митрополит из својих прихода. — Митрополита је бирао Народно-црквени Сабор, а епископе Архијерејски Синод. Изабране потврђивао је краљ, који је каткад и ускратио потврду те наређивао нов избор.

Еиархијска Скупштина представља заступство епархије. — Њу сачињава епископ као председник и сразмеран број свештеничких и световних чланова сталешки изабраних. У делокруг јој спада: избор и надзор органа за црквену и школску управу, те припремање предлога за сабор о устројству тих органа и других епархијских потреба. Рад јој потпада под контролу Саборског Одбора и Сабора; а мандат траје 3 године.

Конзисторија постоји у свакој епархији, као духовно-управни и црквено-судски орган. Председник јој је епископ, а чланови толико свештеника и световњака, у сразмеру 2 и 1, колико то за потребно нађе Епархијска Скупштина. — Расправља разна питања свештеничког живота и реда, брачне спорове и друге строго црквене послове.

Административни Одбор јесте црквено-управни орган за управљање епархијским и закладним добрима, за надзиравање руковања црквено-општинских и манастирских имања, те суђење спорова који при том поникну и т. д. — Он се састоји из одређеног броја чланова свештеничког и световног чина, у сразмеру 1 и 2, а под председништвом епископа.

Школски Одбор састоји од 15 чланова (2 учитеља, 2 свештеника, 1 школски епархијски референт и 10 других.) — Његова је дужност да води управу и надзор над вероисповедним школама у епархији, да поставља учитеље на предлог дотичних општина, суди им за кривице и др.

Митрополитски Црквени Савет јесте призивна власт против одлука Епархијских Конзисторија. — Њега сачињавају митрополит-патријарх као председник, два епископа, те три свештеничка и три световна члана, која изабере Сабор. Седиште му је у Сремским Карловцима; састаје се годишње двапут, а по потреби и више пута.

Саборски Одбор је виша инстанција за црквено-административне послове. Осим тога његова је дужност, да припрема Предлоге за саборске расправе, да обнародује и извршује саборске закључке и т. д. — Њега поставља Сабор; а састоји се из митрополита као председника, те једног епископа, два свештеника и пет световњака. Састаје се четири пута годишње

Народно-Школски Савет је врховна управа и надзор свију основних народних школа, као и других просветних завода. На њега се призива против одлукâ Епархијских Школских Одбора. — Састоји се од главног референта и шест других чланова, које бира Сабор.

Архијерејски Синод или Сабор јесте врховна управна, законодавна и судска власт у свима чисто верским и строго духовним пословима. Председник је митрополит, а чланови свих шест епископа. — По Синодском Устројству од 1911. има Синод и саветујуће чланове, а то су: архидијецезански викар и по један свештеник из сваке епархије, који се именује на предлог епископа... Синод се састаје редовно двапут годишње. Има своју канцеларију, којој је на челу, као канцелар, архидијецезански викар. Од свих синодских закључака само је избор епископа требао владареву потврду. 1909. основао је патријарх Лукијан Богдановић Синодски Фонд, у који је прилагао 50.000 к. годишње, за синодске и црквено-просветне сврхе.

Народно-Црквени Сабор, као највиша аутономна народно-црквена власт, имао је свој нарочити изборни ред од 1871. и своје устројство од 1875. — Он се састојао од 75 заступника: 25 свештеника и 50 световњака. Могао се састати само после нарочитог владарског допуштења и у присутности краљевског комесара. Председник сабора био је митрополит, а епископи беху вирилни чланови. Остали чланови бирани су по окрузима и сталежима у епархијама.

Црквено-народна добра и фондови. Црквено-народна добра сачињавају митрополијска (Даљ и т. д), епископска (куне, земље и друго) и манастирска добра, која су пред рат вредила око 30 милијона к.; а за тим црквено-општинска добра (парохијски домови и друге куне, земље и т. д.), која су цењена на 60 милијона к. Фондови и закладе износили су око 20 милијони к., те је тако сва црквено-народна имовина у Митрополији Карловачкој износила око 110 милијона к. Венина те имовине је у земљи, јер земљишни посед црквени у Митрополији Карловачкој износи 130.000 јутара. — Од тога сами манастири имају 35 хиљада, а митрополија 25 хиљада јутара.

Међу фондовима најзнатнији су Клерикално-школски и Неприкосновени фонд. Сваки од њих има више од 5 милијона к. — Први је за издржавање средњих и виших српских школа, а други за попуњавање епископских плата и епархијску управу. Још је знатан и јерархијски фонд, који износи преко 2 милијона к., а основан је 1868. за помагање изнемоглих и слабо плаћених парохијских свештеника. Најпосле, међу веће фондове спада и Свештеничко удовички мировински фонд, који је основан саборском одлуком 1892. и износи близу милијон к. — Остали фондови много су мањи, а тичу се школаâ, манастирâ, митрополитске резиденције и тд. Закладе су већином стипендијске за разне просветне и културне гране.

Свима тим фондовима и закладама управља Саборски Одбор, као врховна аутономна управа,

2. Манастири. — У Митрополији Карловачкој има данас 27 манастира, који поседују имања у предратној вредности преко 10 милијона дин. Али је број калуђера у њима мали, иако попречно долази 4 калуђера на један манастир; више, дакле, него и у једној другој црквеној области нашој. Образовање калуђера већином је манастирско; а само један малени део свршио је Карловачку Богословију или више богословске науке у страним земљама. Ти су махом архимандрити, протосинђели, синђели, архиђакони и протођакони. Једни од њих управници су манастира, а други су придворни калуђери на двору митрополита и епископа, професори Богословије и конзисторијски бележници. Од 1906. имају своје Монашко Удружење које прилично напредује; а 1899. издао је Архијерејски Синод нарочита Дисциплинарна Правила за монахе... Највише манастира има у Фрушкој Гори. Ту их је 12; а међу њима најугледнији су: Крушедол, Гргетег, Беочин, Хопово и Врдник-Раваница. — Хопово је од 1919. склониште за сирочад.

1920. г. уступљен је мушки манастир Кувеждин избеглим руским калуђерицама; па су оне ту основале женски манастир и имају већ преко 60 сестара... По свима мана-стирима нашим има леп број старих рукописних књига-Србуља и других драгоцених предмета из прошлости наше, који могу послужити за одличан Црквени Музеј; а нема га још, не само Митрополија Карловачка него ни цела Српска Црква.

3. Просвета и књижевност. — За образовање свештеничких кандидата постоји у Сремским Карловцима Богословија са Семинаром. У Богословију се примају свршени матуранти гимназија. Настава траје 4 године и даје готово факултетску спрему. — Појединци су ишли на Богословски Факултет у Черновцима и у Духовне Академије у Русији.

Под народно-црквеном управом налазе се и две Српске Гимназије — Карловачка и Новосадска за тим мушка и женска Препарандија у Сомбору, те мушка у Пакрацу и женска у Горњем Карловцу; три Више Девојачке Школе: Панчево, Нови Сад и Сомбор, као и 356 Основних Школа, од којих је само 21 у Хрватској и Славонији, а све остале у Угарској, нарочито по Бачкој и Банату.

Црквена књижевност развија се све више. — Најразвијенија је грана Историја нацијоналне Цркве, а за тим практично богословље и тумачење Св. Писма. Строго богословску књижевност заступао је Богословски Гласник, који су у Сремским Карловцима издавали професори Богословије; а лист Православље, у Митровици, имао је задатак да популарним чланцима шири црквену просвету у народ. — Рат је сав тај рад прекинуо, али се очекује нов полет и на овом пољу.

Карловачко појање први је уметнички обрадио и у ноте ставио чувени композитор Корнелије Станковић, који је умро у Будиму 1865. г. — Иза њега чешће су разни композитори издавали своје композиције у нотама за један или два гласа, као и у четири гласа за мушки и мешовити збор. Најзнатнији су међу њима: Гаврило Бољарић, Миша Топаловић, Др. Тихомир Остојић и Стеван Мокрањац.

II. СРПСКА ЦРКВА У ЦРНОЈ ГОРИ.[уреди]

(Митрополија Цетињска).

А) ПРОШЛОСТ.[уреди]

1. Теократија. — Зетска Епископија, коју је Св. Сава основао у данашњој Боци на Превлаци код Котора, добила је 1346. наслов митрополије. Ти крајеви у XV. в. потпадаху час под Млетке а час под Турке, те су митрополити зетски више пута присиљени били да мењају своје седиште; а стално се настанише тек 1485. на Цетињу у Црној Гори. Ту је војвода Иван Црнојевић основао манастир Пресвете Богородице и обдарио га земљама, шумама, виноградима и риболовима. Уз то је тај манастир спојен са једним старијим манастиром на Ободу, те је имао тада око 30 калуђера. Ту је основана и прва штампарија српска 1493... — За управу над Зетом и Скендеријом, које беху под турском влашћу, имали су црногорски митрополити често нарочите помоћнике — викарне епископе.

Када је 1499. коначно и сва Зета пала под Турке имала је Црква наша у њој, у главном, исту судбину као и Црква по осталим областима нашим. Међутим, црногорска и друга брдска племена нису могли Турци сасвим да покоре. Она су обично имала своје војводе и своју племенску самоуправу, а турска власт огледала се само у повременом давању данка. У таковим приликама сасвим је природно, да је и духовни старешина њихов све више добивао утицаја и у световним пословима, те постајаше и врховни световни старешина, са много јачом влашћу него у осталим крајевима нашим. То се нарочито догађало после обновљења Пећске Патријаршије 1557. и подизања оних крвавих устанака, у којима су представници Цркве наше обично врло велику улогу имали. А међу овима особито се истакао цетињски митрополит Висарион (1685.–1692.), који је помоћу Млечића настојао да сасвим ослободи Црну Гору. Када су за тим од 1697. почели на престо митрополитски стално долазити чланови угледнога братства Петровић-Његоша, разви се и утврди световна власт цетињских митрополита над народом потчињеним њиховој црквеној власти. — Тако постаде у Црној Гори теократија, под којом је, мудрошћу и храброшћу одличних митрополита, извојштена потпуна слобода и независност Црне Горе од Турака, те ударен главни основ Црногорској Краљевини.

Први митрополит из братства Његоша беше даровити и одлучни владика Данило (1697.–1735.). — Он није признавао власт пећскога патријарха Калиника I. него избеглог Арсенија III., те је и завладичен у Сечују на Дунаву 1700. Под његовим утицајем учињен је 1709. на Бадње вече покољ потурица, који се већ тако осилили беху, да су на Цетињу подигли већу џамију него што беше манастир Иванов и много сметали ослобођењу Црне Горе. Он је ступио у пријатељске везе с руским царем Петром Великим и тако ударио основ вековном пријатељству руско-црногорском. А руски владаоци од тада често су помагали Црну Гору новцем и потребним црквеним стварима; док су опет Црногорци ратовали кад год су то Руси зажелели... — После истраге потурица Данило је управљао земљом помоћу збора племенских главара; а 1718. основа, по савету Млечића, Гувернадурство, као вишу политичку власт, и Сердарства по племенима.

