Пошљедњи витезови

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Симо Матавуљ

Пошљедњи витезови


I


У срцу града Х налази се Улица светога Фране, гдје су нанизани властеоски опустјели дворови, међу којима је најзнатнији онај племенитијех М–вића. Тај двор је крпеж од неједнаких грађевина, зиданијех у различита времена.

Гледаоцу с улице пред очима је, у тамној зидини, над високим вратима, исклесан овакав грб: окруњена аждаха исплазила језичину, пропела се на задње ноге, а у предњој шапи држи го мач. С обје стране те зидине стрше висока здања. Десно је крило прави двор, сав од тесана камења, на два пода са сведенијем прозорима. Лијево крило бијаше њекад тврда кула; с временом се пушкарице раширише у неједнаке четвртасте прозоре, али ни данас, за три копља висине, нема на њој никаква отвора. Та два здања бијаху везана двама беденима. Беден састраг претвори се у ониску кућу, намијењену слугама, а онај до улице утањи се и поста прости оборски зид, држећи на својим грудима, кроза дуго вријеме, поменуту страшну аждаху, то витешко обиљежје М-вића, које они донесоше у XII вијеку, кад побјегоше из Босне у Приморје.

Прије не много година, свакога дана у зору, кад звона огласе поздрав Богородици, њеко би отворио гвоздене капке двају прозора у приземној соби, пак протурио главу изван. Бјеше то повелика глава, облијех образа, сијеријех очију, права носа, подрезанијех просиједијех бркова, покривена црвеном капицом. Она почиваше на задриглу врату, овај на здепану трупу, труп на кратким ногама, а све одјевено у тежачкој приморској ношњи. На први поглед могло се познати да је тај чово господско старогонче, од онијех што су више сматрани као укућани него као слуге, што говоре: "ми" "наша кућа", "наше имање", што смију обрецнути се на господара, а, борме, његову дјецу могу поњекад и ошинути. Тај шишко, пошто би се провјетрио, савио би душек, на коме је преноћио, и изнио га кроза врата. Сад се са улице једнијем погледом могла прегледати прилично тространа соба. На стијени, према прозорима, чкиљаше пламичак у сребрном кандиоцу, пред разапетијем Исусом. С десне стране Господа нашега осмјејкиваше се добродушни лик Пија IХ-ога, а с лијеве ћесара Франа Јосипа. Под њима старински диван; пред њим велик писаћи сто, покривен зеленом свитом, поштрцаном пјегама од црнила; наоколо дрвене клупе, а над њима високе полице пуне снопова артије; у једноме углу гвозден ковчег са три катанца, и врху њега њеколико комада старинскога оружја: џевердан, два мача, чит малијех пушака са великим позлаћеним јабукама; с обје стране оружнице по једна света прилика на платну, свети Фране и Доминик.

Након четврт часа, отприлике, слуга би опет затворио прозоре, пак, отворивши тешка оборска врата, изашао на улицу, држећи запаљен фењер. Нека је напољу сасвијем видно, рецимо љетњега дана, пред сунчани огранак, слуга ипак излази са запаљеним фењером, кашље, зијеха, протеже се, тјера псе и мачке, што забасају том тијесном улицом, разговара се с "факинима", што туда наиђу. То трајаше њекад дуже, њекад краће, али свакако докле се не отвори прозор на првоме поду двора и не промоли једна глава, завијена бијелом крпом.

- И–хан! - викне глава, изговарајући ту ријеч ето тако, у два слога.

- Готово, шјор! - одазове се слута, скинувши капу.

То име "И–хан" није наше, нити у цијелом Приморју - вјерујте! - бјеше чељадета које га ношаше, осим тога слуге. Како оно постаде и зашто приону дебељку, нажалост, поред света нашег савјесног истраживања, не могосмо дознати.

Кад би И–хан чуо тешке кораке низа камене степенице иза зидине, тада би опет скинуо капу. Домало ступи на праг људина широких плећа, у црној закопчаној хаљини, са високим клобуком ка глави и тољагом у руци. Томе крупном господину могаше бити преко педесет година. Он ћаше, прекрстив се, мицати отромбољеним обријаним уснама, оставши укрућен толико времена, колико је доста да га човјек утуви: орловски нос, лице широко, крупне јабучице, очи плаве, избуљене, густе обрве састављене. Замисли да је још бркат, па му мјеште лацманског клобука натакни кацигу, мјеште меке црне хаљине покри му груди тешким оклопом, утури му у десницу високо копље, о лијевој му бедри припаши мач, нека јоште мјесто гаћа навуче плетене хлаче, а мјесто цреваља жуте чизме обује, - онда, брате, ето ти праве слике и прилике једнога од његовијех предака, који је живио у доба Кулина бана, у Босни поносној. Витез тај, горе у дворници, одвоји се од платна, изађе из златнога оквира, па сад полазећи к бану на вијеће, или, можебити, на крваву крајину, препоручује се богу на своме кућном прагу! - Хоћеш ли другу слику? Натакни му самур-калпак, обуци му зелену доламу са златнијем китама, припаши му љуту димишћију, а о раме објеси танку латинку, баци га у седло помамну дорину, ето ти друга Смиљанића, Јанковића, Мочивуне, Накића, Шупуковића и осталијех наших славнијех сердара, који гоњаху кроза Котаре Танковић Османа, Талу Будалину, Удбињане и остале крајишнике. Тако ће тај човјек наликовати својим старима из Средњега вијека. Али овако какав је сад, у половини деветнаестога вијека, у лацманској ношњи, са "варићаком" на глави, то је прости шјор Иле М-ковић, девети Иле у своме племену, и претпосљедњи огранак "од гране од добра коријена", како се обично каже у старинским: повељама. Како се он често поносио са осам имењака своје лозе, то га иза леђа зваху: "девети" или "девети у плугу".

- Хајдемо, И–хан! - рекне племић.

Старогонче крене побрже, па на њеким вратима повуче за конопац, а на то испане други слуга са фењером и за -њим измиголи њека ситна, погурена госпођа, необично дугих образа.

- Добро јутро, контеша! - назове девети.

- Добро јутро, конте! - одговори баба и пођу даље.

Често су спомињали давно, срећније вријеме, кад имађаху до десетак другова своје врсте у томе јутрењем походу, а сад спала књига на два слова, претекоше само двије жиже да навјешћују полазак госпоштине к раној миси!

За њима пристане гдекоја баба грађанскога реда, гдјекоји старији умировљени чиновник и старије слушкиње.

Конте, веома побожно, преклечи малу мису у старинскоме манастиру, гдје лежи, дајбуди, педесет костура његовијех предака, гдје има олтара и икона и драгоцјенијех утвари, што они приложише.

Послије службе, истијем редом, врате се њих двоје. И–хан опет отвори прозоре на приземној соби. Девети, пошто посрче каву у кући, изађе на улицу, те стане одмјеренијем корацима шетати од једнога краја до другога испред двора.

Ђачићи, водарице, факини, старији тежаци из заграђа, пролазећи туда, држе се друге стране улице и већина њих поздравља Деветога. Наиђе и старијих попова, чиновника, и од тијех ће готово сваки се уставити да га пита за здравље, да га понуди дуваном за нос. Деси се, бора ми, и друкчије. Деси се да том улицом хита какво бијесно момче тежачко, пак се мимогред навлаш очеше о старога. Други опет гони натоварено магаре, па ће га ошинути дерући се: - "Ћуш! Што си се узлијенио као девети у плугу! Ар! Арја амо!" - Девети није простран човјек, нити је спор на језику, те смјеста тијем безочницима помилује оца и мајку, а безочници њему истијем начином опомену све његове старе, чак до времена Кулина бана.

Те ружне појаве бијаху ријетке, али свакога у бога јутра догађало се њешто, што је конта куд и камо више љутило од тијех простачких увриједа. Ено улицом нема живе душе, а ипак конте стао и срдито бобоњи у себи и куцка тољагом по калдрми. Шта је? Ено доље чак у дну улице витлају се густи колути дима око главе једног високог господина, који се баш момачким корацима примиче. Мораш се зачудити његовој младеначкој живолазности, кад га, из ближе посматраш, јер је тај дугоња вршњак контов. Риђи му брк, без и једне сиједе, лијепо доликује његовом сухом мушком лицу, али борови око усана и на челу, као и прогрушана коса, одавају му вијек. Поглед му је поуздан, али у исто вријеме тај поглед казује да га се ништа не тиче. То је конте Славо Д., такођер " од гране од добра коријена", барабар са М-вићем. Славо је био часник у ћесарској војсци. У Мађарској буни, 48-ме године, допадне тешке ране, те је морао оставити службу. Живио је приличнијем дохотком свога имања и мировином. Од рода је имао само двије старе тетке које с њим живљаху у староме двору. Славо је под својим кровом ноћивао, сврћао на објед и вечеру, а све остало вријеме проводио у кавани и шетњи, не вадећи из уста готово никада цигаре. У цркву је ходио само недјељом и о вељим годовима. Био је човјек јуначан, искрен, од ријечи, милостива срца, неотесан и охол, поштован од свакога.

Кад се Славо примаче, Девети избуљи своје орлујске очи пут њега, као да га ћаше прождријети, али војник прође, презирно прчећи усне. - Поглед Деветога као да говораше: "Што ти мене не поздрављаш, ти скитачу један?" А одговор Славов као да бјеше: "И ти си ми њеки властелин! Пи!" - И то је бивало десет година, свакога јутра, кад не бијаше кише. Додуше, кад се Славо вратио с војне није се тако понашао према своме другу из дјетињства, али, наскоро затијем, стаде му сваким начином показивати да га презире. И то не би због какве заваде међу њима. Славо пак не говораше пред другима о Деветом ни бијеле, ни црне.

Девети чепукаше горе доље, гледајући у часовник, буљећи на ону страну откуда изађе Славо. Чим пак назрије једнога, двојицу, тројицу, гомилу острвљана, он уђе у приземну собу, сједне на диван, натакне црну капицу и почне пребирати бројанице.

