Поноћни звуци
| Поноћни звуци Писац: Петар Кочић |
Поноћни звуци
У поноћне слатке часе,
Кад царује анђ'о мира,
Као болник са постеље,
Тужно јекне моја лира.
Зашто цичи тако позно
У свечане мирне часе -
Кад ни зефир тихе ноћи
С меким цвећем не игра се?
То духови ноћи неме,
Што нечујно светом блуде,
Додирују струне њене,
Успомене да пробуде.
Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К'о у зиму равни цветне.
Ох, врати ме, песмо мила,
На обзорје прошлих дана,
Да с висине среброзрачне
Бацим поглед дуж пољана.
Где у сретно певах доба,
У заносу бурних снова,
А где сада тужно лежи
Потавнели низ гробова.
Напомене[уреди]
Прва Кочићева објављена пјесма штампана је у београдском средњошколском листу Подмладак, I/1897-98, бр, 16, с потписом: Петар Кочић, гимназијалац, VII р.
Извори[уреди]
- Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.
|