Данила је наследио синовац му митрополит Сава (1735.–1782.) — Он је био слаб управник, па је власт предао своме помоћнику и рођаку владици Василију, који је за оно време и прилике прилично спреман био. То је писац прве Црногорске Историје; одржавао је везе са Русијом, па је и умро тамо 1766. Тада је Сава опет узео управу у своје руке и после укидања Пећске Патријаршије прогласио себе самосталним митрополитом. Ову самосталност признао је доцније Св. Синод руски, а за тим и Цариградска Патријаршија. — За ове Савине управе дошао је у Црну Гору Шћепан Мали, као лажни цар руски Петар III., те је световну власт узео у своје руке (1766.–1774.) и доста добар ред увео у земљи; али Шћепана уби плаћеник турски, те митрополит Сава поново споји световну и црквену власт.

Саву је наследио мудри и родољубиви митрополит Петар I. (1782.–1830.). — Њега је завладичио карловачки митрополит Мојсеј Путник 1784. Он је под својом влашћу имао само 50.000 душа, па је ипак јуначки издржао многе крваве бојеве с Турцима и Французима и утврдио слободу Црне Горе. Тада је слава црногорског јунаштва разнесена на све стране. Он је, у споразуму с народним главарима, издао и прве писане законе за Црну Гору 1796. и 1803.; укинуо је Гувернадурство и сву световну власт 1813. узео у своје снажне руке. Још је нарочито настојао, да мири завађена племена и из народа искорени ужасну крвну освету, која је затрла многе породице Владао је силном љубављу за народ свој, те је побожношћу н светошћу живота свога такав углед у свима племенима стекао, да су Црногорци, како за живота тако и после смрти његове, именом његовим заклињали се. Народ га је жива називао светитељем; те када 1834., четири године после смрти нађоше његово тело целокупно и Црква га признаде за светитеља; а моћи, као велика светиња, почивају му у цетињском манастиру.

За Св. Петром дошао је на престо црногорски, но жељи његовој, синовац му Раде Томов, као митрополит Петар II. (1830.–1851.). — Као владалац узео је Раде у своје руке управу одмах после смрти стричеве, а завладичио се у Петрограду тек 1833. Он је много заслуга стекао за Црну Гору: разделио нахије, племена и братства, те увео бољи ред у управи. На место већа племенских главара увео је Сенат, коме је он био председник и сву власт држао у својим рукама. А законе Петра I. понешто је изменио и боље у живот увео. Завео је н ред судија, који ће ићи по племенима да деле правду по законима. — Био је више светски и класички него црквено и богословски образован. Учитељ му је био и српски песник Сима Милутиновић-Сарајлија. А сам он постао је генијалан песник, испевавши славни Горски Вијенац и друго. Грдна је штета, што је његов бујни песнички родољубиви живот скрхала бољетица у најбољим годинама... Тело његово почивало је до 1916. г. на врх Ловћена у цркви, коју је сам себи саградио за гробницу. Аустријанци су те године наредили, да се снесе у цетињски манастир...

2. Под световном влашћу. — Смрћу владике Рада престала је теократска владавина у Црној Гори. Његов наследник Данило (1851.–1860.) није хтео да се калуђери. Оделио је црквену власт од световне и себе прогласио кнезом, а за митрополита поставио образованог Далматинца Наканора Ивановића (1852.–1860.). Митрополитска резиденција остала је и даље на Цетињу, али сва непокретна манастирска и митрополитска имања узе држава, те митрополиту, његову придворном архимандриту и протођакону одреди плату из државне благајнице Уз то је само духовна црквена власт остала митрополиту, а брачне и свештеничке парнице упућене су пред Државни Сенат.

Данило је, и поред борбе с Турцима, пажљиво радио на унутрашњем уређењу земље, те је 1855. издао и Законик; али већ 1860. погибе овај родољубиви кнез од крвничке руке. Њега је наследио кнез Никола песник значајне песме Онамо, онамо... Он је сретно ратовао с Турцима, те је Берлински Конгрес 1878. признао потпуну независност Црној Гори и утврдио проширене границе њене, које су 1912., после освете косовске, добиле данашњи облик и простор. — Кнез Никола је укинуо Сенат, уредио Министарство, Главни и Велики Суд; те 1905 дао Устав, а 1910. Народна Скупштина прогласила га је краљем.

Када је кнез Никола заузео престо митрополит Никанор отишао је у Русију, а за наследника његова буде постављен Иларион Рогановић (1863.–1882.) Иларион је био без наукâ, али је ипак учинио доста да уведе ред и науку у своју Митрополију. За његово време добила је Црна Гора, после проширења 1878., још једну епископију. То је Рашко-Захумска Епархија, којој је седиште било у манастиру Острогу; а обухвата Брда и погранична херцеговачка племена, која су тада придружена Црној Гори. Први владика ове епархије беше Висарион Љубиша, који је после смрти Иларионове постао митрополит цетињски (1882.–1884). Он је покушао да у своју митрополију уведе управу црквену као што је у Далмацији, али није успео. Њега је наследио покојни митрополит Митрофан Бан, бивши архимандрит манастира Мораче, који се одликовао и јунаштвом у боју на Морачи, 1877. За његово време склопила је Црна Гора конкордат са папом 1886. По том конкордату обновљена је стара Српска Архиепископија у Бару за римокатоличке Арбанасе у Црној Гори... — А 1913. основана је, за ослобођене крајеве, нова православна епископија са седиштем у Пећи.

3. Црквено-просветни живот. — За теократске владавине живели су родољубиви митрополити у маленој Црној Гори у великој оскудици и готово у сталном крвењу с Турцима, јуначки бранећи и мудро учвршћујући слободу свога народа. Стога нису доспевали да довољно пажње обрате црквеном и просветном животу, те је стање Цркве и просвете, све до недавно, врло јадно било. Но поред свих неприлика већ је владика Василије (1766.) покушао да дигне просвету у народу своме: основао је прву школу на Цетињу, али она под тешким приликама брзо угину; послао је за тим неколико младића на науке у Русију, али њих, јужњаке, брзо покоси тамошња хладна клима... Владика Петар I. заносио се такође мишљу, да народ свој просвети у хришћанском духу, те је 1826. изразио жељу, да се Св. Писмо Новога Завета преведе на српски и у народ рашири. И владика Раде основао је 1834. школу и штампарију на Цетињу, али се не могоше одржати. За рата у доба кнеза Данила, у оскудици олова, саливали су штампарска слова и правили набој за пушке. Данило је шиљао младиће и у Србију на науке. Владика Иларион основао је прву Богословско-Учитељску школу на Цетињу 1869., која је доцније неко време затворена била, за тим поново отворена у манастиру Острогу и коначно пренесена на Цетиње, где од 1902. има и велика Гимназија. За то време истакао се као особити радник на просветном и књижевном пољу одлични управитељ Богословије Милан Костић. А прота Јован Сундечић († 1900.), бивши секретар кнеза Николе, много је утицао својим родољубивим песмама на своје земљаке Далматинце и Босанце. Он је уједно био и један од најизразитијих проповедника слоге и јединства једнокрвне браће Срба и Хрвата. Стога је и Матица Хрватска у Загребу издала једну Збирку његових одабраних песама.

Цркава је било увек доста од тесана камена, те су често служиле као куле за обрану од Турака. Али је у њима било врло мало икона и других црквених ствари, те је често вешано оружје по црквеним зидовима. Парохијских свештеника било је увек доста, али је већина једва знала читати и писати. Свештеници су носили оружје, бријали браду и често ишли у бој као вође; па су под оружјем и богослужења обављали у црквама. Владика Петар I. забранио им је бријати браду и служити под оружјем; али је такових и после све до наших дана бивало. Многи су се одликовали као јунаци... И манастира беше увек доста, али је био мали број калуђера, па и ти једва писмени беху. Ипак су манастири за цело то време били једина средишта просвете и писмености. — У другој половини XIX. в. калуђерима су одређене плате, а приходи манастирски употребљавају се у црквене и просветне сврхе.

Б) САДАШЊОСТ.[уреди]

Православна Српска Црква у Црној Гори организована је у Митрополију Цетињску, која обухвата све православне Србе у Краљевини и броји преко 400.000 душа.

Посебног Устројства за управу у овој црквеној области нема, те се управа води по општим одредбама Православне Цркве и утврђеном старом обичајном праву.

Парохија има преко 200, а и свештеника око 200. У народу је још мало просвете а много празноверица. Свештеници су већином мало школовани, те се слабо разликују од народа. Шта више, неки још и данас носе обично народно одело, те се само брадом разликују од својих парохијанаца. Свештеничке плате уређене су 1900., а парохија броји од 160–300 домова. Парохе поставља епископ у споразуму с владом, а надзор над њима води 15 прота и 15 намесника.

Епископије су три, а седишта су им на Цетињу, Никшићу и Пећи. Цетињски је епископ митрополит. Његов је двор у цетињском манастиру; сиромашан је, али угледан. Митрополитска црква у два маха је паљена и разоравана од Турака, те је тако мала да једва може сместити 50 душа. Митрополит и епископи добивају плату из манастирских прихода, с којима се подмирују и друге црквене потребе у Краљевини. Сваки епископ има своју Конзисторију, у којој је протођакон референат. До 1904. сам је краљ именовао митрополита и епископе, а од то доба учествује при том и Синод, који је те године установљен.

Синод сачињава митрополит, оба епископа, два архимандрита и три проте са једним синодским канцеларом. Њима је дато право, да предлажу краљу три кандидата на упражњено епископско или митрополитско место.

Манастира има 16, а калуђера 25. — Најзнатнији су од њих у старим границама Морачки, Цетињски и Острошки, а у новима Дечани и Пећ. У Дечанима беше око 30 калуђера, махом Руса; јер су тај манастир пре неколико година предали Срби светогорским руским калуђерима, да би га лакше очували од насиља арнаутског. Иначе је монашки живот у Црној Гори слабије развијен него и у једној другој области нашој.

Просвете и књижевности црквене, специјално црногорске, готово и нема. — Она се шири полако са производима и помоћу рада на том пољу по осталим областима нашим. За црквене и просветне послове постојао је лист Просвјета.

III. СРПСКА ЦРКВА У СРБИЈИ.[уреди]

(Митрополија Београдска).