Јер не може бити да острвљани мимоиђу стари двор М–вића. Њима је Улица св. Фране само пут к њему, у свако доба године, и онда кад није вријеме јематви, кад се не треба јављати господину због дохотка. Кад се искрцају са својих бродова, људи и жене са различитијех крајева, зауставе се на обали, погледају се бојажљиво и шчињају се једно од другога, докле се гомила не разнови. Тада се једни разиђу којекуда за својим послом, а други сви, лагано и ћутке, навру к Улици св. Фране. Међу се тешко да завргну разговор, осим испрекиданијех питања и одговора.

Али вриједи мотрити обла, добродушна лица наших острвљана кад већ стигну пред двор! Надање, страх, притајана срџба, чак и очајање - сва та осјећања избију. Не прође много времена, а кроза отворене. прозоре чују се оваки разговори:

- Шјор конте! Ја сам дужан двиста главнога, а сам платал лани добит; сад ви кажете да је наресло главно! По бога, как може нарести!?

- Чујеш ти! - одговара крупнијем гласом Девети. Готово увијек почињаше говор са: "чујеш ти": - Кад већ мислиш да сам те занио, а ти, брате, иди у суд... Не-не-не-не! нећу више ријечи, него иди у суд. Али ћеш се почешати, ја ти дајем ријеч! Ни дана те већ нећу чекати!...

- Ја, по Језуса., нимам сад добити! - вели други. - Нимам, да ме закојеш! Него вас молим, ка' ча се моли ови распети, да ме причекате, доколе ми син пошаје...

- Умукни, бештијо! - издере се конте. - Зар се људи моле као Исус! Опрости, боже! - Конте би устао, скинуо црну капицу, и прекрстио се побожно.

- Ма вас молим ка' краја нашег да ме притрпите, јербо ће ми син послати пинези из Омерике.

- Чујеш ти, не бих ти вјеровао да сад издишеш, јер си ме преварио два пута с твојим сином из Омерике. Излази!

- Ча ћу несритна, слабишна, удова, ако се не смилујеш! - нариче њека жена.

- А што ћу ти, моја драга! Бјеше се пружити колико се можеш покрити. Жао ми те, али ти не могу помоћи...

- Как не мореш, конте свитли, кад...

- Оразуми се, жено, не могу ти ништа, јер су карте отишле даље, својим путем. Не могу ја сада суду наредити да обустави заплијену. Иди, добра жено, иди!

Поњекад се могло чути и оваких говора:

- По светога Франу, ком си завитан, дошло ми је да - да - да. Ах! баш нимаш душе...

Други: - Убит' ћу се, вирујте, конте, утопит' ћу се: ако вам ни жал мене, смилујте се мојим сиротама!

Трећи: - По све свете, ча их је на небесих, узет' ћу абоката, тират' ћу до губернадура, до министар', до краја, до јавла у паклу, потрошит' ћу све ча иман, али неће бит' на твоју!...

Али је Девети добро познавао свој народ; знао је да му се не треба бојати њиховијех пријетња, те му је могло бити да слијеже раменима и да их изгони.

Једном само имао је крупна посла са њеким тежаком из заграђа, коме такође чуднијем начином нарасла бјеше главница дуга. Послије залудне молбе, тежак измахне ножем и би га пробуразио био да И–хан хитро не устави његову руку. Отада не хтје више зајимати новац жустрим Приморцима и "Власима" крвопијама, нето је тровао душе острвљанима!

Често је бивала така налога да се дужници не могаху смјестити у соби, него их је И–хан пропуштао редом. У тијем приликама помагаше Деветом њеки пискарало, који се увијек шуњао око двора, а И–хан отвараше гвоздени ковчег, смјештајући претежније исправе и вадећи новац.

Ето у какву се звијерку преобрази витез из времена Кулина бана, сердар из друштва Јанковића!

И ето зашто је племић Славо Д. из дна душе презирао племића Ила IХ-ога М–вића.

II

Онијех година кад Принцип пропаде, те Французи, освојивши Приморје, уведоше нове уредбе и дадоше народу више слободе, настаде сеоба бескућника у приморске градове.

Било их је отсвуда и у свакој ношњи: са босанске и хрватске границе, из планина и забитнијех мјеста, у пеленгаћама са пошом око главе, у беневрецима и раздрљенијех груди, понајвише млади и одлучни људи. Једни се уписаше у пандуре, други се најмише, а већина их живљаше с дана на дан, криомчарењем и крађом.

Међу тијема бјеше дошао у X њеки Тодор Булин, човјек жуте длаке, кратка трупа, дугих ногу, пјегава лица. По кроју хаљина као да бјеше од Врљике, али бог сами зна његово право поријекло и завичај, његову прошлост, његово право име.

Тодор се најми код попа у заграђу, и угоди му. Поп му буде проводаџија, те га, послије једне године, ожени с једном удовицом. Та се добросретњица зваше Ика. Она имадијаше повелик врт под својом кућицом, на коме је гајила поврће, те продавала на тргу. Уљез Тодор - кога из шале прозваше Тодор Икин - послуживаше и даље попа. То је трајало јоште годину, кад једне зимске ноћи њеки зликовци навале на кућу попову, њега ране и све му понесу.

Дуго се не могаше ући у траг зликовцима. Најпосле један би ухваћен и тај им ода да им је Тодор био вођ. Тодор допаде тамнице, али послије десет година изађе здрав и угојен, као из манастира. Тада се скраси код куће. Обрађивао је врт и наимао се код имућнијих тежака. Него у доколици, отиснуо би се по околини и крао стоку, док једном освану мртав под туђом стојницом; зрно му је размрскало главу.

Остаде Ика са три сина. Најстарији Илија уврже се на оца - скитач чисте крви. Два млађа Јаков и Периша бијаху добри момчићи, радише и штедише, а с Илијом растијаше свако зло. Тако је трајало за колико је Ика старала. Јаков и Периша раде као црви, понашају се као девојке, пазе мајку, а Илија се кланча по улицама, краде кућу, свађа се и опија.

Периша и Јаков бјежаху од својих вршњака од страха да их не коре братом. Најтеже им је било свечаником кад по заграђу узавру пјесме, кад њихови другови гомилама пролазе улицама, гдје је дјевојака, а њих два, као њеки одвојеници, гину од чаме пред кућом. Јер која би дјевојка с њима гледала, иако бијаху прикладни момчићи? Та присјело би јој одмах од другарица, тој снаси Илије Булине.

Најпосле Периша и Јаков отјерају Илију из куће.

Он се приби код неког конопљара као помоћник, - посао веома лак, јер нема шта друго до да окреће велики точак. Ту је издржао пуну недјељу дана, пак поста дерач у клаоници, пак рибар, пак факин, и све тако на измјену, одмарајући се често у шљепићу, докле се једном не разболи смртно на улици.

Тада га браћа ноћу пренијеше у кућу. Док је он у тлапњи булазнио којешта, тужна Ика нарицаше, а у потоњу поче да се тјеши:

- Зло је при њему рођено, као и покојноме оцу! У крви им је тако. Ви сте се уметнули на ујчевину, богу да је хвала! Али, видите, могао би се поправити, ако преболи.

- Да бог да! - говоре браћа.

- Може, може, бива тога... Памтите ли покојнога Вујана? Је ли да је био красан човјек? Јест, али у младости не бјеше ни мало бољи од нашега Илије. Мати му немаше до њега јединца, па опет јој дође да га прегори, јер отиде босонога Госпи на Врхпоље и рече: "Госпе моја, или учини да се поправи, или га узми к себи!" Кад се јадница врати кући, затече Вујана смртно рањена; у завади, један га сусјед удари ножем у слабине. Али, преко надања, оста жив и поста миран као јагње и окући се, еле, прави човјек.

- Видите - настави послије дужег мучања - гријешна ти сам, и ја сам намишљала да учиним завјет, исто као мати Вујанова, а ово се одазивље!... Тешко мајци кад до тога дође!

Браћа се заплакаше.

Болест не савлада Или'ну тврду грађу. У дугом опорављању имао је понуда, које су куповане биле знојем његове браће. То га дирну те, кад му се снага поврати, поче радити уза њих, сврћући помало странпутице, колико се могло подносити...

Једне недјеље бијаше Ика сама у кући кад Илија утрча без душе и закрачуна врата изнутра.

- Што је? - тек изговори стара, а с улице засуше бубуљи у врата. Диже се граја:

Отвори!... Дај нам га у руке, или ћемо ти разорити кућу над главом! - вичу њеколицина, гађајући непрестано.

- Немојте, браћо, ради бога! - стаде преклињати стара, па да их умоли, ошкрину врата. У исти мах згоди је камен у груди, те паде наузнак, као свијећа.

Људи смућени због нехотична зла дјела, побјегоше.

Ика умрије сјутрадан.

Опћински стражари ухватише Илију.

Десетак дана после тога, пуче глас да опћина отправља тројицу у војску.

У оно доба Далмација не даваше војине, али су опћине силом шиљале зле људе.

Слеже се силан свијет на обалу да види Илију и његова два друга, сва три у пратњи стражара, како ће се укрцати.

Свак им пожели: сретан пут без повратка!

III

У по јутра изађе из контова двора њека омалена једра жена, са свиленијем рупцем укрштенијем на грудима, и силнијем, златнијем прстењем на прстима, носећи у једној руци здјелу јухе, а у другој, на кружићу, крижака лимуна и наранче. Жена опрезно уђе у писарницу, те поклонив се малко, стави јуху пред Деветога.

-Добро јутро, шјора Гарофола! - поздрављају је острвљани. - Здраво уранили!

- Здраво, јуди! - отпоздрави им земљакиња, па одмах настави носећи кружић натраг:

- Хајдемо, И-хан, млуоди је веј горик.

И–хан пође за њом.

- Пи-пи-пи! муој Роро! - ваби Гарофола пењући се опет с натегом уза степенице, којима готово захваћа дужину својим широким крстима. - Пи-пи-пи, муој Ророн! Он јеште спи! Лак, полак, куонте млуоди, нимоте га оштро будит'!

