Политичка прошлост Хрвата 21

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Хрватска после Бечког конгреса 1815[уреди]

Бечким конгресом повратила је Аустрија све изгубљене земље у ратовима са Наполеоном, стекла премоћ у Италији и задржала Далмацију. Захваљујући дипломатској окретности свога канцелара Клемента Метерниха Фрањо I је у право време приступио 1813 савезу против Наполеона, суделовао у његову рушењу и успео да Беч буде место где ће европски владаоци средити Европу после потреса француске револуције. Савез основан у Бечу 1815 од аустриског и руског цара те пруског краља још је подигао престиж Аустрије. Револуцијама и ратовима преморена Европа желела је мир и владаоци свете алијансе трудили су се да им тај мир осигурају. Метерних, њен духовни вођ, није био задовољан само победом над револуцијом. Он је желео да из свести европских народа из корена ишчупа идеје које је она међу њих посејала. Против начела народног суверенитета он је истакао право владаоца по милости Божјој, начело народности за њега је само једно средство револуционарних елемената у Европи да помоћу њега минирају легитимни поредак у Европи. Зато се бори против тих идеја свим средствима која му може ставити на расположење једна модерна држава.

Вођ европске реакције после бечког конгреса, може се замислити какав је био Метерних у унутрашњој политици саме Монархије. Међутим, поред свега што се он обично сматра као претставник европског бојовног конзерватизма и легитимизма у периоду од 1815 до 1848, стварни носилац ових тежња у унутрашњој политици Хабзбуршке монархије био је сам цар Фрањо I.

Син Леополда I, телесно закржљао, лењ, неповерљив, лукав са једним привидно доброћудним наступом, овај типични претставник хабзбуршке лозе скривао је у себи огромну мржњу на све ново, напредно, што је избацивало на површину бурно време његове владе. Син реформатора Тоскане Леополда I и синовац Јосифа II није имао ништа у себи од свога оца и стрица. И оно мало рефорама што се одржало из Јосифових времена Фрањо I је запустио за време своје борбе против француске револуције. Са јаким династичким инстинктом као и сви Хабзбурговци, он је осетио да нове идеје, што их је она бацила у европске народе никоме толико не прете као његовој држави. Осталим европским монархијама, које су имале једноставну националну структуру, претила је опасност од демократизације, држави Фрање I примена начела народности доносила је уништење. За њега, окорелог аутократу и династичара, тешко је било наћи компромис и у једном питању, а камо ли у свима. Зато и заузима упорно став, противан свима новим стремљењима свога времена. Кад нема других средстава да спречи њихово ширење у својим земљама, он прибегава крутом полициском режиму. У његово доба у Аустрији се до савршенства доводи систем шпијунаже свега и свакога. И говорити о реформама било је довољно да се постане сумњив код Фрање I. Преко полициског режима изграђује се у ово време у Аустрији бирократија тачна, савесна у послу, помало коруптивна и без икакве личне иницијативе. Такав је био и сам Фрањо I. Није волео људе самосталне, одлучних потеза. Бежао је од стварања решења, а кад би се нешто морало предузети, свршавало се све на пола, а највише одгађало. Животарити, отправљати послове од данас до сутра не мислећи ништа даље, то је било начело Фрање I у управи Монархије. Њега ће се добрим делом држати његови наследници све до пропасти државе.

И хрватске су земље одахнуле после ратова са Француском. Племство, потискивано из јавних служба, привредно у пропадању, све више губи свој стари значај у хрватском друштву. Развитак привреде јача градове, а модерна државна управа тражи стварање већег броја школованог чиновништва, па са тим и интелигенције. Видећемо од каквог ће то бити значаја за Хрвате у XIX веку.