А) ПРОШЛОСТ.[уреди]

1. Ослобађање од Турака. — Када се 1788. заратила Русија и Аустрија с Турцима устали су и Срби у Србији одушевљено против својих угњетача. Устанике је много помагао новцем, топовима и муницијом бачки владика Јован Јовановић, који је и робље од Турака откупљивао... А у самој Србији главну бригу о народу водили су родољубиви архимандрити троношки Стефан Јовановић и студенички Василије Радосављсвић, те прота јагодински Јован Миловић. Рат је трајао три године. Аустрија је испрва продрла у Србију доста дубоко; али је брзо морала натраг и склопила је мир с Турцима, оставивши им Србе на милост и немилост. Чим су Србијанци осетили шта им се спрема, прихватише грчевито мисао народне аутономије под врховном турском и заштитном аустријском влашћу. На ту мисао дошао је главни вођ народни архимандрит Стефан. И помогнут многим кнежевима, с написаном молбом, ишао је у Темишвар, где се 1790. држао Српски Народно-црквени Сабор; а за тим и цару у Беч, да моли помоћ за остварење те мисли. Али сав труд беше узаман. Свиштовским Миром 1790. Немци су сасвим напустили Србијанце и Београд, са свом земљом с десне стране Дунава и Саве, дође опет под власт Турака. То је народ много огорчило против Немаца, те сам ступи у преговоре с Турцима. И султан, бојећи се расељавања, даде 1793. Београдском Пашалуку нарочите повластице, приличну самоуправу и слободу: да подижу и оправљају за рата попаљене и опустеле цркве и манастире. — Због благог турског поступања иселило се тада под Аустро-Угарску врло мало Србијанаца, те се и сам вођ архимандрит Стефан повратио у свој манастир Троношу, да се и даље залаже за интересе своје земље и свога народа; али после неколико година отроваше га Турци у Зворнику (1799.). Но, идеја његова о аутономији Србије под турском влашћу и страном заштитом, поникла у очајању 1790., постала је идеја водиља на путу народног ослобођења, како за првог Карађорђевог устанка тако и после њега.

Од првих дана XIX. в. наступили су врло тешки дани у Београдском Пашалуку. — 1801. г. у Београду се осилише четири јаничарске поглавице, назване дахије. Почеше насиља. А када се народ ускомеша они га хтедоше да обезглаве. Стога посекоше многе виђене људе, па и деа родољубива архимандрита Хаџи Ђеру и Хаџи Рувима, који су народ штитили и бранили, окупљали у манастире своје те учили и храбрили, да истраје у борби која ће се брзо отпочети — за крст часни и слободу златну. Та сеча убрзала је 1804. устанак под јуначким Карађорђем, који је лепо успевао и готово очистио Београдски Пашалук од Турака. Али, на несрећу, ти успеси нису могли да се утврде, понајвише због неслоге народних старешина. 1813. Турци поново овладаше целом Србијом. Тада су наступили ужасни дани. Пуну годину и по дана сечени су, убијани, клани и на коље живи натицани врло многи прваци народни... Тада су страдали и многи представници Цркве, а међу њима и млађани ђакон Авакум, поред свога учитеља калуђера Пајсија, који је жив на колац набијен. И Авакума су повели Турци да набију жива на колац; а он носећи колац улицама београдском певао је, као што народна песма каже:

Нема вере боље од Хришћанске,
Срб је Христов, радује се смрти...

А мајци својој, која му је приступила у тај мах и молила га, да се потурчи само да сачува живот одговорио је он болно:

Мајко моја на млеку ти хвала,
Ал’ не хвала на науци такој...

И одбивши поново сва наговарања Турака да се потурчи спреман је био да претрпи и највеће муке; али и Турци, видевши тако тврду веру и толико неплашење од смрти, смилују му се, те му прво ножем срце прободу, а онда мртва на колац набију.

Нови устанак, који је на Цвети 1815. подигао Милош Обреновић с другим народним првацима, био је боље среће. Тада је Србија, големим жртвама својих синова, успела да извојује самоуправну Кнежевину под врховном влашћу турском (1830.). Три године за тим повећала се Србија за шест нових нахија. А Берлинским Миром од 1878. добила је потпуну независност и четири нова округа на југоистоку. Народна Скупштина прогласила је Србију Краљевином 1882; а место изумрлих Обреновића 1903. дође на престо династија Карађорђевића, која је већ и пре једно време (од 1842.–1858.) владала у Србији. Најпосле 1912. и 1913., после рата са Турцима и Бугарима, Србија је овладала Старом Србијом и великим делом Маћедоније.

2. Ослобођење од Фанариота. — Већ Карађорђе наумио беше да се реши фанариотских владика, те је на Скупштини 1809. закључено, да се на место Грка Леонтија за митрополита београдског постави војвода соколски и архимандрит манастира Раче Мелентије Стефановић. Али Мелентије није посвећен за митрополита, јер се у оно ратно доба није могло преговарати са цариградским патријархом; а када 1813. паде Србија поново под Турке поставише они опет Грка за београдског митрополита. Милош је, одмах после првих успеха на бојном пољу, тражио од цариградског патријарха, да Србина архимандрита студеничког Мелентија Никшића постави за митрополита београдског. Али патријарх не хтеде то учинити. Он Мелентија посвети за епископа ужичко-шабачког 1815. а за митрополита београдског постави и опет Грка. Мелентије беше даровит, богат и поносан, те је брзо почео тежити да постане сам политички господар Србије и оснује теократску владавину, слично као у Црној Гори онога времена, па је пасао сабљу и носио буздован и као владика. Стога кнез Милош нареди да га потајно убију, већ после неколико месеци 1816., те и на његово место дође опет Грк за владику.

У то доба било је у Србији само два епископа: београдски и ужички, и оба су, по обичају у Цариградској Патријаршији, носили наслов архиепископа и митрополита. Ове владике, као и друге Фанариоте, нису ништа марили за Србе и Српску Цркву него само за своје интересе. Стога је Милош одмах прегао да им ограничи власт. И већ 1816., док је још упражњена била Београдска Митрополија, уграби он прилику, да са Србином ужичким владиком Мелентијем и заступником београдског митрополита, такође Србином архимандритом Мелентијем Павловићем, донесе Уредбу за свештенство, којом су тачно означени приходи епископски и свештенички. Та је уредба остала на снази до 1833., а ишла је затим да се стане на пут грамжљивости грчких владика и злоупотребама свештенства према народу. — Владике су се издржавале миријом и димницом, порезом што га добиваху од сваке куће-дима; а затим приходима од свештенства (сидоксија), венчаница, глоба и т. д. Свештенство је опет добивало бир од народа. Парохије је често наслеђивао син од оца. Владике су обично саме купиле по народу своје приходе, само да га што више прикупе. То је био велики терет народу, јер је морао да троши и на гошћење владика и њихове свите. Стога је скупштина 1822. забранила владикама ићи у народ, а кнежевима је наложено, да покупе димницу и даду је Милошу, да је он преда владикама. Уз то је установљено, да се владикама одреди стална годишња плата и таксе за обављање појединих богослужбених чина, које владика обави (рукополагање, освећење цркве, антиминса и т. д.); а данак патријарху да се плаћа из државне касе. — С тим реформама успео је Милош 1822. лако стога, што су Грци тада због устанка много компромитовани били пред Турцима.

Први корак за независност Српске Цркве учинио је Милош том реформом. Владике су се испрва отимале, али доцније ипак на све присташе. 1823. отпочео је Милош преговоре с Патријаршијом о уређењу Српске Цркве, али патријарх, бојећи се оцепљења, не хтеде изићи на сусрет српским жељама. Нарочито не хтеде пристати на обавезно постављање самих Срба за владике, изговарајући се да би се тиме и другим народима дао рђав пример... Још 1822. Милош је основао Конзисторију, у коју је уз митрополита именовао једног архимандрита и једног кнеза; али већ 1825. она је укинута и сви брачни и судски послови пређоше у делокруг кнежеве Канцеларије... — Већ у ово доба пао је живот монашки тако, да се митрополит београдски Кирило тужи 1826., да манастири немају подмлатка, јер већ нико неће у калуђере...

Ако Милошу и није одмах пошло за руком, да реши питање о положају Српске Цркве, ипак је много успео, што је ограничио моћ Фанариота и уништио њихове главне злоупотребе. Он је прво извео, да сам постане фактички поглавица Цркве. А за тим је мудро настојао, да се сасвим реши Грка. То му је пошло за руком тек 1830. Тада је добио од султана хатишериф, да је Србија самоуправна Кнежевина и има права да сама бира своје епископе, које ће цариградски патријарх само потврђивати. На основу тога опозвала је Цариградска Патријаршија оба последња Фанариота на столици Београдске и Ужичке Митрополије — Антима и Герасима. А Милош, у договору с црквеним и народним представницима, одредио је да се Ужичка Епархија раздели на двоје. Тако је поред Ужичке, са седиштем у Чачку, постала и Шабачка Епархија. За тим су три архимандрита српска послата у Цариград и патријарх их рукоположи за епископе. Први Србин митрополит београдски, после одласка Фанариота, био је храбри архимандрит манастира Враћевшнице Мелентије Павловић, који је 1815. у боју на Љубићу стекао много заслуга, што је у одсудном часу, присебношћу и храброшћу својом, ударајући стално у добош, окупио раштркану војску и учинио, да је одржала сјајну победу над Турцима... Уз то је Милош, на основу тога хатишерифа, склопио уговор с цариградским патријархом 1832. По том уговору Синод Цариградске Патријаршије признао је Србијанској Цркви самоуправу: кнез и народ бираће сами митрополите и епископе, а београдски епископ добива наслов архиепископа београдског и чин митрополита целе Србије. Избор митрополита мора бити објављен патријарху, а он ће дати допуштење да се рукоположење у Србији обави. За сваки нови избор митрополита даће се 300 дуката дара патријарху, а данак за обе епархије одређен је на 3000 гроша годишње. Оставина митрополита и епископа припада држави, а не патријарху или митрополиту као дотле. При богослужењу митрополит ће и даље спомињати цариградског патријарха, а митрополита сви епископи у Србији. Од патријарха добиваће се и свето миро. — Тако су ето Срби у ослобођеној Србији ослободили и цркву од грчкога ропства.

Милош је био формално врло побожан, те нико није више од њега подигао цркава по Србији. Он је већ 1820. изобичајио, да се за оправку цркава тражи везирово допуштење. Захтевао је, да се црквени обреди и постови тачно држе, а сам није почињао никакав посао без молитве. У цркву је ишао сваке недеље и празника. Забранио је да богаташи седе у цркви под капама и да им се даје анафора већ о причасном. Забранио је даље, да се ни пушити не сме у црквеној улици; а одредио је: да и Грци, Бугари и други морају славити и српске светитеље, а нарочито Св. Саву и Св. Кнеза Лазара. Светог Саву прогласио је 1826. за школског заштитника.

