Политичка прошлост Хрвата 17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Марија Терезија и изграђивање Хабзбуршке монархије[уреди]

Моћ хабзбуршка у хрватским земљама најбоље се осетила у питању наслеђа. Оно се појавило почетком XVIII века, кад је династија пала на једног мушког члана Карла III, а он није имао мушког порода. Хрватски сабор био је први од свих сабора који протегну 1712 право наслеђа и на женску линију породице Хабзбург. То је хрватска прагматичка санкција. Због овог питања дошло је до сукоба измећу Угарског и Хрватског сабора. Карло не потписа закон Хрватског сабора о наслеђу Хабзбурговаца на хрватски престо и по женској линији, али сам издаде „прагматичку санкцију“: земље куће Хабзбуршко не смеју се никада делити а после Карлове смрти право на престо имају његове кћери по праву примогентуре; ако и та лоза изумре, онда је наслеђују кћери његова брата Јосипа I и њихови потомци. Хрвати су одмах прихватили овај основни закон Хабзбуршке Монархије, али Угарски сабор и даље је остао при своме пређашњем захтеву да после изумирања мушке лозе куће Хабзбуршке има право поновног избора.

Сукоб Хрватске и Угарске око прагматичке санкције имао је своју дубљу позадину. Сатмарским миром измећу Јосифа I и побуњених Мађара 1711 призната је у Угарској слобода вероисповести, дата општа амнестија побуњеницима, али је уједно династија осигурала тамо себи власт. Средивши колико-толико односе са династијом, Маћари су радили да што уже вежу за себе остале земље круне св. Стевана, па н Хрватску и Славонију. Већ 1708 покушава Угарски сабор у Пожуну да узакони одредбу, да краљ може потврђивати само оне законе Хрватског сабора који се „не сукобљавају с позитивним законима Угарске“. Хрвати су се томе одупрли и управо преко прагматичке санкције они су се трудили да што више од Угарске одвоје. Зато ју је Хрватски сабор изгласао одвојено и упорно се бранио да начелно призна другу везу међу Хрватском и Угарском осим владаочеве личности.

Аустриски успеси у рату са Турском 1716—1718, освајање Баната и јужног Срема необично су подигли углед династије у угарским и хрватским земљама. Њеном заслугом добивши на Дунаву и Сави своје старе границе према Балкану оне нису могле ни видети да је однос између њих измењен задњих тридесет-четрдесет година. Било је немогуће и најокорелијем Мађару, бранитељу старих историских права и сталешких повластица, не признати да је Хабзбуршка династија ослобађајући и уједињујући угарске земље стекла не само избором Угарског сабора него и мачем право наслеђа на угарском престољу. Сад је и угарским великашима морала бити разумљива тежња Карла III (IV) да овој великој заједници народа средњег Подунавља даде једну легитимну основу везујући их у једну државу преко династије и преко неповредивости њених граница. Зато је и Угарски сабор у Пожуну примио 1722 прагматичку санкцију. Хрватски сабор пре тога је дао својим претставницима у Угарском сабору упутства да остану код старог његовог закључка из 1712 о наслеђу у кући Хабзбурга по женској линији. Пошто су у исто време и остале земље признале прагматичку санкцију тј. право наслеђа у Хабзбуршкој породици и по женској линији и неподељивост њихових земаља, постала је она основни закон на коме ће Аустрија почивати све до своје пропасти. Тако су Хабзбурговци у жилавој борби од неколико векова против Отоманске Империје окупили око својих наследних земаља народе и државе између Судета, Карпата и Јадранског мора, најпре лабаво без неке међусобне везе, а после прагматичке санкције спајајући их у једну државну целину.

*

Везивањем Хабзбуршких поседа у средњем Подунављу у једну државну целину дате су могућности за изграђивање једне модерне државе. Марија Терезија, ћерка и наследница Карла III (IV), прва је у борби око свога наслеђа најбоље осетила недостатак солидне државне управе у својим земљама. Њихово полуфеудално друштвено и државно уређење са поробљеним сељаком, распуштеним и занемареним племством, без изграђеног чиновничког апарата, без икакве смишљене пореске и финансиске политике и са заосталом привредом, нису могле да издрже утакмицу у рату са, куд и камо и у привредним богатствима и у људима сиромашнијом, али управно и војнички боље организованом државом, каква је била Пруска Фридриха Великог. Још од почетка новог века постепено али сигурно мења се структура европских држава. Заосталу феудалну привреду замењује капитализам, а из рушевина феудалне анархије ствара се модерна држава, Француска Луја XIV са јаком централном влашћу, са добро организованом управом и финансијама и јаком војском, служила је као пример осталим европским владаоцима. Осамнаести век доноси нова схватања о држави. Она постаје и културна заједница, где владалац има обавезу уз чување реда и мира и одбрану границе, да води бригу и о материјалном и духовном напретку својих поданика. Из тих рационалистичких идеја поникла је тежња европских владалаца да путем своје апсолутне власти изврше реформе.