Та шјора Гарофола прије тридесет година уђе у двор као дојкиња, па оста као слушкиња и сврши као управитељка, која је и И–хану запредала. По граду бјеше находа и нахоткиња, које народ прозва Контићи и Контићке. Говорило се да је њих Гарофола науточ помагала и кућила.

Кад би стари посркао јуху, изашао би у обор, а за њим писар и сељаци. Стари би дигао главу пут прозора њекадашње куле, а то би и остали учинили. Сад би И–хан и Гарофола отварали прозоре и износили на сунце мноштво птица у крлеткама, па онда два ћука на тојагама, јејине, крагује, грлице и једнога орлића, а свега тога пернатога народа стане цвркутање, гукање, ћукање и кликтање, да би та граја проглушила и глуха.

И–хан хитро сипље просо, улијева воду и чисти тамнице заробљеницима, а Гарофола им само тепа редом, држећи једнако оне кришке у руци.

Па онда се отвори крајни прозор и укаже се висок човјек, од тридесет година, танак као трска, ћелав, крезуб, црвенијех јабучица, као да их бјеше омастио, риђа четкаста брка, ситнијех и модријех очију.

- Добро утро, куонте млуоди! - вичу острвљани.

- Добро јутро! - поздравља писар.

- Добро јутро, папе! - вели јединац, нашљедник конта Ила IХ-ога, конте Иле Х-ти, пак изнесе једног старог оперутанога папагаја.

Сад допадне Гарофола, па њих двоје стану чистити крмеље птици, мажући јој преостала пера ракијом. Девети пажљиво мотри; најпосле подвикне:

- Бон ђорно, Роро, бон ђорно!

- Одговори папи! - соколи га Десети.

- Јави се Рорићу муој! - додаје Гарофола и обоје голицају Ронрона, а он треска ћелавом главицом, као да му се тешко сјетити како треба отпоздравити. Најпосле закријешти: "Бон орно онтеее!"

Ето ти сад весеља свијема. Ако је стари добре воље, стане први причати како је Ронрон у младости био оштроум. За њим казују то исто Десети, И-хан и Гарофола. Ова често говораше:

- Ја вам кажем да је грихота, боже прости, чак ни кршћен, ех кад је бил млуод, имал је више памети него млоги кршћени!

А вирујемо, шјора Гарофола! - одговори који лукавац, да се препоручи могућој слушкињи.

- Вирујемо, зач не! Ето господске тице малехне, малехне, па говоре више јазик', по нашки по талијански, по тудешки, а наша дица од пет лит' не знају толико рич' по матерјем!

Ако би Девети преплео прсте и стао обртати палац око палца, то бјеше знак да се присјетио њешто важно забиљежити у каквој погодби, а пошто не могаше бити у писарници без слуге, то би викнуо, прије него уђе:

- Хајде, И-хан!

Девети још чека: хода и хода, пак ће планути:

- И-хан! Иле! Корпо дела воштра мадона...

Боже ми опрости! Чујеш ти магарчино, да толико дангубиш, када ти се каже да има посла, а?

- Као да сам ја крив, шјор! Као да је мени баш мило хранити тичурине!

- Доста сад! - викне Девети и прстима смрска кожу на челу да прикупи сву памет, из које ће исциједити њеку реченицу. Али је бивало дана кад ту свету тишину побрка Ронрон. Накљукан и разгријан на сунцу, стари брбљов стане се дерати из свега мозга, мијешајући изреке што му преосташе у мозгу: - Адијооо! Мала били мало! Ком-па-њи марш! Ајнс! Цвај!

Тада би Девети помаман:

- Иле! Корпо дела!... Заврнућу му вратом, ако га намах не уклониш!

И, - хан би се тад подмукло смјешкао, јер му веома гођаше кад би се господар стога љутио. Али, усред тога, ако господар, казујући у перо, нехотице изостави какав важан увјет, И–хан, једнако срдит, напоменуће то, онако сурово. Тада Девети устане, ухвати га за пуце на кружату и гледајући га милостиво потапшаће га по рамену. Тијем је међу њима мир учињен.

Прије него се сврши посао, Десети сиђе и укочањи се на прагу, звјерајући очицама.

- Папе, ја ћу мало изаћи!

Свагда се мораше јавити.

Ако је оцу до разговора, задржаће сина малко - увијек на прагу - тужећи му се на зла времена, на зле дужнике, на своје меко срце, због којега ће најпослије пропасти. Ако није вољан, тада само одмахне главом, али ће свагда додати:

- Чујеш ти, немој се састајати с онијем!

- Бо-бо-же сачувај! папе мој! Ај^бо-бо, не-не-не! - ушепртљи се Десети, црвенећи на сав мах. Тако је тепао, чим се мало узнемири, а црвенио је стога што је лагао, јер се с онијем, с контом Славом, најрадије дружио у кавани.

Десети граби својим дугим крацима, а при томе му главица једнако игра, баш као у птице кад скакуће. Улица издушује на растоку других улица, пред љекарницу "Код спаситеља".

У тој љекарници бивало је увијек пет-шест доконе господе на посијелу. Главни бијаху: један гојазни каноник властелин, један стари богати љекар, један богати скоројевић, који мишљаше да не би могао живјети два дана без љекова, и један шаљивац, за кога се не знадијаше чим живи, али се знало да добро живи.

Њима је Десети добро дошао, баш као поручен. Ако би он хтио да их мимоиђе, тада је доста да њеки испане преда њ.

Чим уђе, прихвате га као да га не видјеше бог зна откада.

- О, ооо, каро, карисимо мио! - виче кроз нос каноник.

- Ма гдје си ти, човјече, а? Јеси ли опет болестан? - пита љекар.

- А ти не знаш шта је нова? - запитаће шаљивац.

- Не-не-не! Шта? Шта? - убрза Десети.

- Е, шта, мој брајко! само слушај! - И стану измишљати којешта, да га заплаше, на пр. по граду се кланча бијесан пас; утекао је из тамнице страшан разбојник, којега ћаху осудити на вјешала; тежаци! се побунили против господе, због дохотка.

Десети блиједи и зној га спопада, не сумњајући да је све истина што чује, иако су га сличнијем бајкама препадали готово свакога јутра. Пошто се насите, пусте га, а он крене дугом улицом, обилазећи псе и оружане људе, које удеси. Још му је претрпјети пецкања и досјетке омладине свакојег сталежа - од пролазника, из дућана и радионица - безобразно намигивање младијех простијих жена, што та највише љућаше, па га ето у велику кавану.

Ту затече раднијем даном њеколико часника који одвојено сјеђаху, њеколико ислуженијех чиновника и међу њима Слава Д. Десети веома учтиво поздравља свакога, Слава особито, који му увијек, без ријечи, пружи два прста десне руке, пак устане и приђе биљару.

Десети бијаше врло добар играч. С њиме се мало који у граду могаше мјерити, осим Слава, али га сваки могаше добити, само нека га збуни, нека му рекне на пр.: "Не броји вам се тај уда рац, јер сте повукли штапом!" Или "Откуда имате петнаест? Само дванаест, господине!" Толико бјеше доста да Десети изгуби. Славо то није чинио; шта више, он не допушташе да га задиркују.

Пред подне изађе и стари каматник, праћен својим дужницима, те се упути к манастиру. И–хан затвори прозоре и стане шетати испред двора. Девети, опростивши се с острвљанима, прихвати свога старога пријатеља гвардијана фра Винценца, њекога дебелог Талијанца, кога народ прозва фра Бачвом. Њих двојица споријем корацима, устављајући се у препирци свакога трена, пређу обалу, заоколе иза саборне цркве на трг, гдје је велика кавана и гдје им се придружи Десети. Одатле ће дугом улицом, која свршује код поменуте љекарнице. Та шетња траје добар час. Каматник стриже очима на све стране, неће ли угледати кога дужника, којега треба опоменути, а у исто вријеме пажљиво слуша од ученог пријатеља што је о чему рекао свети Аугустин, или свети Тома Аквински, или који признати свјетски мудрац.

И–хан приђе ка духовнику и пољуби га у руку, пак уђе у двор, за господарима, закрачунавши оборска врата.

Са каменијех степеница улази се у висок тријем, гдје је строп дрвен, а под сложен од ситнијех камичака неједнаке боје, гладак сав као једна мраморна плоча. Петера су врата дуж тријема, врата висока, 'двокрилна, од мрка дрвета, сва испуњена прелијепијем резбаријама. Кроза средња уђе се у пространу дворницу, гдје је под и строп као и у тријему, по стијенама голема млетачка огледала и слике старијех М–вића и провидура, опточене златнијем оквирима. Наоколо су широке столице, постављене зеленом свилом. Из те дворнице, кроз омања врата, улазак је у четири собе, такође испуњене старинским раскошнијем покућанством.

Са дна тријема воде степенице на горњи бој, куд сада кренуше сва тројица. И горе је слична подјела, само што дворницу замјењује ручаоница, а собе су мање, те их је више. Гарофола је поставила на пространом столу за четворицу и она се забављала са Ронроном, којега свакога дана кад се руча и вечера пренесу ту из куле. Девети сједе у зачеље, Десети њему с десне, према овоме Гарофола, а И-хан мало даље, одвојен. Њека стара испијена кухарица, црвена носа, одјевена полак тежачки полак варошки, доноси јуху. У повратку не може ни она на ино а да не рекне коју љубазну обожаваној птици.

Докле они једу, дед' да чујете углавноме што је запамтио славни Ронрон.

Послије Деветога, папагај бијаше најстарији укућанин у двору М–вића. Он је гледао јединога конта Илу деветога као младића пуста и богата, У доба Француза, кад се прекидао закон, који дотле бјеше напосе за властелу, а напосе за пучане и кметиће. Ронрон је запамтио сватове Деветога и питан је био из руку контеше Матилде, одиве племенитијех Д-ћа, бијесне и прелијепе властелинке. Ронрон бјеше свједок прве љубави потоње мрзости, између Деветога и Матилде. Ронрон једини могаше поуздано знати бјеше ли истина што се по граду говорило... Њеки млади пуковник бјеше чести гост у двору, иако незван. Најпослије Ронрон запази кад једне зоре зацилика у великој спаваћој соби, на првоме поду, мали Десети, а истога дана пред вече испусти душу Матилда. И тако не би суђено ни матери да се нагледа дјетета, ни пуковнику да му кумује, како бјеше обрекао.