3. Самоуправа и независност. — Први Србин митрополит ослобођене Србије и самоуправне Цркве родољубиви Мелентије Павловић умро је већ 1833. Милош је био свестан, да Србији у данима њеног препорођаја треба школован и образован човек за митрополита Стога се обрати на карловачком митрополиту Стратимировићу, да му кога од својих калуђера препоручи за митрополита. А Стратимировић му предложи бившег карловачког професора Павла Јовановића, који је већ од 1829. био у Србији као секретар кнежеве Канцеларије у Крагујевцу, где је било и прво седиште митрополита београдског у ослобођеној Србији. Милош одмах прими предлог и изабра Павла за митрополита. Павле је још световњак био, те се закалуђери под именом Петар; одмах је за тим произведен за архимандрита и послат у Цариград, где исте године (1833) прими посвећење. — То је био последњи београдски митрополит, који је у Цариграду посвећен.

Митрополит Петар (1833.–1859.), као образован богослов и велики родољуб, приступио је одмах уређењу своје митрополије. — Пре свега је настојао, да у Србији обнови Светосавску Цркву, која је много препатила за Турака и Фанариота. Притом се у многом чему угледа она устројство Цркве у Митрополији Карловачкој. Прво је уредио парохије, намесништва и протопопије; за тим је увео матице венчаних, крштених и умрлих; спровео је ред у богослужењу и дао штампати црквене богослужбене књиге, у ново основаној штампарији у Београду, по рускословенском тексту; установио је плату митрополиту и епископима, која, у главном, и данас важи; уредио је Архијерејски Сабор као врховну духовну власт у Митрополији, те Епархијске Духовне Судове или Конзисторије и Велики Духовни Суд; написао је Устројство за духовне власти и настојао је, да се дижу цркве и обнављају манастири. А када је Србија 1833. добила шест нових округа основао је Епархију Тимочку у Крајини са седиштем у Зајечару... — Био је одлучан и строг црквени старешина, који је умео да одржи примеран ред у Цркви и свештенству, те је знатно подигао углед својој Митрополији. А спремом својом помагао је много и у државним пословима кнезу Милошу Обреновићу и Александру Карађорђевину (1842.–1858.). Међутим, када је 1859. кнез Милош поново дошао на владу, непријатељи, из себичних рачуна, оклеветаше пред кнезом митрополита Петра и присилише га да поднесе оставку. — Он је тада тешка срца оставио Београд и прешао у Митрополију Карловачку, где је и умро 1864. као епископ горњо-карловачки...

На место Петра изабраше, на Сабору, архијереја и свештенства у Крагујевцу, његова питомца шабачког епископа Михаила Јовановића. — То је био последњи београдски митрополит, који је још требао потврду цариградског патријарха и дужан био да га спомиње при богослужењу. За његове управе уништени су и последњи трагови зависности од Цариградске Патријаршије. После српско-турског рата од 1876.–1878. и проглашења Србије за потпуно независну Кнежевину, на молбу кнеза Милана и митрополита Михаила, прогласио је цариградски патријарх са својим Синодом Београдску Митрополију за потпуно независну и самосталну црквену област (1879). — Тада је обновљена и Епископија Нишка.

Митрополит Михаило беше даровит и врло спреман за свој позив. — Њега је митрополит Петар, када је свршио Београдску Богословију, послао у Кијев где је свршио Духовну Академију и закалуђерио се. На његову ђачком столу стајала је увек на видном месту ова напомена: „Не заборављај ни једног тренутка зашто си оставио своје Отечество и дошао овде. Знај да ниси дошао да уживаш, него да се и дању и ноћу трудиш, да што више прибавиш знања и науке, које су твојој домовини од преке потребе"... Вративши се у Србију био је неко време професор Богословије, а 1854. постаде владика шабачки и најпосле митрополит 1859. Он је с љубављу прихватио и наставио рад свога родољубивог претходника. За његове управе донесена су и два закона о црквеним властима, којима су преуређени Духовни Судови и други црквени одношаји; те је закон од 1890. и данас на снази.

Црквеном напретку у Србији, за његово време, много је сметала његова благост и мекост, те је дисциплина јако пала. Уз то је он био изразит политичар и представник једне странке, те је стога имао много непогода и бурних дана, али је ипак прилично урадио и за добро Цркве своје... 1881. дошао је у сукоб с државним новотаријама, те је морао напустити митрополитску столицу. На његово место постављен је архимандрит Теодосије Мраовић... А Михаило је отишао у Русију, где је уживао велико поштовање. Из Русије повратио се у Србију 1889., када је Мраовић умировљен и он повраћен на столицу митрополитску, на којој је и умро 1898. Сву своју тековину оставио је на религијске и просветне сврхе. Био је један од најпопуларнијих јерараха наших, признат и уважен у целом хришћанском свету, те је одликован од многих хуманих и просветних светских друштава, као ни један Србин до данас. Његов заменик на митрополитској столици беше нишки епископ Иноћентије Павловић, који је наставио његов родољубиви рад, али је већ 1905. преминуо. — Иноћентија наследио је данашњи митрополит Димитрије.

4. Просвета и Књижевност. — Чим је, прегалаштвом и многобројним крвавим жртвама одличних представника народа и Цркве, почела се дизати слобода у Србији, почињу одмах и светли зраци просвете разбијати таму, што је тако дуго обавијала претке наше у турском и фанариотском ропству. И већ за устанка почеше се по градовима и неким селима подизати основне школе; а богатији људи узимали су и у кућу учитеља за своју децу. Учитељи су били већином аустријски Срби, а издржавани су махом из црквено-школског таса. Убрзо је установљено и Министарство Просвете, а први министар беше сам Доситије Обрадовић. Он је одмах приступио озбиљноме раду и већ 1810., поред Велике Школе, подиже и Богословију у Београду. Али ти лепи почеци брзо пропадоше с пропашћу Карађорђевом 1813., те је са школама после другог устанка врло рђаво стојало све до 1830. Истина, Милош је већ од 1818. неколико пута покушавао да отвори Богословију у Крагујевцу, али митрополит Грк Антим не хтеде се заузети, те не би ништа.

Просвета је у Србији почела стално да напредује тек после 1830., и то под утицајем Срба из Митрополије Карловачке. — Тада су, за основним школама брзо се дизале средње и више школе. А митрополит Петар основао је 1836. Богословију и Србија убрзо поче да добива школовано свештенство. За професоре Богословије поставио је Петар одличне Србе из Митрополије Карловачке, који су свршили гимназијске и богословске науке, закалуђерили се и корисно послужили Цркви, Школи и Народу у Србији. Шта више, доцније је довео и два Руса за професоре; а неколицину најбољих ученика послао је 1846. у Кијев, да се у Духовној Академији спреме за професоре Београдске Богословије. — Тако је он први ђацима из Србије отворио врата руских стручних школа. А каково је тада просветно стање у Србији било казује нам и та чињеница, што је у Београду ванредно необично изненађење било, када је митрополит Петар своју прву беседу на изуст изговорио.

Митрополит Михаило преуредио је Богословију и умножио у њој богословске науке с философским и педагошким. Ове науке биле су врло нужне богословима, јер су обично многи од њих, по неколико година пре рукоположења, због оскудице у прописаним годинама, проводили као учитељи и стекли лепе заслуге за просвету свога народа. Но још за живота митрополита Михаила преуређена је Богословија на сасвим другој основи, законом од 1896; али се то преуређење почело изводити тек 1899.

За просвету српску има доста заслуга и Српско Подворје у Москви. — Тај манастир, с црквом Киро-Јована, поклонио је Србима руски Св. Синод 1873., на заузимање знаменитога Руса Дурнова. Зависио је од београдског митрополита, који је у споразуму са руским Св. Синодом, постављао настојатеља и братију у Подворју и утврђивао избор тутора. Ту се спремао калуђерски подмладак за Србију; а настојатељ је дужан био да помаже и све друге Србе ђаке у Москви и брине се за њихов успех.

До митрополита Михаила није готово ни било богословске књижевности у обновљеној Србији. — Остаци старе књижевности, с падом писмености, били су готово сасвим заборављени, а новија књижевност из Митрополије Карловачке из истих се разлога није могла ширити... Први знатнији писац црквеног сталежа у Србији беше знаменити прота и дипломата Матија Ненадовић († 1854.), који је написао своје знамените Мемоаре из првог устанка. Митрополит Петар помагао је радо црквену књижевност, али онда још није било довољно погодаба за њен развитак. Први прави и до данас најодличнији богословски писац беше митрополит Михаило. Он је оставио за собом око 50 штампаних радова. Био је неуморан књижевни радник и један од најбољих проповедника. Поред њега познат је као вредан писац, а добар и чувен народни проповедник, владика шабачки Гаврило Поповић родом из Бачке(† 1871.). Он је уједно био и ванредан појац, као и његов земљак митрополит београдски Мраовић, који је основао Фонд од 50.000 динара за неговање нашег лепог црквеног појања и завештао га знаменитом Београдском Певачком Друштву Станковић... Обилан и добар књижевни раденик беше и архимандрит Нићифор Дучић († 1900.) Херцеговац, који је за устанка Херцеговачког од 1861.–1862. г. храбро се борио против Турака, па и доцније неколико пута био вођ у бојевима. Прешавши у Србију он је заменио мач са пером и сав се предао књижевном раду. Нарочито се бавио проучавањем прошлости српске, те је написао и прву већу Историју Српске Цркве 1894. — За заслуге на књижевном пољу добио је много научна одликовања и владарска одличја; а шест пута одбио је епископство, које му је нуђено у Србији... На чисто богословском пољу књижевности (Догматика, Моралка и т. д.) радио је понајвише архимандрит Фирмилијан, потоњи српски митрополит у Скопљу († 1903.).

5. Црква у Маћедонији и Старој Србија. — Грци епископи по Старој Србији и Маћедонији, после укидања Пећске Патријаршије и Орхидске Архиепископије, били су врло безобзирни према својој пастви. Словенско богослужење потискивали су на све стране а уводили грчко; те су помоћу школа грчких у Маћедонији успели, да одроде многе и погрче их. А какав је то успех био нека покаже овај пример из Охрида 1867. г. — Неки родољуби почели су тада да словенски поје у цркви; а грађани, међу којима је најгори био један домаћи син доктор медицине, јавно су у цркви исмевали своје словенско богослужење и тражили, да се и даље поје грчки. — Тако је у Маћедонији у другој половини XIX. в., ниско стојала словенска свест.

