По што влаше кикош?

Заљуби се некакво грађанско момче у лијепу и младу сеоцку ђевојку те је прво да на школу да научи књиге и грацког обичаја и госпоштине, и наком године вјенча је. Мало дана, послије поведе је муж у шетњу и сврате на пазар ђе сељани њихове ствари продају и она, до скора ђевојка, види свога оца у простим сељачким хаљинама, ђе се савро од зиме стар испод једне окрпјене струке а пред собом ђе чува два три пара кокоши, но не хће му се јавити као своме оцу него као госпођа и учевна, запита га: по што влаше, кикош? (мјесто кокош). Отац је сиромах погледа и познаде, па одговори: Да ли синко, не знаш, у зо час се погосподила, а у девет свој језик заборавила! а и ти си их лани продавала.!

Извор

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 5-6.