Ронрон бјеше велика разбибрига млађаном властелинчићу, који се отхрани више лијековима. него Гарофолинијем млијеком.

Кад је Десети по годинама могао изучити малу школу, тада му отац најми "мештра" Лују, ислуженог учитеља. На већој муци бјеше сада Лујо са болешљивијем племићем, него њекад са 50-60 живолазнијех тежачића. С овијема је, додуше, морао бити по цио дан, ал' је бар царевао над њима: један клечи на пиљцима, други дуби на једној нози, трећега разапео, овоме испрашио тур, ономе длане, - често, борме, спопани "божји потребач" те млати њим лијево и десно, по главама и труповима! Тако је бивало двадесет година, са гомилама ђаволића, а сад пред једнијем... поста мањи од макова зрна! Њему Лујо тепа, тобож од милоште. Само кад се племенити ђак сасвијем проневаљали - рецимо кад иглом боцне мештра у стегно - тада Лујо скочи и... шмркне духана два пута више него обично, пак ће озбиљно:

- Молим, шјор конте, да никада већ то не учините! Сад слушајте: бе, а, ба; бе, о, бо...

- Шта је Ронрону, шјор мештре? Што се врпољи? Да му није уш под крилом? - прекада га дијете.

Лујо лагано растегне крило папагајево, те издрељивши очи кроза зеленкасте наочари, тражи зарезнике. Затијем, ред бијаше позабавити се канаринком Мими и јединијем дрозгом, по имену Киком. Утолико и шјора Гарофола донесе мештру чашицу ракије и поприча се с њим - Лујо би вазда стојао пред њом - и тако се сврши час предавања.

Девети се разгоропади дознавши да је Лујо почео кришом доносити птичице, које Гарофола, такође науточ, храњаше у старинској кули.

- Ти, кењедеру један! - викну му пред писарницом, - да нијеси већ прешао мој праг! Ја те плаћам да ми учиш дијете, а ти му пуниш главу којекаквијем лудостима!

- Илуштришимо шјор конте, вјерујте да не знам...

- Шта: "Не знам"! Ено горе десет птица! Синоћ је дијете брбљало да му купим вапца и љепак, да иде у лов! А? Зар нијесу то твоји савјети, кењедеру најзадњи!

- Нимоте се гришит', конте! - умијеша се Гарофола. - Нимоте офендиват' права чловика, ер ја сом крива, зач ја сом рекла муолом да ћемо га слат' у лов, чим научи как ваја: а-бе-це. А, по бога, ча је зла у том? Ниј ли медик река да муолом триба хода и чисте арије, господине?... А, И–хан, јавле муњени, ча су се теби уста залипила?

И–хан, мудро, издалека, наведе говор о здрављу контићеву и повлади Гарофоли.

- Хајде, нека. буде и тако, али све с мјером, корпо дела мадона, боже опрости! - заврши Девети.

Послије те мале смутње, контић се приљуби уз Луја, а он, да угоди боље питомцу, под старост научи испуњати птице, те се старинска кула напуни и њиховијех тјелеса.

На крају прољећа, једнога дана, пред фра Винценцом и домаћима, би испитан Десети. Гвардијан и отац чињаху се невјешти што је мештар дошаптавао готово свако слово. А кад малиша изрече наизуст сав "Оче наш" и комад "Здраве Марије", Гарофола се заплака од милине.

Сјутрадан поведоше контића први пут на птице. Напријед је ходио мештар, носећи ћука на тојази. За њим Девети, водећи синчића за руку. За њима И–хан, носећи двије крлетке вабаца, и снопић прутића под пазухом. Пошљедњи једно тежачко дијете, са котарицом хране на глави.

Птичари падоше далеко од града, на контову баштину, гдје, чамајући до првијех хладова, намамише два дрозга.

То се понављало дваш у недјељи, с том разликом што у походима замијени Деветога и И–хана њеки Туклин, жилав млад човјек, по занату кројач, који је радио само кад би га глад нагнала, али бјеше страстан и вјешт птичар.

Силно кретање по чистом ваздуху поможе метиљавом контићу, а тај бољитак у његову здрављу накнађиваше староме приличан трошак и велику досаду у кући, која постаде као њеки преградак Нојева ковчега. До краја јесени сјатило се бјеше око Ронрона, Мими и Кика мноштво пернатијех другова. Колико је пута спочетка Девети плануо у писарници:

- И–хан! Корпо дела мадона, боже ми опрости, избаци их ван!

Али би га намах укротила мудра Гарофола:

- Ако ћете да убијете муолога, ондак муожете то учинит', ер то би исто било ча и заклат' га! И ето како старинска кула постаде птичњак.

Три године јоште учаше мештар Лујо малога, па га предадоше фра Винценцу. Наскоро иза тога мешетар промијени свијетом. Фратар је предавао Десетом за три-четири године на претрг, кад би р младић наканио. Али како растијаше, тако је марљивије полазио у лов са вриједнијем Туклином.

Још нам је споменути да Десети оболи смртно 18 години и у тој болести изгуби косу и зубе.

Затијем никакве знатне промјене не би у двору М–вића, до онога часа кад их ето остависмо за ручком. Ронрон, Девети, Гарофола, И–хан и Десети, за толико и толико година, два пута дневно бијаху на окупу, измјењујући једне те исте мисли.

Послије обједа, стари би отспавао два часа, а млади конте са И–ханом и Гарофолом опет око птица. Кад стари устане, син га је пратио на вечерње молитве у манастир, јер иако му отац гледаше кроз прсте јутром, вечерње не смијаше пропустити. Из цркве би се прошетали са гвардијаном истијем путем којим и пред подне, пак на вечеру и у кревет.

Ето како је бивало, с дана на дан, у двору М-ковића, осим када би конте Иле Х-ти кренуо зором са вјернијем Туклином у лов.

IV

Протекло је четрнаест година од смрти Ике Булинове. Њезина мала кровињара узвисила се и раширила се у лијепу тежачку кућу на један под с прозорима, са стрмијем кровом, са сларићем и дрвенијем степеницама, које пролазе узлази из чиста ограђена обора.

Недјеља је послије подне у почетку јесени.

На слару сједијаху двије жене и троје дјеце. Обје су жене младе, стасите и плаве. Из даљине рекао би сличне су, само што је једној на глави црна повезача. Из ближе видио би да је она у црнини по лицу оспичава, а да тога није, љепша би била од друге.

Жене гледаху, преко сусједнијех кућа, на далеку главну улицу, куда је врвио народ. Одједном, иза рогља њихове уске улице изађе њеки војник, са штапићем у руци. Војник упита њешто једнога дјечака, показујући штапом Булинову кућу, пак се упути управо к њој, те прије него жене могаху измијенити своје мисли, бјеше он у обору.

- Помоз' бог! Је ли ово кућа Булинова? Може ли се напријед? Камо их? - питаше војник пењући се.

Она с бијелом повезачом измаче се с клупе, а она друга сједећи на прагу, покри лице рукама. Дјеца се збише иза прага.

- Бог помогао! Јест кућа Булинова. Кога тражиш? - одговори она с бијелом крпом.

Војник сједе на њезино мјесто, скиде шајкачу и стаде брисати црвену кожу на лицу и риђи снажни брк. Кад увуче рубац под огрлицу, да и врат протре, изговори на претрг:

- Сакрамент, ала је врућина! Дакле се обогатили, а? А камо их, камо? Ја, данас је недјеља, у крчми су одиста... Е, е, е, прави двор, прави двор!

- Ма, молим вас, ко сте ви? - запита жена иза њега. Глас јој мало дрхташе.

- Ја сам ти... мислим да сам ти дјевер, знаш Илија, онај ... јеси ли чула.

Обје акнуше изненађене. Крастава се прибра одмах и устаде.

- Здраво били!

_, Но, но, а ти која си? - запита Илија, извадив из шпага један фишек.

._ Ја сам Ана, удовица Перишина.

_. Шта?... Умр'о Периша! - рече он. На лицу му изби чуђење, али то потраја тренутак. Помњиво наче прстом из онога фишека малко масти, те засука брк. - Сакрамент! Дакле умр'о! А ја ништа знао нијесам! Тако ти је кад не маре браћа за брата! Ја им писах њеколико пута, па ми не одговорише ниједном! - Опет нагну плоском.

- Ми нијесмо примили писма! - рећи ће она друга.

- Таа-ко! Но, но, ти си Јаковљева?

- Марија. Ја те се сјећам. Било ми је десет година, кад оно тебе... ти оде у војску. Добро сам ти запамтила обличје, али те сад не бих познала. Ја сам, знаш, кћи Марка Томића.

- Е, е, - чуђаше се Илија палећи дебелу цигару. Па уприје штапом пут малише, коме је могло бити испод шест година. - Је ли ми ово синовац? Е наликује на покојнога дједа. Како ти је име, а? Пу-у! Што се плашиш, козлићу! Амо ти, цурице! И она се мрди! Дивље, па дивље. Гле, и друго женско! Чије ли је које?

- Све су моја, - одговори Марија. - Од покојника не оста дјеце.

- Боље је тако. Што ће сиротињи дјеца? Марија поцрвени и заусти њешто, али је прекиде јетрва:

- Ето браје!

Врх улице примицаше се гомила за онијем дјечаком који бјеше вођ Илији. Од те гомиле одвоји се висок човјек, те пође брже. На њему је био нов, опточен гуњ, који није обукао, него се огрнуо њим, па сад, у брзу ходу, намицаше га непрестано раменима. Тако чине наши тежаци кад су потресени.

- Са-кра-мент! је ли то Јаков?

- Јао! - пљесну се Марија, показујући народ. - Јао! као на комендију!

Чак бијаше и жена са малом дјецом у наручју.