А српска народна свест почела је тамо да бледи и губи се већ од краја XVII. и почетком XVIII. в., када је за сеоба српских под Арсенијем III. и IV. српско име постало за Турке име бунтовника и крвника. Тада се у Турској много боље пролазило са именом мирне и послушне раје — Бугара. И нема сумње, да је поред осталога и то много допринело, да се од тада по Маћедонији све више губило име српско, а ширило бугарско. Тај појав опажен је особито у XIX. в., када многи бугарски родољуби почеше дизати бугарске школе по Маћедонији и учити Маћедонце да су Бугари. Када је затим 1872. год. основана Егзархијска Црква и знатном српском помоћу, само да се дође до словенског богослужења, тада се пропаганда бугарска још већма размахала. А када је Бугарска 1878. г. постала самоуправном кнежевином, сви они који присташе уз Егзархију проглашени су Бугарима, те је настојано свим силама, да се све српске особине униште. Стога је забрањивано слављење Крсног Имена и Срба светитеља; а српске су књиге избациване из школа и цркава, па чак и спаљиване. Због тога су многи отпали од Бугарске Егзархије и повратили се Цариградској Патријаршији, која је међутим допустила словенско богослужење по целом Косовском Вилајету и по многим селима Маћедоније. Али су ипак Бугари, својом пропагандом а још више терором успели, да задрже многе Србе под Егзархијом. А када је под утицајем српске пропаганде, која почиње живље да ради тек при крају XIX. в., почела да се буди и развија по Маћедонији српска свест и читави крајеви пошли да се одричу Бугара, — тада су ови основали разбојничке чете, које поубијаше многе српске прваке, а нарочито свештенике и учитеље по Маћедонији и Старој Србији. Прва појава такових чета пада у 1902. г., те и Срби одмах прискочише брави својој у помоћ, оснивајући чете у које ступаху многи родољуби, названи комите, из разних крајева Српства. — Комите су, слично старим родољубивим хајдуцима, неумрлу славу стекли бранећи Србе по Маћедонији и Старој Србији од насиља Бугара и Арнаута...

Када је основана Егзархија пуштена су испрва само три бугарска епископа у Маћедонију и то у Охрид, Велес и Скопље. Али и они, убрзо пред руско-турски рат 1876–1878., морадоше напустити своје епархије, те су после живели у новој Бугарској Кнежевини... После бугарско-српског рата од 1885. почела је Егзархија, помоћу средстава из Бугарске, све јаче да развија просветни рад по Маћедонији, подижући школе и цркве. — Тим радом успело се, да је султан 1890. поново допустио, да бугарски епископи заузму своје столице у Охриду и Скопљу, 1894. дошли су бугарски епископи и у Велес и Неврокоп; а 1897. успели су Бугари да поставе своје епископе и у Битољу, Дебру и Струмици, па још више прионуше да што већи број Маћедонских Словена задобију за себе.

Срби су, међутим, одмах после оснивања Бугарске Егзархије тражили обнову Пећске Патријаршије; али је Турци не хтедоше допустити, бојећи се да би тада Срби у Турској знатно ојачали и због крвних веза са Србијом и Црном Гором опасни постали по турске интересе. Тек после дугог и енергичног заузимања родољубивих народних првака, уз дипломатско посредовање Русије, Србије и Црне Горе, успело се толико, да Цариградска Патријаршија постави Србе за епископе у Призрену (1896.), Скопљу (1897.) и Велес-Дебру (1910.). А ти српски епископи почели су одмах, средствима добивеним из Србије, да отварају школе и помоћу њих натечу се с Бугарима и шире српску свест све дубље у Маћедонију. Тај рад имао је леп успех и Срби су пред рат 1912. имали у Старој Србији и Маћедонији преко 400 својих основних школа, а за тим: Велику Гимназију и Учитељску Школу у Скопљу, три Мале Гимназије: у Битољу, Солуну и Плевљима; Богословију и Трговачку Школу у Призрену, те радничко-домаћинске школе у Скопљу и Битољу. — Имали су тада око 650 учитеља и професора са 17.000 ћака по тим школама...

До рата 1912. цела Словенска Црква у Турској имала је 22 епархије на којима су већином били Грци, а само 7 Бугари и 3 Срби. Од свих епископија најпространија и бројно најјача беше Рашко-Призренска. Она је 1789. постала спајањем Рашке или Новопазарске Митрополије са Призренском, којој је већ 1766. припојена Пећска Архиепископија. Ова епископија била је сретнија од осталих, јер су њоме управљали од 1784.–1830. изузетно два добра Србина митрополита, а уз то од 1840.–1849. и један врло редак честит Грк Игњатије, који је не само признавао Крсно Име, него је наредио да се славе и сви важнији Срби светитељи... Стога је овде и просветни живот јаче се развијао него по другим епархијама. — Тако је у Пећи 1855. основана прва женска школа. Њу је основала калуђерица хаџи Ката Симићева. Поред школе начинила је она црквицу и читав манастирић, у који је примала на негу старе и изнемогле сиротне жене. А 1872., заслугама родољубивог трговца Симе Игуманова, основана је у Призрену Богословско-Учитељска Школа, која је дала и даје леп број добрих учитеља и свештеника не Само Старој Србији и Маћедонији, него и Црној Гори, Босни и Херцеговини.

Б) САДАШЊОСТ.[уреди]

Српска Црква у Краљевини Србији има данас у старим границама око 3, а у новим око 1 милијон православних душа.

1. Уређење. — Живот Православне Цркве у Краљевини Србији равна се у главном по Закону о црквеним властима од 1890., са доцнијим изменама и допунама.

Парохијâ у старим границама има 904 са 800 цркава и преко 1000 свештеника; а у новим крајевима 760 парохија и близу 800 свештеника. — Парохе постављају епископи; а главни им је приход бир од народа, који грађанске власти у новије доба купе у новцу и предају свештеницима. — У старим границама парохије су обично врло велике; а у новим их има и врло малих од 20250 махом задружних кућа, у којима је ретко 5, а врло често о 20 и више душа. Ту се и данас још главни приход свештенички састоји у житу, чарапама, пешкирима и т. д.; а у новцу је износио највише око 300 динара годишње. Стога се многи свештеници баве и занатима, а већином су и нешколовани; док у старим границама имају сви добро црквено и светско образовање, које стичу у Богословији Београдској... — Црквеном имовином управљају нарочити тутори или епитропи, којима су свештеници дужни помагати и рачуне им водити.

Протопресвитерата у старим границама има 18, а у новим 14. — Они се деле на Намесништва, којих у старом крају има 52., а у новом 32. Протопресвитерат је, у главном, што и политички округ, а намесништво што и срез; парохија што и општина. — И проте постављају надлежни епископи.

Епархија има осам. И то 5 у старим, а 3 у новим границама. — Београдски је епископ архиепископ и митрополит србијски. Остало су епископи, а седишта су им у: Шапцу, Зајечару, Нишу и Чачку у старим границама, те Призрену, Скопљу, и Битољу у новим границама. Све их плаћа држава. Митрополита са 24, а епископе са 12 тисућа динара годишње. Митрополита је бирао нарочити Сабор црквених и државних представника, а епископе Архијерејски Сабор или Синод.

Духовни Суд постоји у свакој епархији као стална судска и управна власт. — Председник му је један протопресвитер, а чланови су најмање два редовна и неколико почасних судија свештеника и калуђера. Именује их краљ на предлог епископов и министра вера. Председниик и редовни чланови примају плату из државне благајнице, као и грађанске судије. Имају свога секретара и писара. А за ваљаност одлука и пресуда овога суда није нужно одобрење епархијског епископа. — Извршни органи његови јесу проте и намесници.

Велики Духовни Суд јесте призивна власт против одлука Духовних Судова. — Седиште му је у Београду; а председник му је један епископ, кога Архијерејски Сабор изабере на годину дана. Чланови су обично по један окружни прота или архимандрит из сваке епархије; а секретар је до недавно био референат за црквене послове при Министарству Просвете. Именује их краљ, а састају се редовно једанпут годишње. — Задатак је овога суда да размотри, одобри, преиначи или уништи решења Епархијских Судова, нарочито у брачним споровима. — Против његових одлука нема призива, а пресуде извршују црквене и грађанске власти.

Архијерејски Сабор јесте највиша црквена власт у Србији. — Председник му је митрополит, а чланови сви епархијски епископи. Редовно се састаје једанпут годишње у пролеће или јесен. Седницама је обично присуствовао и референат за црквене послове при Министарству Просвете; а сада главни начелник Министарства Вера. Поред верских, духовно-дисциплинских, литургијских и веронаучних послова, у делокруг Архијерејског Сабора спада и избор епископâ, организовање епархија, парохија и манастира, те руковање црквеним фондовима и утицање у доношење државних закона и уредаба за Цркву и свештенство. Осим тога, као црквено-судска власт, Сабор овој суди и расправља све међусобне размирице епископâ и митрополита, као и кривице њихове и брачне спорове Краља и чланова краљевскога дома.

2. Неправославна учења. — У старим границама Србије има око 50.000 Римокатолика разне народности; а у новима биће их око 30.000 већином Арнаута. Ради њих је Србија склопила 1914. конкордат са папом, по коме се имала основати у Београду једна Римокатоличка Архиепископија, под коју би потпала и досадашња Скопска Епископија. Најјаче је римокатоличко место Јањево, чисто српско село на Косову са близу 300 кућа; а уз то још има 2000 кућа римокатоличких Арнаута у Скопљу, Призрену, Пећи, Ђаковици, Митровици и Феризовићу, те по селима Летни и Стубли близу Скопља и Цубли близу Призрена... И Назарени или Нововерци почели су своју пропаганду у Србији, али са врло незнатним успехом. — Има их свега око 1000.

3. Манастира има у старим границама 54 са 90 калуђера, а у новима 72 са једва 50 калуђера. — Женски манастир беше до скора само један у селу Берови на Брегалници у Малешу. У њему има око 20 калуђерица; а постао је 1850. крај сеоске цркве. 1919. основан је још један у селу Мирковци, код Скопља, са 3 сестре. — У Старој Србији најзнатнији су манастири Грачаница, Девич, Св. Прохор Пчињски и други; а у Маћедонији Св. Наум на Охридском Језеру, Св. Јован Бигорски, манастири код Прилепа. У старим границама Србије најзнатнија је Студеница, па Жича, Каленић, Љубостиња, Раваница, Манасија и други. Калуђера је уопште врло мало. Попречно не дође тек нешто више од једнога на један манастир. Стога многи манастири, особито у новим крајевима, немају ни једног калуђера, те су дати на управу парохијским свештеницима. — У манастиру Раковици код Београда постајала је неко време нарочита Монашка Школа за образовање калуђера; па је ту 1907. почео излазити и лист Духовна Стража, као орган Монашког Удружења у Краљевини Србији.

4. Просвета и књижевност. — За образовање парохијског свештенства постоји Београдска Богословија Св. Саве, којој ће се на Врачару подићи велика зграда. А док се та зграда не подигне, Богословија је 1920. г. пресељена у Срем. Карловце. У њу су се примала деца из основне школе, те су девет година учила средњошколске и богословске науке. Сада се примају у њу ученици који су свршили 4 разреда средње школе, те она траје само пет год. Сви су слушаоци ове Богословије уједно и њени питомци, те у самој згради имају заједничко издржавање. Када сврше школу постају парохијски свештеници, чим наврше прописан број година. А они који Богословију сврше са добрим успехом могу положити испит зрелости и ићи на Богословске Факултете, који се оснивају на Београдском и Загребачком Универзитету, или у руске Духовне Академије. За нове крајеве постоји у Призрену Богословија, која даје довољну спрему за ондашње прилике...

