ПОНОЋНА ПЕСМА
Певао бих песме нове,
Певао бих старим гласом,
Наше свете жртвенике
Да оденем новим красом;
Да задахнем новим дахом
Сваки спомен дана они’,
Ал’ чим дирнем жице старе
А суза се сама рони.
Откуд суза? — Ох, не питај —
Ти ме јоште зовеш својим,
Ал’ кад данас мислим на те,
Не знам зашто, ја се бојим.
Не смем жице ни да такнем —
Сваки гласак тамна туга,
Сетна песма птице оне
Која блуди без свог друга.
Чини ми се, не знам зашто,
Што би свето није више,
Све сличице срећних дана
У мени се скаменише;
А срце би да се мази,
Још за тобом силно бије.
Ал’ ти сретни наши дани
Теби, можда, — маштаније.
Ти одлазиш, — у мом срцу
Тако страшна пустош зија,
Опрости ми, опрости ми —
За тобом бих бег’о и ја.
Ја сам јоште твоје „дете”,
Демони га такли нису, —
О, ала је срећно било
Док на твоме беше вису.
Отисни га, ој анђеле,
С њим ће минут’ туга многа;
Отисни га, нек’ изумре
Без љубави и без Бога.
А кад крадом старост дође,
Ти у миру млад свет стварај,
Потражи ме под бршљаном,
Па се с прахом разговарај.
Мој прах ће ти оздо рећи:
Беше л’ слађи тај свет већи,
За који си мене дала,
Моја ружо прецветала!