Посета (Божидар С. Николајевић)
| Посета (1903) Писац: Божидар С. Николајевић |
Кад си пошла, дан је био мутно таван,
И пун снега. Тад пред тобом поче ти’о
К’о из мртвих, да се буди бол успаван —
Бол који је на дну душе скривен био.
И у тузи што је расла, живо, као
Вал када се води отме, па запѐни,
Ни речице једне рећи нисам знао —
О тако је чудно тешко било мени!
Сви бејасте разговорни, а ја занет;
У мислима мојим пламним, без јединства,
Мешао се јад мој цели, тобом нанет,
Са љубављу према теби из детињства.
Тад осетих, са трепетом, да ме једно
Опет силно теби вуче — успомена
На то доба, мајски ведро, к’о цвет чедно —
Само с болом сад када си туђа жена.
И осетих у близини твојој тада
Оно чему не могадох да одолим:
Како моја воља слаби, како пада,
И како те сад још више, више волим.
Извор[уреди]
- 1903. Српски књижевни гласник, година 1903, књига 3, стр. 187.
|