Богословску књижевност заступали су, у главном, црквени листови: Гласник Православне Српске Цркве као орган Архијерејског Сабора, Весник Српске Цркве као орган Свештеничког Удружења, које је издавало и један духовни лист за народ, под именом Хришћанин, Хришћански Весник и други. Данас излази Весник као црквено-политички лист Свештеничког Удружења, Гласник Српске Цркве као орган Архијерејског Сабора и Преглед — званични лист Жичке Епархије, са својим прилозима популарног садржаја. Од књижевних грана најбоље је заступано Проповедништво и Историја националне Цркве, коју проучавају и световњаци, а Академија Наука издаје најбољу и најобилнију грађу за проучавање црквене прошлости.

У Београду постоји Друштво Св. Саве, које издаје књиге са религијско-националним садржајем, а нарочито своје Братство, те држи вечерње школе за младиће, који дању раде и заслужују издржавање а ноћу уче. На Београдском Универзитету постоји већ неколико година, по енглеском обрасцу, Хришћанска Заједница Студената, која издаје и дела религијско-моралног садржаја.

IV. СРПСКА ЦРКВА У ДАЛМАЦИЈИ И БОЦИ КОТОРСКОЈ.[уреди]

А) ПРОШЛОСТ.[уреди]

1. Под Угрима, Турцима и Млечићима. — Јужну Далмацију и Боку Которску населили су Срби већ за сеобе на Балканско Полуострво. А у Северној Далмацији, почевши од реке Цетине, настанили су се Хрвати. Но већ од X. в. прелазе и Срби у Северну Далмацију, а нарочито у XIV. в., када је тим крајевима владала Јелена, удовица хрватскога бана Младена III. Шубића, а сестра цара Душана. Тада су и далматински градови Клис и Скрад неко време били у власти српскога цара. Отуд из тога века потичу сва три манастира у Далмацији: Крупа од 1317., Крка од 1350. и Драговић од 1395., као задужбине српских господара и калуђера. Крку су помагали и српски деспоти из Срема 1494. Но главна сеоба Срба у Далмацију збила се тек у XVI. в. Њу су извели Турци после 1540., када су освојили Далмацију, да населе пусте земље; јер се многи Хрвати пред Турцима уклонише на острва и у Италију. За Турака је Далмација, с Ликом и Крбавом, сачињавала Клишки и Лички Санџак Босанског Пашалука. Стога је и Српска Црква у Северној Далмацији, када је обновљена Пећска Патријаршија, дошла под власт дабробосанског митрополита, као намесника-егзарха патријархова. — Он је крајем XVI. в. пренео своју столицу у западну Босну, а нарочито у манастир Рмањ на Уни. У самој Далмацији био је и даље, као и под Угрима, заменик митрополитов и духовни старешина Крчки игуман, кога су бирали представници Цркве и народа и епископ га производио у чин...

Калуђери манастира Крке основали су почетком XVII. в. манастир Гомирје у Хрватској; а калуђери манастира Драговића подигли су у Барањи, већ крајем XVI в., ман. Грабовац. — Почетком XVII. в. отворена је била у ман. Крупи главна школа за спремање свештеника.

Над Боком Которском, онда званом Млетачком Арбанијом, и Јужном Далмацијом водили су и даље духовни надзор епископи зетски и захумски., а главно средиште црквено-народног живота постаде манастир Савина. — У приморским градовима и на острвима, а нарочито на острву Хвару било је тада још по нешто Срба, али много више Грка. Сви су они од 1420. махом под Млечићима. Стога је за њих постојао нарочити епископ у Млецима с насловом архиепископ филаделфијски. Подвлашћен је био цариградском патријарху. И у самим Млецима било је доста православних Срба, који су, заједно с Грцима, подигли тамо цркву већ у почетку XVI. в. — Та црква и данас постоји као украс Млетака.

2. Унијаћење. — Млечићи су већ у XVII. в. настојали, да поунијате и пориме Србе и Грке своје поданике, па су донекле и успели. У православним црквама силом су дизали римокатоличке олтаре. Тако је било у Задру и Шибенику, на Хвару и Трогиру. За тим су те цркве лако обрнуте у латинске... А када је 1699. и 1718. сва Далмација дошла у руке млетачке одмах је сва Српска Црква у Далмацији и Боци Которској одузета испод власти пећског патријарха и предата грчком млетачком архиепископу, који је баш у то доба примио унију с Римом. Једино у Боци и Дубровнику вршио је црногорски митрополит духовни надзор све до почетка XIX. в.... Али се и Срби у Далмацији не хтедоше одрећи пећског патријарха, те су се и даље обраћали његовим епископима. Шибеничка општина беше тада прва православна општина у Далмацији, те се најживље опирала римској пропаганди. Она је учинила, да је неко време управљао Српском Црквом у Далмацији пребегли херцеговачки епископ Саватије Љубибратић, па је за то време и пећски патријарх Мојсеј Рајовић (1712.–1724.)лично дошао у Далмацију. Али, убрзо после смрти Саватијеве, прогнаше Млечићи 1722. његова синовца и наследника Стефана, који се као епископ беше настанио у манастиру Драговићу. Од тада не дадоше више Млечићи далматинским Србима епископа, те је веру чувао сам народ са својим родољубивим свештеницима и калуђерима, обраћајући се по потреби на епископе у Хрватској, Славонији и Босни... — Највише заслуга за обрану Православља стекао је у то доба бенковачки свештеник Симеон Кончаревић, који је сазивао народне и свештеничке зборове, те народ и свештенство храбрио да истрају у борби за Православље. Он је задржао народ да не букне у крвави устанак, кад су неке српске цркве силом порушене, те се многи Срби почели исељавати у Аустрију и Турску.

Најжешће прогањање Срба беше у доба задарскога надбискупа Змајевића. — Он је 1748. г. ради пропаганде отворио Илирско Семениште у Задру, коме беше главна сврха да спреми мисионаре за обраћање православних Далматинаца у Латинство. Слично Семениште подигнуто је и у Спљету; а одатле су ишли у Падову на даље науке. Задарско Семениште постојало је 70 година, али није никакова успеха постигло; иако готово ниједне тамнице није било, у којој није био затворен по који православни свештеник. Као тобоже главни разлог зашто се православним Србима у Далмацији не да епископ наводило се српско русофилство, неверност Републици и тежња за епископом ради лакшег помагања Русима... А црквени и народни представници, кад им власти никако не хтедоше допустити избор епископа, састану се 1750. сами код цркве Св. Илије на Далматинском Косову и изаберу проту Симеона Кончаревића за свога епископа. По наредби пећског патријарха, Симеона је рукоположио за епископа дабробосански митрополит Гаврило. Али је Симеон брзо прогнан од државне власти, те је морао оставити Далмацију и настанити се у Лици; а када је проглашен за државног издајника, отишао је у Русију, где је и умро 1770. г. у Кијеву. Ту је он написао свој знаменити Летопис црквених и грађанских догађаја, важан извор за историју Српскога Народа у Далмацији... — Срби су и даље остали без духовног старешине. Управу је водио архимандрит манастира Крке, а духовне послове обављали су епископи из Хрватске и Славоније.

Млечићу су још 1708. г. издали закон, да у Далмацији не може бити друге вере осим римокатоличке. Стога су увек гледали на православне Србе као на Унијате и потчинили их власти римокатоличких епископа. А 1759., да би обезглавили Србе, наредише, да сви свештеници, који немају декрет од римокатоличког епископа морају напустити Далмацију. Уз то, по градовима није допуштано православним свештеницима да у одјејанију прате мртваца, нити да носе литију; а фратри, су на силу, по многим парохијама,обављали црквене обреде и тајне православним Србима.— Против тога устао је огорчени народ и свештенство, те су од 1760., заузимањем Русије, наступили мирнији дани Српском Народу у Далмацији. Најпосле 1780. укинут је у Млетачкој Републици закон, да Православни морају признавати Унију, те је по свима српским црквама у Далмацији држано свечано благодарење на вест о томе. Тек сада могли су православни Срби у Далмацији данути мало душом.

Српска Црква потчињена је поново обновљеној грчкој епископији у Млецима, која доби јурисдикцију над свима Православнима по Истри, Далмацији и Боци Которској. Млетачки епископ поставио је одмах крчког архимандрита Никанора Богуновића за свога викара у Далмацији и Боци, те је живот Цркве почео прилично мирно тећи. А када је 1790., последњи грчки епископ у Млецима умро, убрзо је и Млетачка Република пропала, те је Далмација, по миру с Французима у Кампоформију 1797., постала аустријском провинцијом. Аустрија је признала архимандрита Герасима Зелића[5] за духовног управника Српске Цркве у Далмацији, али изабраног епископа Ивковића не хтеде потврдити. Шта више, сва Српска Далматинска Црква би поново потчињена римокатоличким епископима, те за Србе почеше поново грдне невоље...

3. Под Французима и Аустријанцима. — Миром у Пожуну 1б05. изгубила је Аустрија Далмацију. Њени господари посташе сада Французи. Они одмах приступише унутрашњем уређењу Далмације и закон о верској толеранцији поставише међу основне законе. Шта више, по жељи Српскога Народа, већ је 1808. потписао Наполеон одлуку, да се у Далмацији има установити самостална српска Епископија, Конзисторија и Богословија, а трошкове за све то подмириваће државна благајница; па и само православно свештенство издржаваће упола држава и народ. Све то одмах је и изведено. 1810. постављен је за епископа из Босне пребегли Венедикт Краљевић. Седиште му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри — Пола и Перој, које у XVI. в. населише Црногорци. За епископског намесника у Боци Которској постављен је архимандрит Зелић. У исто време избачени су латински олтари из српских цркава, а римокатоличким свештеницима је забрањено да нападају Православље у проповедима, да прате православне покојнике и обављају друге обреде. — Тако је с доласком Француза Српској Цркви у Далмацији грануо нови живот.

Али већ 1814. Аустрија поново заузе Далмацију и Истру — Она је оставила уређење Српске Цркве онако као што су Французи увели; али њени фанатички управници још дуго времена нису допустили Србима да живе слободно у свом Православљу. Сад управо наступише теже прилике него икад, иако је с аустријском влашћу одмах, а званично тек 1828., Српска Црква у Далмацији дошла под духовни надзор карловачког митрополита.

