Пош'л чудан човек

[Пош'л чудан човек]

Пош'л чудан човек,
по чудан пут,
чудни му бисази муда
на раме били,
крив к... у руке бил, 5
чудна му секира на раме била.
Ош’л на чудну ливаду,
па заградил чудну стругу,
па натерал чудне овце
у чудну стругу, 10
па помузал чудно млеко
у чудна ведра,
чудно млеко подсирил
са чудно сириште,
чудно се сирење увати, 15
у чудно га цедило исипа,
чудне лочнице ископа,
чудна пцета дојдоше,
чудну сирутку излокаше,
чудни уроци растурише, 20
и разнесоше.
Беште уроци низ потоци,
како Турци по конаци,
како лој по углен,
како магла низ дел. 25

Певач, место записа и напомена[уреди]

Стојановић Вукадинка, 75.г.с. Плужина код Сврљига. Септембар 1971.

Кад дете побледи, има температуру, повраћа и статно плаче, људи кажу „ватило од очи”, односно болује од уроци. Различити су узроци ове болести. Каже се да има људи са злим очима, који су од рођења урокљиви. То су „чудни људи”, које је мајка два пута враћата на сису. Поред тога, могу да уроче, и „обележени” људи, са неким ожиљком на лицу, и бркате жене. Од ове болести болују и одрасли људи и стока. Довољно је да се неко „почуди” какоје нека девојка лепа, или да је стока напредна, и одмах има да „вате од почудиште”. Зато, кад се дете поведе на „оро”, или на други јавни скуп, да га не би неко урочио, онда му се баје: додирне се земља руком и каже се:
„Кој с пед земљу измери,
он да урочи дете (по имену)”.
Затим се убере трава па му се стави за појас и каже се:
„Крј изброји биљке по поље,
да урочи дете”.
После тога се убере лист са дрвета и стави се детету за појас:
„Кој изброји лис по гору,
да урочи дете.”
Затим му се дигне тил (задњи део главе) и каже се:
„Кој си тил види,
да урочи дете”.
Онда се „лизне по челце”:
„Кад на мој језик длака никне,
т’г дете од очи да вати.”.
И на крају се дете погледа кроз сито, и тек онда се води на „оро”.
     Други вид „превентиве” је, да урокљев човек кад дође у кућу, пре него што оде, „помије” водом очи, и онда неће детету да остави урок.
     Ритуал који се најчешће изводи при бајању од урока, јесте гашење угљевља у земљани суд (паница), или стављање ужареног гвожђа у воду (обично острушке).
     При гашењу угљевља, свакој баченој жеравици се намени неко име које је могло да урочи, а на крају се баци жеравица за „незнане очи”. После тога дете попије гутаљ воде у којој је гашено угљеиље, а са осгалом водом се умије.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

Љубинко Раденковић: Народна бајања источне Србије. Бајања, Градина 2-3/1973., стр. 217.

Љубинко Раденковић: Урок иде уз поље : народна бајања, Градина, 1973. Ниш., стр. 25.

Раденковић, Љубинко: Народне басме и бајања; Градина, Ниш; : Јединство, Приштина; Светлост Крагујевац, 1982., стр. 348-349. бр. 563.