Последњи император

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Последњи император
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg


            Последњи император

Паук је исплео мрежу своју
у царској палати, совуљага је
закликтала своју ноћну песму
на кулама Афразијаба.
(Персијски стих)

Хор модрих звезда мрким небом плови,
Љубичаст вео изнад мора блиста.
Ноћ византијска, сладострасна, иста
Кô она кад се роди Господ Нови.

А само сенке с лицем ко од лима,
Последњи борци царевине штуре,
Чувају куле и зидине суре;
Као прост војник, цар је њихов с њима.

Плећа му дршћу, а из магле тутње
Азијски хати, и блешти врх воде
Сребрн реп шајки што по мору броде;
И хуји поноћ пуна смртне слутње.

Чује се рзај коња који стижу.
Царе, да ли ће војска испивена,
Којој из ока кикоће се жена,
Разбити ветре што за влашћу сижу?

Сав народ клечи у стравичној пошти.
Царе, чујеш ли сва црквена звона?
На свету војну позивљу те она,
Да спасеш свете иконе и мошти.

Цар, опустивши мач, гледа где гази
Нараштај нови стазама долина...
Но гле! Последњи херој срамног чина
Замахну мач, јер кроз ноћ кô да спази

Два плава ока тек рођена сина.

1913



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.