Владика Краљевић живео је и радио, за Француза и прве две године аустријске владавине, као први епископ и пријатељ народа. Али 1815. окрене другачије и да се додвори влади предложи јој план како да се Српска Црква у Далмацији и Боци поунијати. И 1820. већ се приступило томе послу. — Из Галиције су доведена три унијатска свештеника, да отворе богословску школу у Шибенику и спремају унијатске свештенике. Али су Срби преко родољубивог владичиног протосинђела Кирила Цветковића сазнали за то. Одмах је организован отпор. — Шибеничани се први дигоше и објавише свима шта им владика спрема, те се народни представници огорчено потужише митрополиту карловачком Стратимировићу и умолише помоћ. Стратимировић се одмах енергично заузе за Православне у Далмацији. Али неки плаховити људи већ 1821. науме, да се убиством реше поунијаћеног владике. Но место њега убише једног унијатског каноника, који је дошао да буде професор. А када то видеше она друга двојица Русина, побегоше одмах из Далмације. За њима је побегао и сам епископ Краљевић у Италију, да се више никад не врати, а управљао је Црквом још неколико година преко задарског пароха Спиридона Алексијевића као свога намесника. Међутим, због убиства каноникова, осуђен би протосинђел Цветковић, као тобожњи подстрекач, на тешку тамницу од 20 година. — Он је тамницу издржао, па је после до смрти 1857. проживио у манастиру Бездину[6] у Банату.

Због нереда, који наступише у осуству Краљевићеву подиже се 1827. жив покрет у народу и аустријска влада, на заузимање митрополита Стратимировића, умирови Краљевића; а на место његово цар именова гомирског архимандрита Јосифа Рајачића, потоњег српског патријарха. — Владика Рајачић приступио је одмах уређењу епархије. Али убрзо један немио појав прекиде све његове родољубиве намере, те је једва успео да 1833. оснује богословску или клерикалну школу у Шибенику. На име: два неваљала свештеника, које је владика потерао у ред, потраже 1832. заштиту код гувернера Лилијенбурга и прећу на Унију, а преваром преведу и неке своје парохијане. Гувернер је то једва дочекао и поче свом силом помагати ове неваљале свештенике и Унију. Стога не даде Рајачићу да уреди Конзисторију, ни ишта друго што је он желио да уради у корист Православља. А када за тим један од поунијаћених свештеника погибе, наста прогањање православних и право гоњење на Унију. Саме власти подигоше велике унијатске цркве у Кричкама, Баљцима, Врљици, те у тим селима основаше 1835. три унијатске парохије са преко 800 душа и подвргоше их унијатском српском епископу у Крижевцима... Рајачић се Унији најодлучније опирао, али га 1834. преместише за владику вршачког у Банат. А после њега изабрани епископи брзо захвалише и пређоше на друге епархије, те сиромашни народ наш у Далмацији остаде у најтежим данима све до 1843. без свога духовног поглавице. — У то време, а наиме 1841., премештена је столица далматинских епископа у Задар. Исте године умро је гувернер Лилијенбург, те под новим гувернером наступише мирнији дани по Српску Цркве у Далмацији, јер престаде верско гоњење.

Вредни и родољубиви епископ Јеротеј Мутибарић, дошао је у Далмацију 1843. и одмах почео енергично уводити ред у цркви и свештенству. А када је 1849. проглашена у Аустрији верска равноправност и слободан прелаз из једне вероисповести у другу, тада одмах пређе више него једна трећина Унијата натраг у Православље, а доцније и многи други... Ни Мутибарић није могао успети да оснује Конзисторију. То је пошло за руком тек његову наследнику, родољубивом и неуморном владици Стефану Кнежевићу (1853.–1890.). Он и његов наследник еп. Никодим Милаш (1890.–1910.), имају највише заслуга за добро уређење и напредак Српске Цркве у Далмацији. — Кнежевић је проширио Семениште и Богословију у Задру, те је настојао да се подижу школе народне; а учинио је врло много, да је српска народна свест у Далмацији силно ојачала. Од уштеде своје оставио је и две задужбине, да се из њих деле стипендије за више образовање свештенства и за помагање црквене књижевности.

У Боци Которској већ од Француза беху архимандрити намесници епископски. А на жеље и молбе Бокеља 1870. основана је посебна епископија за Боку и Дубровник, са седиштем у Котору.Први епископ беше еп. Герасим Петрановић († 1906.), који је своју епископију лепо уредио, те за буђење народне свести и за црквену књижевност стекао много заслуга. Сав живот свој беше он посветио српској књизи, Цркви и добру народном. А од уштеде своје основао је Фонд за помагање образовања занатлија и вештака.

До 1873. била је Српска Црква у Далмацији самоуправна и само у духовној зависности од Карловачке Митрополије. Те године, због нове политичке поделе Аустро-Угарске Монархије, одузета је она од Карловачке Митрополије и сједињена с Православном Црквом у Буковини, као једна Буковинско-Далматинска Митрополија. — 1919. ослобођена је те везе и у састав сједињене Српске Цркве, данашње Српске Патријаршије.

Б) САДАШЊОСТ.[уреди]

Српска Црква у Далмацији и Боци Которској има око 120.000 православних Срба, од којих су близу 90.000 у Далмацији, а преко 30.000 у Боци.

1. Уређење се равна, као и у Буковини, према Духовном Регламану цара Јосифа II. од 1786., обновљеном 1843., и Синодском Статуту од 1884.

Парохија има 104 са 290 цркава и 80 свештеника. Парохе постављају епископи у споразуму с Конзисторијом. Кандидат мора положити парохијски испит. Парохије се деле иа три разреда, по којима пароси примају плату од народа с допуном из државне благајнице.

Црквено-Општински Савет постоји у свакој парохији за руковање црквеном имовином. Њега сачињава 6–14 чланова саветника и свештеника. Саветнике бирају парохијани, а потврђује Конзисторија. Они сами бирају између себе председника и три члана, који сачињавају Црквено Туторство. — Ови, са свештеником, воде све послове црквене имовине и крајем сваке године подносе Савету на преглед црквене рачуне, а Савет их подноси Конзисторији на одобрење.

Епархије су две: Задарска и Боко-Которска; а епископе је именовао цар аустријски. — Плату добивају од државе.

Епархијске Конзисторије имају по три члана, које је именовао цар, а председник им је епископ. И оне добивају издржавање од државе.

Архијерејски Синод постојао је од 1874. Председник му је био митрополит буковинско-далматински, а чланови оба српска далматинска епископа. Састанци се обдржаваху у Бечу, те је сваки епископ могао са собом повести по једног свештеника свог, као члана саветника.

2. Манастира има 11 и то 3 у Далмацији, а 8 у Боци. Калуђера има 38 и то већином у Далмацији. Мало их је у манастирима, јер су многи на парохијама због оскудице у парохијском свештенству.

3. Просвета и књижевност. — Расадник црквене просвете у Далмацији беше Богословија у Задру, у коју се примаху свршени ученици средњих школа, а и са шест разреда. Уз Богословију постојао је и Семинар за заједнички живот богослова.

Црквену књижевност развијао је Гласник Православне Далматинске Цркве, који је излазио у Задру; а црквени књижевник светскога гласа беше Dr. Никодим Милаш († 1915.) епископ задарски, који се истакао особито на пољу канонскога права и националне црквене историје свога краја.

V. СРПСКА ЦРКВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.[уреди]

А) ПРОШЛОСТ.[уреди]

1. Под Турцима. — У Босни је Православна Црква први пут добро уређена тек после обновљења Пећске Патријаршије 1557. Тада већ беше много православних Срба и у данашњој Западној Босни, а негдашњој Источној Хрватској. Ту су они подигли и манастире: Рмањ, Гомионицу, Моштаницу и друге. Стога је и дабареки митрополит, крајем XVI. в., пренео своју столицу у тај крај, па је становао у Рмњу и другим местима. Почетком XVIII. в. устаљена је митрополитска дабарска столица у Сарајеву (1713.) и митрополија названа Дабро-Босанском. У Сарајеву је било тада много одличних трговаца и занатлија, који су се одликовали особитом љубављу према Српству и Православљу, те их је 1722. патријарашки протосинђел Висаријон Павловић, у нарочитој песми похвалници, истакао као пример српског родољубља и оданости Цркви. Они су били главни представници свега православног народа нашег у Босни и обично сâми себи бирали митрополите, које им је патријарх пећски посвећивао. Са несавесним неким митрополитима стајали су у опреци и живо настојали, да у Цркви влада ред и рад на просвећивању народном... Осим ове митрополије обновљена је у XVI. в. Зворничка Епархија, која води своје порекло већ из XIV. в., у време владе краља Драгутина у северо-источној Босни. За Фанариота назва се и она митрополијом, те је премештена у Тузлу.

У Херцеговини је имала испрва власт само Петровска Епископија, као насљедница светосавске Хумске Епископије са Стона. А после обнављања Пећске Патријаршије основана је у манастиру Тврдошу код Требиња нова епископија. — Петровска је, после разорења Петрова манастира у XVII. в., пренесена у Никшиће у данашњој Црној Гори, те се називала још и Полухерцеговачком. Више пута спајана је са Требињском, док у XVIII. в. није коначно ишчезла. Тада је за Херцеговину остала само Требињска Митрополија, која се назва Херцеговачко Захумском и од друге половине XVIII. в. има седиште у Мостару.

Када је Пећска Патријаршија укинута дошла је и сва Босанско-Херцеговачка Српска Црква под власт Фанариота. — Ови су јој много јада задавали, али нису могли увести грчко богослужење ни у својим резиденцијама. Наши претци и у овим областима брижљиво су чували веру и народност своју, те су већ у првој половини XIX. в. подигли и неколико народних школа. А када је Омер Паша, потурчени Србин Михаило Латас, 1851. увео реформе у Босни, почео је наш културно-просветни живот и ту да напредује, па су подигнуте и многе нове школе... У то доба стекао је много заслуга за православну Српску Цркву у Херцеговини знаменити мостарски архимандрит Јанићије Памучина, који је умро 1870. Он је био самоук, али неуморан раденик, те је и на књижевном пољу доста учинио, прикупљајући и штампајући народне умотворине и описујући живот и обичаје народа свога... А у Босни, у исто време, стекла је много заслуга за просвету Српског Народа одлична девојка калуђерица Хаџи Стака Скендерова, која је 1858. основала прву српску женску школу у Сарајеву. Својим угледом код турских власти она је многе олакшице прибавила Српској Цркви и просвети. Нешто доцније (око 1865.) дошла је у Босну једна племенита енглескиња мие Аделина Ирби, која је сав свој живот и велико имање посветила српској просвети и сиротињи у Босни, Херцеговини и Далмацији. — Умрла је 1910. у Сарајеву, а захвални Срби достојно су је оплакали.

2. Под Аустријом. — После крвавог народног устанка од 1875.,у коме су учествовали и многи родољубиви свештеници и калућери, а нарочито знаменити војвода поп Богдан Зимоњић заузела је Аустрија Босну у смислу Берлинског Уговора од 1878 (чл. 25.). — Од то доба налажаху се Босна и Херцеговина под њеном фактичком влашћу, па су 1908. и припојене или анектоване биле Аустро-Угарској Монархији.