Изнели смо да су апсолутизам, централизам и германизација Јосифа II присилили Хрвате на ужу сарадњу са Мађарима. Подвукли смо значај буђења свести мађарског народа и за Хрвате. Хрватски великани стрепећи од превелике моћи централне власти, противни немачком политичком и културном утицају и застрашени новим социјалним покретима у Европи од почетка француске револуције, посебице од рефорама које би ишле у корист сељака, потражили су ослонца код себи сродних и блиских угарских сталежа. Свесни тога да су сувише нејаки да воде у исто време политичку борбу против Беча и противу Будима, а културну и против Мађара и противу Немаца, они, траже сарадњу Мађара. За то пристају 1790 да се укине Намесничко веће за Хрватску и Славонију и да се Хрватска подвргне под непосредну управу Угарског намесничког већа. Хрватски сабор дајући у пролеће 1790 упутства својим заступницима у Угарском сабору да пристану на заједничку угарско-хрватску управу, тражио је и укидање патента о ослобођењу сељака, а посебице да отсад и у разрезивању пореза у Хрватској може одлучивати Угарски сабор. Разуме се да су Мађари ово врло радо прихватили али још од самог почетка дошло је до разлаза између њих и Хрвата у питању службеног језика. Мађари су тражили да се мађарски језик уведе као службени језик у свима земљама круне св. Стевана место дотадашњег латинског језика. Хрвати су били у почетку за латински да и даље остане као службени језик у Хрватској и Славонији. Око тога се још 1790 развила расправа, у којој се нарочито истакао загребачки бискуп и отац хрватског препорода Максимилијан Врховац. Успело се у толико, што је службени језик за Хрвате и даље остао латински.

Мађарско-хрватски сукоб око језика 1790 био је само увод у културно-политичке борбе ова два народа; трајаће све до њиховог разлаза 1918. У почетку овога века Мађари обнављају своју навалу у питању језика. Максимилијан Врховац је поново 1795 одбио покушај Мађара да се мађарски језик уведе у школе и уреде Хрватске и Славоније. Одбијен је такав покушај и на Саборима 1807 и 1811 г.

После бечког конгреса све до 1825 не сазивају се Угарско-хрватски сабори. Фрањо I влада и у Угарској и Хрватској апсолутистички. Попуштање полициског режима после десетогодишње немилосрдне стеге довело је 1825 до поновног сазива Угарско-хрватског сабора. Нова мађарска генерација, што се у ово доба јавља, била је сасвим новог кова. Занесена идејама европског романтизма, она је, супротно старим нараштајима, у проучавању и величању мађарске народне прошлости гледала главну залогу боље будућности. Велики полет у политичком и културном животу мађарског народа под воћством грофа Стевана Сечењија и другова, долазио је до израза и у мађарској тежњи да мађаризирањем осталих народа Угарској даду свој културно-политички печат. Зато се у Угарском сабору у Пожуну још енергичније од њихове стране почеше постављати захтеви да се и у Хрватској што пре уведе мађарски језик као службени.

Нови мађарски захтеви у питању језика изазваће велике културно-политичке борбе у Хрватској, од судбоносних последица за Хрвате и њихову будућу културно-политичку оријентацију, али и за Мађаре. Док је Угарска била политичка заједница више народа скупљених око круне св. Стевана без освајачких, културних претензија једног народа над другим, са латинским језиком као заједничким свима, није тамо постојао народносни проблем. Али, кад су Мађари под утицајем нових схватања о држави и њеном односу према народима, почели да искоришћавају свој централни положај у угарским земљама и свој престиж народа, који је државу основао, да би натурили другим народима свој језик и своје обичаје, доћи ће у XIX веку до сукоба између њих и осталих народа. Овај сукоб ће довести до распада хиљадугодишње државе угарске.

Пошто је Хрватска у току векова увек имала свој посебан положај у Угарској, то су Хрвати и били први позвани да почну борбу против мађаризације. Колико су културно-политичке везе и традиција заједничког вековног живота међу појединим народима Угарске били јаки, види се најбоље из тога, како је и самим Хрватима, посебице њиховом племству, тешко било отргнути се од тога и повести једну самосталну културну и националну политику. На мађарске захтеве да се њихов језик уведе као службени, Хрвати су постепено попуштали. Хрватски сабор је најпре пристао да се мађарски језик уведе у хрватске школе као необавезан предмет. Мађари иду даље и траже да се уведе као обавезан и да буде заповедни језик у хрватској војсци. Хрватски сабор одлучи 1827 да службени језик и даље остаје у Хрватској латински, а мађарски може да се уведе као обавезан у хрватским школама. Јачање мађарског национализма и пораст културног мађарског престижа био је и у Хрватској из године у годину све већи. Хрватско племство, далеко од хрватске народне масе, зато без јачег културног и политичког ослонца код куће, није имало довољно снаге да се брани од мађарских напада и почело је попуштати на свима линијама. Већ су поједине жупаније изјављивале да треба убрзати учење мађарског језика. У томе су посебице предњачиле старе жупаније, загребачка, вараждинска и крижевачка. Ко зна докле би одвело ово попуштање да се управо у то време није појавио покрет, који ће извршити културни препород код Хрвата и дати сасвим нови правац хрватској политици, илирски.