- Сакр... Како си ми обркатио, оплећатио! - викну Илија, крочивши усусрет брату, па га ухвати за рамена и пољуби се с њим.

- Како си.! - једва изрече пренеражени човјек.

- Здраво, а ти! Сакррр... прави гранадир! Ти се окућио, напунио кућу дјеце, сахранио брата, а ја ништа за то не знадох. Но, но, опет добро.

- Ја... брате... ја ти се већ никад...

- Сервус, земљаци! - викну Илија пуну обору чељади.

- Здраво, Илија! Добро дошао! Јеси ли у животу! - вичу оздо.

- Ја сам мислио да си одавно на ономе свијету и душе сам се твоје сјећао - поче Јаков.

- Ха-ха-ха! та је добра! Душе ми се сјећао! Ха-ха-ха!

- Онај покојни Шкулић, што је с тобом отишао, причао је у повратку да си погинуо у једноме боју у Италији, - настави Јаков. - Досад ево свак је од нас мислио да си мртав.

- Шкулић је то причао! Дакле, велите, отегао је папке!

- Право, по души, бр'те, хвалио те покојни Шкулић, - поче њеки старчић, одбијајући димове из кратка камиша. - Што јес', јес', бр'те, казивао је да си се добро поднио у њекоме рату, да те капетан...

- Ја сам био у двадесет и пет бојева! - прекиде га Илија, окренув леђа својима на слару и ширећи руке по пријечази. - У двадесет и пет бојева разумијеш ли? и мал' да не у сваком другом био сам смртно рањен, акамоли што је причао губави Шкулић. Десет пута био сам смртно рањен. То не може човјек вјеровати, али је тако. Ја панем, однесу ме у болницу, љекар ме прегледа и каже: "Тот!" - то ти је нашки: "Умр'о!" Алзо, десет је пута љекар рекао: "Инфантерист Илија Пулин тот!" Они тако изговарају: Илија Пулин! А ја одлежим по мјесец, по два, докле не истече отрована крв, па јачи постанем. Алзо, три су ми се пребијене кости срасле: лопатица, једно ребро и гњат. И гњат - разумијете ли? Тога љекари никад не видјеше. Него, идимо редом. Свакога пута, кад се опоравим, кажу ми старјешине: "Пулин, ви сте допили слатна метаља, сат можете на кућа!" А ја њима: - "Јок, господо! Илија Пулин остане! Илија Пулин прави Далматинац! Докле буде рата, будем остат'!" И тако ти, мој роде, овај витез издржа двадесет бојева и осам смртнијех рана! - сврши Илија буснувши се у груди, па поново принесе плоску к устима.

- Попусти за двије ране! - рече њеко усред пригушена смијеха.

- Молим вас, браћо, да нас оставите на миру, а имаћете кад наслушати га се! - пресијече Јаков, осмијехнув се мало чемерно. - А ви двије, што сте се укочањиле? Зар, ти Марија, не мислиш да треба зготовити вечеру, а? Та нећеш ми тако брата дочекати. Хајдемо, Илија, у кућу.

Жене уђоше и поведоше дјецу.

- Ма биће и цар слушао за твоје јунаштво?

- поче опет онај старчић с лулицом у устима, баш кад сви остали кренуше да излазе.

- Ко? Цар? - прихвати Илија сучући брчину. - Болан не био, ја сам са царем говорио, баш као сад с тобом, не буди примијењено! Кад је доходио у Млетке, те држао смотру над свом војском уједанпут викну с коња: "Ко је Илија Пулин?" Ја крочим три пута испред врсте, па викнем:

- Ево вашега вјернога војака!

Цар ми се добро загледа у очи, одјаха, па хајд', хајд', к мени, те ме удари, што икад могаше, дланом по рамену, вичући:

- Браво Далматинац, брррра-во! Да ми је само десет регемената таких војника, па да освојим другу краљевину!.. Жао ми је, жао ми је, жао ми је - (баш тако три пута рече) - што си рђаво забиљежен, а да тога није, смјеста бих ти дао заповједништво над свом овом војском. Него иди кући, а даћу ти добру службу, да ти буде обилато довијека. А засад ево ти сто дуката...

- И даде ти толики новац! - викну простодушно једна жена, цупкајући дијете у нарамку.

- Стан', не прекидај ме! ... Они официри, што бијаху око цара, попадаше на кољена:

- Свијетла круно! - рече најстарији - молим те да Илији простиш погријешке, те нека нам остане, као наш друг и наша дика. Јер, најпослије, шта је крупна згријешио? Готово ништа! У љутини и завади посјекао двојицу, тројицу, као'но ти жесток војник. А то се може опростити витезу, који је издржао тридесет бојева, који је допануо петнаест љутијех рана...

- Придаде опет! - напомену онај оздо.

- Шта ти то мрмољиш, младаћу! Језик за зубе пред старијим! - Еле, цар се насмија и дохвати за кајиш да отпаше сабљу своју, па да је мени припаше, - то цар чини један пут у животу, кад хоће да почасти највише што може. Али га ја претекох:

- Немој, свијетла круно! Хвала ти до бога, али сам се зажелио мира! - Ту је било свакојаких ријечи: молбе, вике, па, борме и пријетње, али ја остадох при својој, узех онијех стотину дуката, опростим се с друговима, одјенем се лијепо, па к мојој контеши...

- У-ха! - стаде гломот у обору. Јаков пљуну и уђе у кућу.

- Не обзири се на дјечурлију, Илија! - рече старчић. - Што је одрасло с говедима, не зна господске работе.

- Тако је - додаде други тобож озбиљно.

- Ко би та контеша? Жена ти, што ли?

- Одлазите, ако бога знате! - викну Марија с прага.

У кући се зачу тутањ њеки, вриска дјеце и пригушен глас удовичин, - као да се рваше с дјевером.

- Станите, још десет ријечи! - издера се Илија, предушујући с плоске, већ трештен пијан.

- Ко је била, питаш? Најљепша, најбогатија удовица у Млецима, море! Контеша Вивалди...

Јаков, зелен у лицу, искочи и упути се низа степенице, а на то гости заграбише.

Снахе уведоше дјевера и поведоше ка постављеном столу.

- Чудна блутиша! - рече старчић кад Јаков затвори оборска врата за њима. - Нимало се измијенио није!

- Истина је да лаже и паралаже, ама бих га слушао цијелу ноћ! - дода њеки.

То потврдише сви и договорише се да га сјутрадан часте у крчми, а биће још дружине, јер је свечаник.

Јаков слушаше то иза зида. Пошто отидоше, Дуго јоште оста погружен, пак му се натушти око срца, те бризну у плач као дијете. Уђе под сларски свод, испра очи водом из виједра, а убриса их рукавом, те се врати у кућу.

Илија хркаше на сав мах, наслоњен челом на ивици од стола.

Без ријечи једне, Јаков га ухвати испод пазухе и одиже; жене га шчепаше за ноге и легоше га на кревет у нуглу. - Цијела пространа сухота не бијаше испреграђивана, а било је њеколико постеља наоколо. - Брат му изу чизметине и откопча му мундир, пак се врати ка столу. Ту се налакти и покри лице рукама. Марија и Ана посједаше, па чекаху да домаћин изреже оне двије пласе печене говедине, што већ окорјеше насред стола.

- Јакове, брате, батали бригу! - рече му жена. - Дед', брате! - па му потури јело, али у тај исти мах и њој грунуше сузе.

Јаков опсова, скочи, нагло свуче кружат, отпаса се и изу, све то у тињи час, као да мишљаше у воду скочити, па се пружи на кревет.

Жене су дуго шаптале за столом, те и оне полијегаше.

Зором забрујаше звона у граду, навијештајући благдан, "јесенски Божић", како његдје у Приморју зову Свисвете.

Јаков бјеше источне цркве, али из љубави према својој Марији не работаше о великим католичким годовима. Тога јутра, уз јеку звона, договорно, обукоше тежатно рухо, препоручише Ани кућу и дјецу, сађоше у обор те погнаше мазгу у поље, не да раде, него да се разговоре подробно, на осами.

Грану топал дан, као усред прољећа, каков само у Приморју у то доба године бити може.

У обору играху се дјеца, Ана замишљена сједијаше на слару; пред њом бјеше рукомија воде, спремна за дјевера, кад устане.

Шкрипа оборских врата тргну је из мисли. Уђе један опћински стражар, њеки тутуш, коме сабља допираше до чланака.

- Добро јутро! Ово је кућа Булинова, рекоше ми. Је ли ту Илија Булин, солдат? Илија скочи на праг.

- Ко ме тражи? Шта је?

- Порука од опћинског тајника да му се пријавиш по подне. Истина светац је, али...

Пљусак му прекиде објашњивање; Илија му изли сву рукомију воде на главу.

Мали стражар, спуштајући с неба све вишње силе, истрже сабљу и потече уза степенице, али видећи како рутаве засукане мишице Илине држе столицу, врати се, пријетећи.

Илија не упита за брата, ни за другу снаху, нити и за што, него ће на поласку:

- Са-кра-мент! Овдје се не пије кава изјутра, а ја навикао. Да немаш... овај... један бановац? Тешко ми је мијењати педесетицу.

- Погодио си, брајо, да немам! Ми смо жељни видјети бијелу пару, а ти ћеш цедуљу исто морати размијенити, ако је -

- Е, гле, мудровања! Дај, немој се мргодити, голубице. Знаш да ћу ти вратити десетоструко. Више ће ти донијети што ћу у један мах поклонити, него што доноси за по године оно - треска! - треска! - показа штапом стативу.

Удовица дршћући одријеши рубац, у коме, на њезину жалост, бијаху саме плете, те му мораде дати једну.

Илија поносито отшета у кавану. Из ње, с начетом цигаром, крену да се нагледа свога родног мјеста, а и оно њега. По живљим улицама сретао је мноштво црквара, понајвише младог женскиња, а тада би се уштапио и сукао брк. Сврну и у двије-три цркве. Најпослије отиде у опћинску кућу, гдје му чиновник прегледа војничку буквицу, па му ишчати другу буквицу, због крштења стражарева.

