Политичка прошлост Хрвата 13

Хрвати хришћанска крајина

Стални турски упади и четовања присиљавали су Аустрију да се брани. Пошто је на љутој Крајини могао да издржи само наш ратнички планински човек, она га од прве половине XVI века примамљује из Турске и насељава у опустошене пограничне крајеве као граничара. Ови људи, навикнути на турски начин ратовања, враћају Турцима за њихове упаде и пљачкање истом мером. Организовани у веће и мање чете, проваљују дубоко у турске земље, пале, робе и одгоне робље. То су били из наших народних песама познати ускоци. Најпре се прочуше у Сењу, где су доведени после пада Клиса 1537. Готово стотину година сењски ускоци су четовали по мору и копну. Од Бихаћа и Петриње на северу до Требиња и Дубровника на југу њихове барке крстаре морем а чете планинама. Ниједна турска лађа, ниједна турска кула није била од њих сигурна. Две хиљаде села турских и хришћанских плаћало им је данак, само да их пусте на миру. Од њихових удара пропиштала је Босна а закукала Венеција. Читав рат морала је Венеција 1615—1617 да води с Аустријом да је присили да растера ускоке из Сења. Венеција је присилила Аустрију да обустави акцију сењских ускока ометајући јој тако стварање ратне флоте на Јадранском Мору. Из ускочких барки лако су могли постати ратни бродови, од сењских ускока морнари. Њихов сукоб са Венецијом био је у основи исто што и сукоб старих неретљанских и хрватских гусара, борба о господство на Јадранском Мору. Аустрија то није увидела и забављена у то доба другим, за њу већим питањима у Средњој Европи, она је попустила Венецији и оставила јој господство на Јадрану. С тим јој је омогућила да преко котарских и приморских ускока постигне оно, што су Сењани хтели да извојују Аустрији: ослобођење Далматинске Хрватске од турског јарма. Доиста кад је Турско Царство у XVII веку почело да узмиче према унутрашњости Балканског Полуострва, Венеција је захваљујући котарским и приморским сердарима завладала целим јадранским приморјем и осигурала себи, иако већ немоћна и трула, за још стотину година господство на Јадрану.

Акција сењских, котарских и приморских ускока имала је још један велики значај за Хрвате. Борба на граници и њихова четовања са немилосрдним уништавањем свега онога, што је било турско учинили су да је у оним пределима где су они допирали раја хришћанска била најбоље заштићена. Из дубина наших земаља пребегавају тамо незадовољни, застрашени или прогоњени под њихову заштиту. Долазе и католици и православни, заједно ратују, заједно четују, укрштају се и етнички и нивелишу културно и нигде као овде код динарског човека Хрвата није толико било уједначавања са српским човеком. Не само по телесном саставу и темпераменту него и по обичајима, песми и другим животним навикама настало је такво изједначавање да их је тешко разликовати, кад не би било вера.

И католичку веру поред фрањеваца овде најбоље чува ускочка акција. Као претстраже двеју католичких држава Аустрије и Венеције ускоци од Карловца на северу до Котора и Требиња на југу дају ону снажну подршку католичанству у нашим западним земљама, тако му потребну у време кад је католичка црква била најомрзнутија и најпрогоњенија вера У Турском Царству.

Због одбране од Турака и на граници од Сења до Драве довођени су ускоци из Турске. Били су то опет наши планински сточари који су векове провели као слободни планинци, заштићени својим катунским самоуправама. Из ових самоуправа ће се у нашим средњовековним државама почети а за турске владе завршити стварање племенских и кнежевских аутономија. Њих ће Турци доводити као мартолозе и насељавати на границу према Аустрији а одатле ће они пребегавати на другу страну. Навикнути на слободан живот, они ће прелазити у Аустрију и пристајати да бране њену крваву границу само под тим условом да не буду племићки кметови, да плаћају данак отсеком, и то што мање, и да имају своје самоуправе. Све су то они имали добрим делом м у старом завичају, па им је и Аустрија морала дати. Такве повластице добијају у првој половини XVI века најпре жумберачки ускоци настањени у Жумберку, затим долази једна гомила за другом. У току XVI века од Сења на Јадранском Мору па преко Гомирја и Жумберка и Вараждина до Драве ствара се читав низ слободних ускочких општина на хрватској граници. Они добијају опустеле земље хрватских великаша, али неће да буду њихови кметови. Ускочка села су неовисна од хрватског бана, јер имају своје самоуправе и своје кнезове за грађанске ствари, а кад су људи на служби иду под заповедништвом својих војвода и слушају само немачке официре на граници. Тако се из оног остатка слободних хрватских земаља почиње постепено одвајати један део као посебно управно тело које не подлеже јурисдикцији хрватског бана, ни под надлежност Хрватског сабора. Ствара се Војна Граница.