Са аустријским доласком наступиле су у овим земљама друге прилике и за Српску Православну Цркву. — Аустрија је 1880. склопила конвенцију, уговор са Цариградском Патријаршијом. По њему је Православној Цркви у Босни и Херцеговини призната унутрашња самоуправа, под врховном духовном влашћу цариградског патријарха...

Аустријска влада знала је за незадовољство Срба са Грцима митрополитима и постарала се, да чим пре докине фанариотску власт у Српској Цркви Босне и Херцеговине. Стога је убрзо умировљен сарајевски митрополит Антим и на његово место 1881. постављен одличан родољуб српски, бивши сарајевски учитељ и архимандрит Сава Косановић; који је као млад калуђер, жељан науке, пешице отишао из Сарајева у Београд у Богословију... Када је доцније одступио херцеговачко-захумски митрополит Игњатије постављен је 1888. и у Мостару Србин за митрополита. Зворничко-тузлански митрополит био је Србин Дионисије Илић већ у доба окупације, а 1900. основана је у Босни још једна митрополија — Бањалучко-Бихаћска са седиштем у Бањалуци.

Када је Косановић постао митрополитом, одмах је прегао да уреди скроз запуштену Српску Православну Цркву у својој Митрополији. Стога, пре свега, позва из Задра одличнога проту Ђорђа Николајевића и са њиме, по узору Српске Далматинске Цркве, уреди црквену управу и судство, те основа Богословију са Семинаром у Рељеву код Сарајева. А када је 1885. родољубиви митрополит Сава Косановић, бранећи Православље и Српство, дошао у сукоб с властима и отишао у мир, постављен је Николајевић на његово место. — Оба ова митрополита много су задужила Српску Православну Цркву у Босни савесним архипастирским радом и обилним прилозима и закладама у корист просвете српске. Обојица су били и вредни књижевни раденици, а нарочито скупљачи историјске грађе за проучавање прошлости народа нашег... Николајевић је умро у Сарајеву 1896.; а Косановић 1903. у Црној Гори, где је у миру живот проводио.

Б) САДАШЊОСТ.[уреди]

Православних Срба у Босни и Херцеговини има близу један милијон.

1. Уређење. — До 1905. Православна Српска Црква у Босни није имала никаковог посебног уређења, те јој живот није свагда текао као што би требало. Шта више, било је и немилих оштрих сукоба између представника Цркве и Народа. Но те године, на основу споразума црквених и народних представника, а с благословом цариградског патријарха уз потврду цара аустријскога, ступила је у живот Уредба Црквено-Просветне Управе православних епархијâ у Босни и Херцеговини, па се по њој и сада развија живот Цркве и народа нашег у тим областима.

Парохија има 335, а свештеника парохијских 327. — Парохије су већином велике. Парохе бирају Црквене Општине, а плаћа их народ распорезом и држава својим приносом.

Црквена Општина има своју Скупштину, коју сачињавају сви самостални мушки чланови те општине. Скупштина бира Црквено-Школски Одбор од 8–12 чланова, који воде бригу о свима црквено-школским потребама.

Протопресвитерата има 33.; а проте су надзорници живота и рада свештеничког.

Епархија има четири. — Сви су епископи равноправни и сви, по обичају у Цариградској Патријаршијн, носе наслов Митрополита и архиепископа. Њих је именовао цар аустријски по споразуму с цариградским патријарху, који је давао осталим домаћим епископима благослов да именованог рукоположе. Плаћа их држава, која је плаћала и Цариградској Патријаршији одређени годишњи данак. — Стога су представници Цркве и Народа у Босни и Херцеговини имали право, да поред митрополита пошаљу и једног световног заступника на Сабор у Цариград, када се бира патријарх. А сви босанско-херцеговачки митрополити дужни су били при богослужењу помињати царигридског патријарха, као свога врховног духовног поглавицу.

Епархијски Црквени Суд постоји у свакој епархији за управу, надзор и суд у унутрашњим чисто црквеним и духовним пословима народа и свештенства. — Председник је митрополит, а чланови су: два стална судије или саветника, које је именовао цар на предлог митрополитов, и шест редовних чланова свештеника и њихових заменика, које бира свештенство на три године.

Епархијски Управни и Просветни Савет постоји такође у свакој епархији за управу, надзор и суд у спољашњим црквеним и школским стварима. — Председник је митрополит, а чланови су 39 на 3 године изабрана свештеника и световњака у сразмеру 1 и 2. Овај Савет састаје се само једанпут годишње. Његов је орган т. з. Ужи Савет од 9 чланова. Они се састају свакога месеца и решавају призиве против одлука Црквено-Школских Општина; а за тим прегледа њихове и манастирске рачуне, управља фондовима и закладама, потврђује избор учитељâ, суди им за преступе, бира епархијског школског референта и т. д.

Велики Црквени Суд има седиште у Сарајеву, а састоји се од сва четири митрополита и по једног свештеника из сваке епархије, којег свештенство те епархије изабере, те професора црквенога права на Богословији. — Он се састаје само једанпут годишње и решава све призиве против одлука Црквених Судова; а против његових решења призивало се на Св. Синод Цариградске Патријаршије, који је све до скора био врховна духовна власт Српској Цркви у Босни и Херцеговини.

Велики Управни и Просветни Савет има такође седиште у Сарајеву. Он је врховна управна, надзорна и судска власт у аутономној црквено-народној управи за све четири митрополије у Босни и Херцеговини. Састаје се свака три месеца, а састоји се од сва четири митрополита, четири свештеника, четири учитеља и шеснаест осталих световњака. Решава призиве против одлука Епархијских Управних и Просветних Савета.

2. Манастира има у Босни и Херцеговини 11, а калуђера око 30. Манастири су махом сиромашни, а већина калуђера је на парохијама због оскудице у свештенству. У Босни је најпознатији манастир Озрен, а у Херцеговини Житомислић и Дужи.

3. Просвета и књижевност. — Расадник црквене просвете јесте Богословија са Семинаром у Рељеву код Сарајева. Њу полазе свршени ђаци средњих школа, а и са шест разреда. Осим Богословије беше 116 вероисповедних аутономних школа, о којима се много старало и друштво Просвета, које даје стипендије ђацима за стручна средња и виша образовања.

Црквену књижевност унапређивао је до 1910. лист Источник као црквено-аутономни орган; а од 1912. чинио је то Српски Свештеник, орган Удружења Српског православног свештенства у Босни и Херцеговини. Данас врши тај посао лист Српска Црква, који већ од 1919. год издаје у Сарајеву неколицина млађих свештеника, са много љубави и прегалаштва. — То је уједно и први наш црквени лист после Светског Рата.

VI. СРПСКА ЦРКВА У АМЕРИЦИ.[уреди]

Од друге половине XIX. в. нагрнули су и многи сиромашни Срби у Америку. Доцније је то постала права зараза. И данас има у Америци око 200.000 Срба из разних наших крајева. А међу њима су особито знаменити светског гласа научници: електротехничар Никола Тесла. — Личанин, физичар професор Универзитета у Чикагу Dr. Михаило Пупин — Банаћанин и педагог професор њујоршког Универзитета Dr. Паја Радосављевић—Сремац

Срби у Америци расути су по разним државама, али их је највише у Пенсилванији. — Велики део удружио се у добро организована Братства и Црквене Општине, те подижу и издржавају српске православне храмове, школе и друге нужне и корисне установе. Први српски храм подигнут је у Калифорнији 1894., а данас их има око 50 са исто толико свештеника. — У крајевима где је мало православних Срба подигли су они храмове заједно са Грцима, Русима или Арапима...

Српску Цркву у Америци називају по руском обичају Српска Православна Мисија, а као старешина све до скора сматрао се архимандрит Севастијан Дабовић у Чикагу, који је уједно био и парох тамошњег српског храма. — Ова је Црква формално била под врховном духовном влашћу рускога архиепископа у Њу-Јорку, али је фактички потпуно самостална и без икакове средишне организације. Од 1906. постоји покрет да Срби у Америци добију свога епископа, под врховном влашћу којег самосталног српског митрополита у Европи. А од 1912. почео је Српски Културни Фонд и Савез Српских Друштава Слога у Чикагу, — коме је председник Dr. Михаило Пупин, — да поставља свештенике мисионаре, који ће ићи по целом народу нашем у Америци и као апостоли учити га и световати на свако добро...


  1. Ради тога је већ 1689. заробљен српски историк Ђорђе граф Бранковић, кога су Срби признали својим деспотом, и држан је у заточењу у Бечу и Хебу све до смрти његове 1711., иако су представници Србскога Народа много пута молили цара, да им недужног сужња пусти на слободу. — Да се Срби умире допуштено им је било 1691., да изаберу себи подвојводу. Они су то и учиннли. А када је први подвојвода Јован Монастирлија умро 1707, није више допуштен био ни избор подвојводе, већ су сва србски војници подвргнути врховној власти немачких офисира.
  2. У Русији су Срби такође основали Крајину на обалама Дњепра, према Кримским Татарима, и назваше је Новом Србијом (данашња Јекатеринославска Губернија), али се брзо порусише и изгубише за Српство.
  3. И пре тога доносили су Синоди важне одредбе, али су оне обично биле израз воље митрополитове. — Тако је на пр. Синод из 1732. уредио питање о епископским оставинама, наредио увођење диптиха по црквама, прописао да епископи могу носити сакосе и митре само у својим епархијама, а када са архиеписком служе онда по старом обичају имају да служе у фелону и везеној епископској капи, и т. д.
  4. Тада је ударен основ и чувеном карловачком појању. — Знаменити светогорски појац Анатолије, калуђер манастира Ватопеда, провео је шест година у Београду и Карловцима (од 1731.–1737.), као учитељ црквеног појања; а за њим су, још неко време, долазили и други светогорски појци да уче наше претке... Но српско појање чуло се још и у половини XVIII. в., али га називају простачким; јер су га појци тога времена изводили га великом висином и виком. Крајем XVIII. в. архимандрит крушедолски Димитрије Крстић, дотерао је грчко појање према свом музичком укусу; а развио га први професор црквеног појања у Карловачкој Богословији, доцније игуман Дионисије Чупић. — Професор Јеротије Мутибарић, потоњи владика далматински, скратио је то појање и у том облику оно се раширило по целом Српству, а под именом: великог и малог карловачког појања.
  5. Доцније је архим. Зелић дошао у сукоб с владиком Краљевићем, бранећи Православље од Уније, те је прогнан и заточен у Бечу, где је и умро 1828. Био је одличан родољуб и вредан раденик, али и јако славољубив, те је имао много непријатеља. Написао је своју занимљиву Аутобиографију и новчано је помагао књижевнике, а нарочито знаменитог Павла Соларића. За васпитање свештеничког подмлатка у Далмацији оставио је задужбину, којом рукује карловачки митрополит. Његове кости пренео је 1868. из Беча у манастир Крупу архимандрит, потоњи владика, Герасим Петрановић.
  6. Ту је написао своју Аутобиографију, која нам приказује многа његова и народна страдања због вере.