Пред градским вратима удеси мноштво тежака, те њеколико од онијех што га синоћ слушаху.

- Здраво, Илија!... Сервус, шјор Илија!.. Жив био, витеже! - вичу што који.

- Сервус, сервус, земљаци! - одазивље се он и пружа свакојем по два прста.

Није га требало молити да пође с њима у крчму. Гозба се наче ракијом. Кад му засузи једно око, стадоше се надметати ко ће га частити најприје јелом, и нуде га да бира. Илија их гледаше, као жалећи их, па одмахну руком:

- Та чим да ме частите ви? Мени су тргле на нос препелице и јаребице у Млецима! У пошљедње вријеме све ми поста пријетрано, осим рибе, и то њеке врсте рибе што је овдје нема... А, гле, муке ми, што ми паде на ум! Могао бих мало печења, овнујског печења с ражња, по нашки. Сакраментхинајн! да ми је то ко рекао прије мјесец дана! Али, опет, што је ко навикао...

- Сакрментхинајн! крчмару, донеси овоме човјеку по оке од бубрежњака, и вина дај амо! - викну њеки.

Док Илија јеђаше овновину, - баш властеоски с почетка, онако шмедлајући, пак стаде буцати - дотле младићи причаху старијим људима све што чуше синоћ од њега; а пошто се обредише вином њеколико пута, навале на њ да настави.

- И ти се, Илија, ожени у Млецима! - поче један. - Како бјеше име оној контеши удовици?

- Каква удовица! Зар би Илија узео удовицу! - прекиде га други.

- Добра ти је, момче! - намигну му Илија.

- Бјеше контеша, али дјевојка као вила, од осамнаест година. Еле, она се заљуби у мене по чувењу, - та новине не престајаху говорити о мени, - а таке удаваче траже људе на гласу. Ја сам се као мало устезао, знајући да се тијем начином женско јаче намами, пак је испросим и послије двије недјеље вјенчамо се.

Имали смо десет мраморнијех дворова. У једном смо ручавали, у другом вечеравали, у трећем дочекивали пријатеље и проводили игре, у четвртом ноћивали, у петом... али ви то не можете разумјети. Осталијех пет дадох под најам великашима, те ми је доносило дохотка преко триста дуката на дан. Али, вјерујте богу, ниједан ми не омрцаше у шпагу! - Жена је имала своју прћију напосе. - Рећи ћеш: у што потроши толико благо? Ево чуј! Ујутро ме повезу моја двадесет и четири веслара у шетњу, на мојој гондоли од злата. Куд год пролазим, дочекују ме свирке, пеливани, играчице, сиротиња и дјечурлија, те се деру: "Вива ел конте Пулин!" - а ја сипљем и сипљем. Ручали пак ниједном нијесмо без двадесет по избор гостију. Послије ручка засједнем у великој кавани пред светијем Марком, а око мене се скупе: адмирали, ђенерали, конти мали и велики, и све их ја частим. Али увече, у четвртом двору, ту сам највише трошио. Једном затекох другове у игри, те викнем с врата: - Банко! - Њеки властелин пришапта ми: "Немојте, свјетлости, јер је у гомили педесет хиљада талијера! - "Ништа за то, рекох, конте Пулин не пориче своје ријечи! Вуци карте!" Онај извуче и ја добих. Све то поклоних ономе младићу. Дакле, осим трошка, бијах и раздарушан. Цијели се Млеци томе чуђаху...

- Ја се, бога ми, чудим овијема што те слушају! - прекиде га један стари, па изађе.

Илија се нимало не снеби, него гледаше за њим презирно, а дружина запљеска рукама. Наста граја:

- Па шта би даље?... Роди ли ти контеша сина? ... Или ти је преграби њеко?... Да те не покрадоше Млечићи?...

Док су га тако питали, он натегао из врча, па једва предуши.

- Збиља не би човјек вјеровао да је тако било, да не свједочи конте Иле М–вић! - уплете њеки враголан. - Лани, враћајући се из Млетака казиваше како се један наш тамо богато оженио. "Заборавио сам му име - говораше - али је вртоглав, све ће истрошити у мало времена..."

- Он је то говорио! Овај наш каматник? - викну Илија. - То ми је хвала што сам га гостио три дана и што му зајмих силни новац... него имаћу ја с њим рачуна чим...

- Немој, брате, сад свраћати на друго, но сврши!

- Трајаше тако годину дана. Ја сам већ био видио да ми нема опстанка, да ми о глави раде, те наумим да скупим што више блага, па да умакнем, али ме претекоше. Једне ноћи, тек што се свукох, затутњаше кораци у тријему, дотрча мој дворник: - "Бјежи, господару, погибе!" па га нестаде. Ја натегнем малу пушку у лијевој руци, а десном истргнем сабљу и станем наврх степеница. Одоздо их наврије педесет. Опалим једном у гомилу и мислим да сложих на земљу барем четворицу, али руља викну: "Морте Далмата!" и потече. Не би ми друге, него из собе у собу, па онда с једнога прозора: ђипац! Срећом бућнух у море, а да падох на калдрму, не би ми остале двије кости заједно. Испливам, те онако кишан, аврљ-баврљ кроз улице, докле доспјех у велику касарну. Ту испричах све по реду, а на то војници хтједоше кренути да ме свете, него их устави заповједник, наш човјек, чини ми се родом из Бата. Он ме поведе насамо и рече: "Мој друже, оразуми се! У овоме су послу сви племићи, а ко зна?... ко зна? и ко још! Они имају стотине начина да те смакну мучки, - па да таков човјек. погине мучки? Него иди ти у Далмацију, а за бољу сигурност обуци се као прост војник. Ја ћу све цару јавити!" - Ја га послушах. Сад, како видите, ствар није свршена.

- Е, баш ми је криво што се тако пусти Талијанцима! - викну њеки.

Илија диже мишицу високо:

- Показао сам ја стотину пута мачкарима ко сам ја, а за ово ћу, како ја знам! Не учите ви мене, дјецо!

Дуго је он још тако китио, па у мраку посрћући, дође к брату на ноћиште.

По граду, по баштинама, говорило се о чудном војнику, те који га не бјеху слушали, једва чекаху свечаник.

Кад нигдје није било части, Илија би се скрасио код куће и задовољио сухим хљебом и расплаћенијем смоквама, обичном храном приморских тежака. Уз то би увијек помало искамчио што од, снаха, јер их је плашио да ће заврћи парбу око дијела. Јаков је знао да ће се најпослије до тога доћи, да ће морати одвојити скитачу дио у име очинства, стога је вјешто обилазио и измицао се да се не сукобе.

Деси се пак њешто што га скиде с врата Јакову за њеко вријеме.

Једне недјеље, првијех дана месојеђа, пред каваном на обали, посједало мноштво тежака према зимском сунцу. Илија им се придружи тешковољан. Бјеше у тежачкој ношњи, у одорама покојнога Перише. Већ га не чашћаху, него је обично мољакао. Нето, весели су дани, а људи жељни шале, те му ревеном поруче пиће. Мало по мало њему се изоглави жестока машта, те прича и прича онако "својски".

- Е, сад ћемо видјети може ли се теби што вјеровати, - прекиде га њекоји. - Спомињеш ли се да си нам казивао како си у своме двору у Млецима гостио конта Илу М–вића?

- Па јесам. Губа једна, каматник, људо...

- Псс! не псуј! И ти се њему не јави откад дође?

- Нијесам, ама хоћу, колико данас.

- А да ну, погледај, ко је оно с онијем фратром?

Илија избочи груди и упути се к двојици пријатеља, који, као обично, примицаху се лагано, размахујући рукама. Један потече за Илијом и врати га.

- Њекако није лијепо да човјека устављаш на улици, него хајдемо пред његову кућу!

Сви кренуше уз обалу, па уз Улицу светога Фране, гдје удесише И–хана у обичној његовој шетњи пред ручак; одатле изађоше пред љекарницу "Код Спаситеља".

Пратиоци Булинови раздвојише се и одмакоше, како се примакну Девети са гвардијаном и са сином.

Илија састави пете, дотаче се капе прстима:

- Јављам понизно: Илија Булин, дето конте Пулин, ваш познаник из Млетака.

- Шта?... Што?... Ко си ти?... Шта хоћеш? - пита Девети, крочивши натраг.

Фратар разјапио усне, Десети побјеже, докоњаци из љекарнице изађоше, пролазници застадоше.

- Шта хоћеш ти? - издера се опет конте.

Илија зарешета главом и диже руку да потапше конта по рамену, али стари измахну тољагом.

- Натраг, пијани лупежу, јер ћу ти главу расцијепити.

- То ми је хвала за оно што сам те частио!

- А, лупежу, ти мене частио?... чекај!... стан'! - завика конте, и стаде махати штапом, а Илија се увија тамо овамо, докле га са страга не обори И–ханова нога. Грохотан смијех са свију страна пропрати витежев пад, али то потраја тренутно, јер Илија падајући истрже конту штапину, скочи, па И–хана: удр'! удр'! удр'! по прсима, трбуху, леђима... И–хан, вриштећи, најприје се обрну дваш у ковитлац, па даде махове ногама. Тада се Илија врну ка конту, те и њему одалами десетак тојага, чувајући му главу. Једва већ и редари допадоше и раздвојише имењаке.

Девети и слуга му одлежаше њеколико дана у постељи, а витез шест мјесеца у тамници.

Пошто изађе, подијелише га добри људи од брата. Илија скунатори до 300 талијера за свој дио.

Непрекидно су трајале пијанке и причања до друге јесени, докле нестаде новца. Тада Илија поче мучити муке да трбух напуни, те досади цркви, сусједима, путницима, а највише брату. Крчмари му не допуштаху к себи, осим кад би с прага показао новац. Мирнији људи свртаху с пута испред њега. Факини и дјечурлија кињаху га ругом, те поста пакостан. - да бог сачува!