Још од самог почтка стварање на хрватском земљишту ускочких општина, независних од банске управе и давање ускоцима у слободан посед земаља хрватских великаша изазвало је незадовољство код хрватског племства. Хрватски сабори стално су тражили да се ускочка села подвргну банској власти, а ускоци постану племићки кметови. Тешко би било набројати број депутација, слатих из Хрватске у Беч, број тужби, задевица па и крвавих сукоба око тога. Ништа није помогло. Ускоци, као што рекосмо, наши планински сточари нису хтели ни чути да постану племићки кметови, још мање да признају над собом другу власт осим својих кнезова, војвода и немачких официра. Они то нису хтели тим више, што су највећим делом били православни, Срби, па поред класне супротности која је постојала између њих као слободних сељака, војника и хрватских племића, била је и верска разлика. Још од самог почетка досељавања Срба у хрватске земље, црква и воћство, па и народ, бунили су се против убацивања једног културно страног елемента у своју средину. Тако је борба против подвајања хрватских земаља на банске и војничке добила поред класне и своју верску, националну боју: отпор цркве и племства против насељавања православних. У овом отпору и реакцији Хрвата католика на досељавање православних Срба у њихове земље лежи тајна хрватско-српских сукоба и трвења од оних времена па може бити све до данас. Нагонски осећало се тамо да је овај нови елемент пореметио унутрашњу равнотежу хрватског народа, и да је из темеља изменио стара национална и културна стремљења изграђена у вековима пре доласка Турака. Зато се против њега од почетка дижу сви они, на које је културни утицај са запада толико деловао да су у својим општим концепцијама имали изграђена схватања и тежње које су већ биле удаљене од опште југословенске основе првих векова после досељења.

При насељавању ускока на границама Турске немачки генерали имали су у виду само војно-одбранбене интересе. Зато и поред протеста хрватских сталежа они не престају у току XVI и XVII века са њиховим довођењем и насељавањем. Кад је Фердинанд II створио нову организацију на Војној Граници поделивши је на два генералата, карловачки и вараждински, он је 1630 дао и ширу основу народним самоуправама. У оквиру капетанија народ је бирао своје обер-кнезове, основица кнежинској аутономији коју ће Аустрија са Војне Границе да пренесе у Србију кад је буде освојила 1718 до 1739 г.

Доцније, кад се после турског пораза под Бечом 1683 границе Хабзбуршке Монархије буду помакле на Саву и Дунав, организација Војне Границе пружиће се поред тих река све до Седмоградске обухватајући у своју организацију велики део хрватских земаља. Мало по мало како се организација изграђивала, нестајало је народних самоуправа, војна дисциплина и надлежност преношена је и на грађанске ствари. Хилдбург-хаузенове реформе у првој половини XVIII века довршиће коначно ово преуређење и од Јадранског Мора преко Лике, Баније Славоније и Срема, тамо за Банат изградиће се једна управна област своје врсте, где је војник управљао свим и свачим почевши од војне вежбе па до просвете, здравства и судства. Под војном управом овај свет ће се у току од три века посветити само војничком занату, дати добре војнике и официре и слично развоју у динарским крајевима и ту ће под притиском заједничких ратничких невоља н успомена на победе и поразе највише напредовати, српско-хрватска симбиоза, културно и ментално уједначавање.