Поп и Баба
На неком скупу нареди поп: да идућег празника дође свако чељаде и мушко и женско у цркву, да види попо умије ли се свако чељаде у његоврј парохији правилно прекрстити.
Кад поп ову наредбу изрече, запита га нека баба:
— Хоћу ли и ја доћи, попо?
— Дођи, бако, — рече поп, — и чујеш ме, ако се ти правилно прекрстпш, даћу ти два багаша жита!
Овесели се јадна баба, те крсти се и дању и ноћу све, док дође одређени светац, да се иде у цркву. Тога дана порани баба, узе са собом сина и даде му врећу, те пред цркву, да их поп нађе, гдје су најпрви дошли, и да је не заборави.
Дође и поп. Сврши се служба, те поп пред цркву, да види како му се парохијани крсте. Али баба не да никоме прије ње, те ста прва пред попа да се прекрсти.
— Прекрсти се, бако! — рече поп.
Баба се поисправи, састави, што је љепше могла три прва прста од десне руке, па ће на чело: ва имја, на пас Оцау на десној страни и Св. Духа, а на лијевој амин.
— А гдје ти је, бабо, Син? — рече поп.
— Ево га овдје, душе ми, — рече баба, — донио је врећу за оно жито!
Референце
[уреди]Извор
[уреди]Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска XI, за новембар, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 519.