V

Свакога прољећа Иле Девети отплови у Млетке на одмор, и остане тамо по мјесец дана. Писарница се ипак зором отвара; острвљани, истина у мањем броју, али опет се купе око И–хана; конте Славо, свакога јутра, у исто доба, поносито прође туда; гвардијан, шетајући с једнијем млађим фратром, два пута у дану застане пред двором и поразговори се са слугом. Да још млади конте и шјора Гарофола живе по старој навици, могло би се рећи да се ред мало помјерио, али кад старога није, млади рано одлази у лов, а она лешкара до подне.

Само једанпут путовао је с оцем Десети, али умал' се не разболи у дуждеву граду, чезнући за птицама...

Еле, прољеће је у свему маху. Зора руди.

Илија Булин пробудио се на каменој клупи, пред градским вратима, баш кад млади конте и Туклин прођоше. Птичари се зачудише што их пропусти без поздрава. Најкраћи му поздрав бјеше овако:

- Здрав' уранили, два Г... вића! У лов, а? Лупешки сине, отац ти одире сиромахе, а ти хваташ птице! А тај дроњо дигао главу откад се кљука твојим мрвама! А камо вам И–хан, мој стари знанац? Валај, платише ми: И–хан и стари јарац, а вас два до згоде, сакраментхинајн!

Тако их је обично испраћао ријечима, а тога јутра ћутке пође за њима.

Кад бијаху на крају заграђа, стаде Туклин, спусти двије крлетке вабаца, наслони се на тојагу с ћуком, као на бојно копље, пак ће оштро:

- Што си пристао за нама, Илија?

- Што ми је драго!

- Па-па-па, што 'о'ш? - забобоњи конте, иза леђа Туклину.

- Па-па-па, свој пут, куд ме вољ-вољ-вољ! - запјева Илија, подражавајући птицама.

- Натраг! - издера се Туклин, машив се за пас.

Илија се раскорачи.

- О о, чудна момка растрижењака! Што је то за пасом, болан? Дед': вајир!

Иза њих забакташе мазге и гомила чељади наиђе; тежаци уранили на посао.

Десети и његов помоћник једанак заграјаше: како им се насиље чини на царској цести.

- Идем путем. Ето што они зову насиљем!

- Па иди, али не за нама! - виче Туклин. - Што си наумио, крвопијо? - тобож се обрецну њеки младић.

.- Моје ми душе, брате, немам никакве зле примисли. Рад сам научити како се лове птице да тијем штогод зарадим. Могу ли ми, дакле, они бранити да не идем за њима?

- Не, борме! - рекоше сви.

- Али, ако баш то није по вољи шјор-конту, онда... е онда нека се маши у шпаг, нека ми да штогод.

- Подај му, контићу, нека га ђаво носи! - рече онај младић.

- Подај! Подај! - говоре и други.

- Не, ни пребијене паре! - викну Туклин. - Хајдемо, па ћемо видјети!

И опет пођоше птичари, а Илија им се придружи, те ухвати корак с њима, подвикујући: "Ајнс! цвај!" Туклин стане. Десети склопи руке, молећи свога пратиоца да не замеће кавге, а тежаци се смију грохотом.

- Не скиде га с врата, без откупа, конте! Десети извади кесицу. Булин тада скиде капу.

- Браћо, ви знате да сам метао крв на њихову кућу, а знате да сам имао и право. Али кад примим поклон из његове руке, е тада је мир углављен завазда. Је ли право овако? Отсад, заиста ћу гинути за њих, сакррр... Аааа, конте, ви ми пружате бановац!? Да узмем бановац, ја?...

- Не, борме, мање од талијера! Такав човјек да опрости крв за бановац!

- Немој, Илија, што ти неће дати све што је у кеси.

Конте додаде још један, али видећи е га се неће моћи отрести, баци од једном пет.

- Е, сад се пољубите, као што је ред при углави мира! - викну њеко.

Илија рашири руке, а Десети устукну. Женске га опколише. Илија поче играти, подвикујући и у томе омјери њеколико пута своју поплату о Туклина, који се мучаше да искобеља господара.

Илија се у повратку сретао с другим тежацима. Сви га питају шта је то било, а он сако весело одмахује руком:

- Помирио се Булин са М–вићима! - вичу они предњи. - Дао му је контић дио, у име очина дуга!... Није, него му је платио ловачину!... Аја, богме, то је само за овај крај, а за остале баштине биће нове погодбе!...

Илија зорно бахну у кавану.

- Дај каву, ракију и цигару! - викну с врата, трескајући новцем.

- Нанијела срећа одњекуда, а витеже? - питају га људи. Илија ништа не одговори, него пошто доручкова и закурњави, удари се дланом по челу и зарешета главом, као да ћаше рећи: "Гдје је мени досад памет била!"

Али се и он сјутрадан у прозорицу веома зачуди кад изађе кроза градска врата И–хан са двоцијевком о рамену, па Туклин са вапцима, па Десетог, па једна момчина тежачка са тољагом у руци. Сви, осим Десетога, чикаху погледима Булина.

- Сакрм! - почеша се он по глави, али се није дуго предомишљао, него пође за њима.

Нико се не обазрије на њ докле не минуше далеко од заграђа, а тада се осу град камења на њега, те ањ храмљући, врати се натраг.

Још је два пута И–хан предводио дружину, али како Илији не бијаше нигдје трага, трећега јутра изоста војвода. Туклин намјестио вапце поперио прутиће, те се врати ка конту и момку, и леже поред њих на ледину, кад закликта њека птичурина и замаха крилима, на врху једне гомиле, иза виноградске међе. Птичари устадоше и кренуше тамо да отјерају орлушину, али се она преобрази у Илију Булина, и прије него се разабраше, звијукаху бубуљи око њих. Десети први заграби, и то срећно, јер га згодише само два камена у ноге, али Туклин и њихов млађи отрчаше пуни масница. Сав прибор и вапци остадоше плијен побједитељу.

Догађај се брзо разгласи. И–хан јави опћини, а она нареди пударима да хватају кривца. Протече њеколико страшнијех дана по чељад М–вића, јер се Десети превијаше мање од бола него од жалости што неће моћи више у лов. И–хан је сваког трена трчкарао на опћину да чује је ли зликовац ухваћен. Аја! богме! Илији нигдје стрва. Поче се чак говорити да је заглавио. И–хан се радовао томе гласу и потајно обећа награду ко га о томе увјери. Нађе се њеко ко прими награду - и тада већ не бијаше сумње, те се И–хан опет заврже двоцијевком и испрати господара и Туклина. Онога младића тежака не хтједе више у службу; назва га "млакоњом".

Земља бијаше прхла, праши се гдје станеш; зрикавци узаврјели са свију страна; птице у крлеткама жалостиво црвкутаху, као да опомињаху слободне друге нека се чувају замака. И–хан, леђима уза маслину, пушком преко крила, куњаше као и господар крај њега. Туклин је крпио своју подерану ногавицу.

Усред тишине крцнуше гране под међом, њима с бока. И–хан стрекну. Мртвачко блиједило проже му кожу, зјенице му се раширише од ужаса јер Илија Булин натегнутијем штуцом циља пут његове главе. Конте се изврати, Туклин се стровали на бок.

- Баци двоцијевку далеко од себе, или си смјеста мртав!... Алзо: ајнс, цвај...

Прије него зликовац својим промуклим гласом изговори "драј!" И–хан баци пушку и једва изговори: "Немој!"

- Нећу! - прихвати Илија - али се одмах вуци у град! За господара се не бој! Моје ми части, ни прст га неће забољети, јер ми није крив! Иди!

Конте се ухвати: за И–хана, но Илија настави оштро:

- Пустите га, шјор конте! Не бојте се! Ако га не пустите, биће зло!

И–хану клецаху кољена; једва изађе из винограда.

Тада зликовац диже двоцијевку, примаче се и стаде нотом на ноту премрла Туклина.

- Што сте ви дигли хајку на мене, а? Ви сте ме испребијали жао пса, зато што сам ходио за вама, а ја не тражих суда, него се осветих, једном за једном. Је ли тако, контићу?

- Је-је-јест!...

- А што ћемо сад?

- Да-да, даћу колико речеш...

- Ај-бо! Остаћу овдје с вама и врнути се с вама, нека види свијет да се нијесам похајдучио!

- Хајдемо одмах на-траг! - поче Десети малко ослобођен. - Ја ћу свакоме рећи да нијеси ни мало крив, свакоме, и опћини, и...

- То ће бити лијепо, - прекиде га љубазно Илија, - али конте мој није хитње! Зашто да остављате лов?... Ти, дроњо, тркни тамо под међу и донеси вапце и прутиће што сте оставили последњи пут. Ето видите, конте, да ја нијесам рђав човјек! Иди, дроњо, иди, не предомишљај се, него да си тамо и амо за тренутак. Немој бјежати, јер мој штуц стигне докле око допире. А не бој се ни ти дроњо, иако нијеси заслужио да те штедим. Нећу те, валај, због образа младога господина... Ви господару, причекајте мало! С вама сам одмах!

Илија отиде са двије пушке о раменима, а врати се само с двоцијевком, јер му штуц бјеше-зајмио пудар. У повратку прва му је брига била да у два душка попије сву ракију из плоске контове, али од тога као да се Десети опи, те поче у говору уплићати: "Илија брате!" Илија пак њему с поштовањем: "Шјор конте имењаче!" По његову свјету, одмах се премјестише подаље, под њеки хумак. Пошто су ту залуду дуго дреждали,. премјестише се у једну долиницу, и ту их срећа послужи, птице се хватаху као луде. Око попаснијех доба Илија и трећом премјести око. Заисто конте мораде помислити да му је нови, незвани помоћник, прави вјештац, јер толико птица није другда ни у пет дана нахватао. Од силне радости Десети се подјети већма него што дотле бјеше, те се поче шалити с имењаком, а несретни Туклин, слутећи своју скору пропаст, ћуташе мраморком.

О сунчаном смирају, тежаци, враћајући се с поља ка својим кућама, нагледаше се правог чуда! Конте Иле Десети и Илија Булин греду весело заједно, а за њима Туклин, прости измећар, погнуо се под силнијем теретом!

