Последњи човек
| Последњи човек Писац: Милутин Бојић |
Давно раскрстивши с Боговима палим
Не преза, не стрепи, мирно живот живи,
Не зна шта је мрзим, ни волим ни жалим:
Одвратно му небо и видици сиви.
Мрзи благе ноћи кад миришу страсти,
Кад небо трепери, кад блиста ведрина,
Кад се река вала мрачна кô сабласти
И црни се борје, царује тишина.
Та свечаност пуна чаробности неке
Тако је далеко — пуна чаме гнусне.
Он немарно дише мирис младе смреке
И с досадом гризе испуцале усне.
Камено му срце не осећа више
Сунце што обесно гори врх планина,
Сунце што из вода дрхтав уздах сише
И кô пару пење до плавих висина,
Сунце што блештећи на западу трне
И расипа јару и у крви грезне,
У свом сјају гордо силази у безне
Док се покрај вода свеле врбе црне.
И то сунце моћно чини му се као
Нека измождена и продана жена,
Увела блудница, с које сјај је слао,
А она раскошно открива рамена.
Све маштаве тајне, све мирноће мрака,
Све гласове чудне, што певају живот,
Познао је давно. Сада без ознака
Затвара их мирно у мртвачки ћивот.
Сада пун досаде богова се сећа
И смеје се Богу који васкрсава.
Ах, живети можда некад беше срећа!
Он би сад да спава, за векове спава.
Живот мре. Он сања. И без воље, свеже
Јављају се слике из младости ране,
Онда кад је Амор још ширио мреже
И отровне стреле слао на све стране.
Волело се некад. Љубав! Каква шала
Љубав!... Али ипак. — Он се чудно трза.
"Љубав. — Шта то беше? Можда извор зала?"
И он стеже чело, слике да убрза.
Љубав!... Љубав. Љубав. И тада се сети.
Ах, да, то је. било још у оне дане
Кад детињско срце тражи огањ свети
И хоће плодове нигде неубране.
На врућој обали у раскошно вече,
Кад жути одблесак крије магла нека,
Трза се. Хоће ли зар да нешто рече
То трзање груди последњег човека?
Лажући сам себе погледом је пио
Плаве женске очи у које се тоне;
Кô светињом неком опијен је био,
Јак као небеса и — готов да клоне.
— — Са светиње брзо прах тајне је спао
И осрамљен идол дрхтао је блудно:
Он је ниској страсти име Бога дао;
Страст у њему само буктала је жудно.
— — "О, разблудна тајно, што не оста тајна?
Зар и ти мораде расветљена бити?
Ај, у недра твоја мрачна и бескрајна
Сав бол свога ништа најслађе је скрити.
О, Господе, дај ми оне људе вере
Којом Давид негда вероваше у Те!
Господ ћути. Мрак се само јаче стере,
И празнина зјапи и небеса ћуте.
Но ни тебе нема, мој жељени Боже.
— — Па зашто разумем целу васељену?
Чуј! Страха и вере ко ми дати може?
Узбудити душу чамом сатрвену?
Сурвајте се стене!... Не!... И то разумем.
За мене нема тајне. О, светила ноћи,
Јурите, да ток вам решити не умем,
Све бешње, све бешње, изнад моје моћи.
Проклети предаци! Умом пуним леда
Сахранисте срце, што сав живот значи.
Сад из мене само Ум слуша и гледа;
До наготе гадне сваки Идол свлачи.
Да. Ви сте мислили васцела лепота
Не спава у божјој искри ваша срца;
Ви мишљасте кад се позна сва нагота
Свега што кô тајна у души се зрца,
Познаће се живот! У мени драж сва је.
Али ви сте гробљем створили ме живим.
Јер ја немам срца, а го разум шта је?
Иронија моћи. Зар њој да се дивим?"
1910
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|