Марија Терезија радила је да од својих растурених земаља у средњем Подунављу, правно уједињених тек прагматичком санкцијом изгради једну државу, чвршће повезану и савременије уређену. Главна препрека за то било је њихово моћно племство. Бранећи историско право и одвојен положај својих земаља у оквиру Хабзбуршке Монархије, племства с тим су штитила њихову независност, и још више, свој политички и привредни повлашћени положај у њима. Отуда њихова упорна борба да спрече стварање централне власти у Аустрији. Посебице угарско и хрватско племство одупирало се стварању модерне државне управе у својим земљама.

Хабзбурговци никад нису били људи наглих прелаза. Њихова највећа снага је била у стрпљивом предењу нити и у вечним компромисима, само да се избегну сукоби. Затим, постали у феудално време, саживели са њим и његовим духом, из њихових редова, осим може бити Јосифа II, никад се није могао издвојити владалац, који је био у стању да се потпуно отргне од старих средњевековних схватања о односу владаоца према народу и држави. Таква је била и Марија Терезија. Она је желела и радила да од својих земаља изгради једну јаку државну заједницу. Али, она то није чинила напречац, силом, свугде је тражила компромис измећу историских снага и тежња својих земаља и своје жеље да изгради једну јаку централну власт у Бечу. Мешана етнички и културно, уосталом њена држава тешко да се и могла друкчије уређивати. У њеним дугим ратовима са Фридрихом Великим, пруским краљем око Шлезије, угарски и хрватски сталежи су стајали на страни краљичиној и својим пожртвованим давањем војске и средстава за рат врло много допринели да је очувала све своје поседе осим Шлезије. После их је и проширила добијањем једног дела пољских земаља. У тим ратовима одликовали су се добровољци из Хрватске, Тренкови пандури.

Споменули смо да је Беч после ослобођења Лике и Славоније задржао ове земље под влашћу царске Коморе у Бечу. Узалуд је хрватски сабор тражио да се ове земље припоје Хрватској. Из захвалности за верно држање Хрвата у рату око наслеђа Марија Терезија обнови старе жупаније вировитичку, пожешку и сремску и припоји их Банској Хрватској. Лика и предели уз Саву све до Земуна дати су Војној Крајини. Тако је Славонија уједињена са Банском Хрватском и поред тражења Угарског сабора 1751 да је одвоје и припоје Угарској. Доцније царица је припојила Банској Хрватској Реку 1777 и остало Хрватско Приморје осим Сења и Пага. Река је добила своју посебну аутономију 1779.

Велике су биле унутрашње реформе за време Марије Терезије. Новим аграрним законима, урбарима, она је олакшала положај сељака и тиме ударила основ ослобођењу сељака. Градећи путеве, склапајући повољне трговинске уговоре и помажући занатство и трговину, убрзава привредни развитак својих земаља. Отварајући Војну академију Марија Терезија ствара позивни официрски кор у Аустрији. Привлачећи себи угарско и хрватско племство она прва почиње рад на његовој денационализацији. Од католичке цркве добила је велики утицај на постављање високог свештенства, а задржавајући стару поделу својих земаља, она је постепено стварала разне управне централе, потцентрале, већа, канцеларије и у феудалној Угарској и Хрватској заводила своју управу и своје чиновништво. У Хрватској је основано 1767 Краљевско веће да води послове земље. Ово Веће стајало је под њеном непосредном влашћу а претседавао му је бан. Оно је, обилазећи Хрватски сабор, издавало жупанијама непосредне налоге. С тим је централна влада у Бечу добила у Хрватској мимо Сабора свој орган преко кога је могла да управља Хрватском и Славонијом. Разуме се да су се Хрватски сталежи и редови бунили против ових рефорама али је још веће незадовољство настало у Хрватској, кад је Краљевско веће било докинуто 1779 и послови пренесени на Угарско намесничко веће. Хрватска је први пут подвргнута влади у Пешти. Не сазивајући саборе, владајући преко патената и својих непосредних органа и у Хрватској је Марија Терезија завела свој лични режим. Захваљујући њеном женском такту и вештини њених саветника, прелаз из полуфеудалне у модерну државну управу извршен је и овде без великих потреса и без вређања националних осећања и историских традиција. Њено уређење у Хрватској и у осталим земљама Монархије, задржаће њени наследници и Аустрија, онаква, каква се јавља у деветнаестом веку добила је своје главне црте у ово доба.