[Пође Марко у цркву да иде]
Пође Марко у цркву да иде,
Кад је прошо близу до горицу,
Гора ми је лишћем повенула.
Проговара Краљевићу Марко:
— Ој горице, ти моја сестрице, 5
А што си ми лишћем повенула,
Да л’ те змија у корену гризе,
Ил’ ти вода корен поткопава,
Или слана краје познобила?
— Богом, брате Краљевићу Марко, 10
Кад ме питаш, право ћу ти кажем:
Ни ми змија у корену гризе,
Ни вода ми корен поткопава,
Туј прођоше три синџира робље:
Први синџир — најбољи бећари, 15
Други синџир — најбоље девојке
Трећи синџир — најбоље невесте,
По њи иде једна скотна кучка,
Њум удара црни Арапине,
Удара гу троструком камџијом. 20
Тој не била таја скотна кучка,
Већ то била девојачка мајка,
Мушко чедо из њум проговара,
Мушко чедо тугом заплакало,
Затој смо ти, брате, повенуле. 25
— Ој горице, ви моје сестрице,
Да ли знате куд ги одведоше?
— Они зборив за Витош планину,
Ал’ отоше уз реку Ситницу.
Поврну се Краљевићу Марко, 30
Пребаци се Шарцу на рамена,
Па овако њему говорио:
— Аој Шаро, мој дебели Шаро,
До с’д си ме од срама одсрамија,
И мене си од зла избавио. 35
— О мој газдо, Краљевићу Марко,
Заседлај ми седло шимширово,
Препаши ми дванаест колана,
Па се мени метни на рамена,
Преко очи пребаци мараму, 40
Од силу ће очи испаднути.
.......................................................
Заврте се Шара дебељара,
Заврте се на лево, на деспо,
Па пристиже до гору зелеиу, 45
Ударише на реку Ситиицу.
Заврте се Шара дебељара,
Заврте се на лево, на десно,
И пристиже дванаест Арапа,
Па говоре дванаест Арапа: 50
— Сви дванаес’ Шару ће јашемо,
Тебе, Марко, катанац на уста!
Кад то дочу Шара дебељара,
Двапут скочи, трипут ги довати,
Од дванаес’, двеста и дванаес’. 55
Па се Марко скину од Шарина
Па говори на врзано робље:
— Натраг, натраг, моје мило робље!
Па је сваког леpо одвезао,
И свакоме дукат даривао. 60
Кад се Марко натраг поврнуо,
Гора се је листом поврнула,
И у њума свакојако цвеће.
Робље бере и венци му прави,
Венци прави и Марка ми кити. 65
Кад је приш’о Марко близу цркве,
Сама се је црква отворила
И јунака Марка причестила.