Весели усклици праћаху нове пријатеље

- Сретна ортачина, Илија!

- Са срећом, контићу, нови друг!

- Живјели витезови!

Илија лијево и десно отпоздравља по војничку, прислањајући прсте на капицу.

- Не чудим: се што их бог створи, него се чудим како их састави! - рекоше многи. А други на то:

- Ко ће као бог! Два изгомета, један од господске руке, други од наше, састаше се да буду заједно на ругло народу!

Те вечери, Илија тријештен пијан, чашћаше знанце у крчми, што се одавна не бјеше видјело. Разумије се да је на свој начин искитио знатни догађај, али, што је најљепше, тврдио је да он није тражио контића, него овај њега. "Стари јарац - међу нама буди речено - стари је писао сину овијех дана из Млетака: да се свакако опријатељи са мном! Јарчина је дознала ко сам био ја, и да је све истина што сам казивао, па сад, онако пулитички, хоће да ми се примакне. А ја се чиним као невјешт, докле не куцне мој час."

Сјутрадан прије зоре бјеше Илија на уласку Улице светога Франа. Десети изађе весео и сам предаде двоцијевку имењаку, И–ханова тужна глава промоли часком кроза прозор доње собе, па се И–хан прекрсти десетак пута, као 'но ти човјек који не може да дође к себи од чуда. Туклин понизно пође за њима носећи вапце, још - али то ћете тешко повјеровати - још климну главом пут скитача назвавши: "Добро јутро, шјор Илија!"

И тако је бивало прекосјутра, закосјутра, накозасјутра, еле свакога божјег дана. Илија се дању ломи уз контића по баштинама, а ноћу "сеири" по крчмах.

Тако затече каматник, вративши се из Млетака. Криво му је било - још како! - али што ће? Хоће ли "у греб отирати млуодога куонта, ако забрани ча је навикал!" како рече Гарофола. Једино, пошто Девети преузе стари ред, уведе нову препоруку, коју даваше сину, јутром у писарници.

- Чујеш ти! немој се састајати с онијем окламашем - бар по граду немој, корпо дела мадона! - Боже ми опрости!

.- Ај-бо-бо-бо, па-па-ша, не-не-не, нијесам га видио има... има и не знам кад! - одговори Десети, а поцрвени одиста и по цијелом животу, кад тако слаже.

А Илија га чека. Десети грабећи својим дугим крацима, обрће се свакога трена, од страха да папе не "шпија".

- 'Бро јутро, шјор конте имењаче! - поздравља га Булин. - Здраво осванули! Спавали добро, ја? Добро, борме, као млад! Јутрос сте ведра лица, бога ми као лилић, као ружа, дивота вас погледати!

- Чу-чу-јеш онај, да-данас нећемо...

- Та знам да нећемо, него ми ви јуче рекосте да вас причекам.

- Ај-бо-бо, нијесам рекао!

- Како!? Дакле ја лажем, сакраментхинајн! Дакле...

- Не - не то, имењаче, него, знаш, папе...

- А што папе?... Већ ми је досмрдио тај ваш папе! Он ме зове да сам окламаш, да сам...

- Ни-ни-ни-је то рекао...

- Није једном, него стотину пута, сакрррр...! Али све до једном, докле ми не прекипи, јер ја нијесам измећар, него царски војник, сакрррр...!

- Иди сад, ево ти, на!...

- Шта. "Ево ти на?" Не бих ја из постеље устао за пљеснива два бановца, акамоли чекао двије уре.

- Чу'ш, ево ти плета, е немам више уситно.

- Хајде, узећу и толико, кад већ немате уситно... Па, кад заповиједате, шјор конте имењаче? Истесао сам двије нове тољаге за ћукове Да, паче јуче сам ходио иза градишта, старијем путом, на ону пољаницу, знате? о, мој добри господару, не би вјеровали, не би вјеровали!...

- Што-што-а?

- Божја даћа! Божја милост! Тушта! Тма! Небројено мноштво сјеница... да се прича, па ето!

- Чу'ш, ево ти још два бановца! - рећи ће контић, а затрепећу му од мила блиједи капци и облизне се језиком, помишљајући на "поленту" са спрженим сјеницама.

- Да - дакле иза градишта? Па - па - па да идемо у четвртак, али молим те, прије сунца!...

- Прије зоре сам овдје, сакраментхинајн! Од поноћи бићу овдје, аптак! Дашто него: аптак! у четвртак! - Бог с вама!

Докона господа из љекарнице, трговци и занатлије из дућана и радионица, свако испадне пред врата; жене са вједрима на глави и пролазници зауставе се да гледају имењаке. Многи питају Булина колико је искамчио, а он смигне раменима, као одговара: "Којешта! Зар му ја мамим што!"

Него право је казати и у похвалу Булинову оно што јест. Као што је тај храбри "војак" њекада таманио мачкаре Талијанце, тако је сад, под старост, покор чинио од дрозгова, чижева, сјеница, вуга, чворака, косова, шева, славуја и осталијех крилатијех непријатеља. Небројене су побједе његове у Талији, а тако исто небројене по околини града X.

Такође право је напоменути и невоље што витезови заједно поднесоше. Ево њешто:

Једном, о сунчаном заласку, опколи њих двојицу десетак огаренијих људи, па им саставише леђа и опасаше их јаких ужем; затијем стегоше им мишице. бедре и чланке од ногу; па онда натакоше Илији контов клобук, а конту Илину капицу; међу леђа њихова усадише тојагу, на којој чучаше ћук; најпослије нагнаше их да ходе.

Булин је вукао краке свога господара; уз команду зликоваца: "Ајнс! цвај!" И тако их изведоше на цесту, пак зликовци попадаше иза међа, те их гађаху земљанијем грудама.

Цестом, као обично, враћаху се тежаци, те старији пролажаху, а младеж гураше двојаке, и све тако, докле их не догураше пред град, гдје се око њих склопи градска фукара. Страховита вика проглуши прве улице, те отсвуда потече чељад. Најближе коло око конта и Булина, збијало се и збијало, загушујући њихову дреку; остали народ моташе се, те свак у чуду пита: "Шта је!" Стаде се измишљати: "Убио Булин контића!..." "Није, него контић њега!..." "Није него островљани убише обојицу! ..." И бог зна шта јоште и како ћаху свршити витезови, да не дотрчаше стражари, мало касно, по своме обичају.

Десети је опет боловао њеколико дана. Илија да побјесни од љутине и од невоље, те се домисли и ћуши љекарника "Код Спаситеља", рашта се одмори у шљепићу, - у својој старој кући.

Многи мишљаху да ће се Десети оканити птица, али кад Булин удеси свога господара, овај се заплака као дијете. Заиста чудан случај бјеше да се њих двојица састану пред градом, у вечерње доба, кад највећма жељковаху један другога! Бјеше већ мркло, а устока витлаше прашином, те сузби шетаче. Илија, сједавши на клупу, протрља крмељане очи.

- Е, чу'ш, имењаче, има ли проклетијега народа од нашега? - поче Десети.

- Шјор конте имењаче, реците правије: има ли сметенијег човјека од Илије Булина?

- Ка-ка-ка-ко то?

- Гдје је мени памет да ја вас пратим без оружја?... Ви машете главом, као тобож: то не би помогло, а? А, опростите... без замјерке, знате... сјетите се кад оно имађах зуб на ваше људе, на И–хана и Туклина, кад 'но прогласи да сам се похајдучио... та већ знате! Е, лијепо! Не устаде ли поточ на мене са свију страна, па смједе ли ко примаћи се, сакррр...! А мислите да не хоћаху укебати ме, да су смјели? Та превластило би брата ми онолико мито што је нудио И–хан! Али: чик му га ко ће на Илију Булина, кад је он оружан, сакрамент!

Ти разлози помјерише контића. Илија још надовеза како је ружна она шала смутила заградскога кнеза и све честите домаћине, како су се људи зарекли открити кривце итд. Разговор је дуго трајао, а пошљедак би да те вечери Илија прими обилату напојницу - једва већ! - да је сјутрадан И–хан свраћао ка виђенијем тежацима, те даривао жене и дјецу, и да треће зоре опет витезови кренуше на витешки посао.

Ко би достојнијем начином побројао сва њихова дјела? Срећом нашао се човјек коме то не бјеше тешко. Послије смрти нашега пјесника Дон Јосифа Б; међу његовијем артијама, наћи ће се потпуно дјело у класичном језику далматинскога приморја, коме је натпис: Писме Ластрице Врху Конта Иле М–вића и Илије Булина, спиване од Д. Ј. Б.

Остаје нам још да летимице испричамо свршетак витезова.

Смрт их раздвоји у јеку њихове љубави, послије осам година. Најприје понесе Десетога. Било је овако:

У пучини љета једнога дана, врати се из лова, ознојен, мртав гладан и жедан, пак се ситан наједе и напије, пак, не промијенив рубља, отиде с папом на вечерње молитве, јер је било уочи великог празника. У повратку из манастира, пробадало је Десетога у грудима и плећима, те одмах леже и заковрну. Клапио је у грозници три дана; четвртога се освијести, али до мало опет забунца и издахну.

Илија поста као аветиња., те се потуцао од немила до недрага цијело љето.

Једне вечери пред Лучин дан, уждио љути приморски сјевер - носи дрвље и камење.

Илија уђе у кавану на обали.

- Дај ракије! - вели. - Новаца нема, него ево ти гуњ!

- Та нећеш голорук по овој студени, убио те лед! - кажу му.

- Не брините се за то, сакрамент! Ево гуњ! - и баци га за тезгу.

Пошто испи четири чашице засопке, изађе, па чврстим кораком: ајнс, цвај, драј, скочи с обале у море, на очиглед многима.

Морнари ускакаше у бродиће да га спасу, али га валови заклопише.

Конте Иле Девети преживи фра Винценца, Гарофолу и И–хана. Бјеше се погурио и осушио као укљева, те докотура, до деведесете.

Све његово имање оста манастиру. Стари двор М–вића даде се под најам, те се данас по њему шири каква чиновничка глота.